Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 9)

Između čoveka i žene postoji osećanje prijateljstva samo dok su mladi; a oni su prijatelji u mladosti samo ako su fizički ravnodušni jedno prema drugom. Ima u tom prijateljstvu nečeg uvredljivog za oboje, mada to ne bi nikad jedno drugom ni priznali; jer ta ravnodušnost jednog prema drugom dolazi od razlike temperamenta, ali za njih bi izgledalo da je tome uzrok nedopadanje i razlika ukusv. Između starijeg čoveka i starije žene ne pravi se nikakvo prijateljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna.

Bilo je rasa koje su naročito proslavljale prijateljstvo. Grci su u Tebi svetkovali praznike prijateljstva, a Srbi su se u svojim crkvama venčavali pobratimstvom. I starogrčki i srpski eposi ističu prijateljstvo i pobratimstvo sa ushićenjem. Za prijateljstvo su sposobne samo mlade rase kao što su za prijateljstvo sposobni samo mladi ljudi; jer prijateljstvo, to je jedna forma herojstva. Zato su i Grci i Srbi ispevali svoje nenadmašne epose u vekovima kada su bili mladi. Kod starih rasa sve je odmereno obzirima, kao kod staraca, i regulisano konvencijama. Stare rase su bez spontanosti i topline, koje su glavna stvar mladićkog prijateljstva. - Isto tako nisu za prijateljstvo sposobne rase koje nemaju hrabrosti. Živeo sam među narodima u kojima nisam video drugih prijateljstava nego porodičnih i poslovnih. Francuz je dobar prijatelj i častan neprijatelj. Italijan je nesiguran i kao prijatelj i kao neprijatelj. Grk je više ljubazan drug nego pouzdan prijatelj. Srbin je izrađeniji kao tip prijatelja nego kao tip neprijatelja; on za ličnog neprijatelja smatra čak i čoveka s drugog kraja sveta, samo ako ne deli njegovo mišljenje. Španjolac je više familijaran nego društven; većma voli rođaka po krvi, nego prijatelja po uverenju; i uvek čeka više od svoje ženidbe, nego od svoje nacije. Bugarin mrzi čoveka svoga plemena, i ne zna za prijateljstvo idejno sa strancima; zna samo za odnose klike i za zavereničke veze. Osećanje prijateljstva se naročito stavlja visoko u zemljama viteštva kao što su Francuska i Poljska i Mađarska. Nemci su jedini narod na svetu koji osnivaju društva sa kokardama i zastavama da bi njihovi članovi izazvali među sobom veštačke mržnje, i išli na dvoboje, da jedan drugom seku uši i nosove.

Trebalo bi u narodu podići ljubav prijateljstva do paradoksa, i druželjublje do religije, jer bi to bio najsigurniji uslov za sreću. Međutim, ljudi često zbog jedne žene upropaste čast svog imena i izvršuju samoubistvo, i onda kad je nisu voleli, ili kad su je čak i mrzeli, a danas nema ni u najkulturnijim društvima primera da se za prijateljstvo prinose žrtve kakve se prinose za ženu. Samo još u Japanu je harikiri možda nešto što naliči na idealno žrtvovanje sebe za drugoga. Prijateljstvo mora ponovo da postane predmet škole. Pogledajte samo u svom ličnom životu koliko smo malo sreće postigli ako tu nije bilo učešća naših prijatelja, a koliko smo nevolja pretrpeli samo u njihovom odsustvu.

Nisu ni sva prijateljstva logična ni razgovetna. Znam vrlo moralnih ljudi koji su voleli razvratne prijatelje, i vrlo slavnih ljudi koji su iskreno voleli ništavne ličnosti. Ovo su instinktivne ljubavi, stvari krvi i rase. Svakako, preterano čest dodir dvaju ljudi izazove uvek nagle i žestoke obrte u osećanjima koji postoje između njih. Dobro je izbegavati čest susret sa neprijateljem, ali i sa prIjateljem. A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju. Ima slučajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim što smo mu dali prihike da nas obaveže. Čovek prirodno voli onog kome je učinio dobro, jer onda u tom drugom čoveku ima nešto i od njegovog dela i od njegove lepote. Pošto je neprijatelj učinio dobro, on je sam sebe uverio o osećanjima kakva nije znao da ima kod sebe, a dobio je i poverenje da ćemo posle toga primiti njegovo prijateljstvo i prestati mrzeti.

Ima slučajeva kada se prijateljima dosadi da vam i dalje budu prijatelji, i počnu lagano da skreću ka neprijateljstvu; ali ima i slučajeva kad se neprijateljima dosadi da se i dalje zamaraju progoneći vas neprestano, i tada počnu da skreću frontu vaših prijatelja. Jer sve ostari pa ostari i osećanje ljubavi. Ali, izvesno, još lakše ostari tegobno osećanje mržnje. Najmanje ostare prijateljstva koja ne zamaraju, i neprijateljstva koja ne koštaju truda ili novca. Nije teško od neprijatelja napraviti prijatelja ako se dobro iskoristi ovakav momenat krize u njegovim osećanjima. Hortenzije i Ciceron su bili najpre ogorčeni neprijatelji, ali docnije najbolji prijatelji. Teško je, i možda nemoguće, ovo postići samo ako je posredi fizička antipatija, ili uvreda rečima, koju ljudi nikad ne zaboravljaju. Obične mržnje inače pocrkaju same od sebe. Kažu da postoje neki insekti u vazduhu koji za vreme velikih vrućina sami sebe pojedu, i tako uginu. Takav je slučaj i sa mržnjama koje su vrlo raznolike. Dovoljno bi bilo mržnje klasifikovati, i videlo bi se koliko u njima ima nerazumnog i slučajnog.

Prijatelji su obično ljudi slični po znanju, uverenju, moralu, ali i po položaju i po ugledu. Nije nikad sigurno prijateljstvo između bogatog i ubogog, ni prijateljstvo između obrazovanog i neobrazovanog. Naročito nije sigurno prijateljstvo između čoveka otmenog i uglađenog ukusa i čoveka grubog i prostog. U stvarima prijateljstva, presudniji je ukus negoli novac i učenost. Najveća je nesreća kad čovek mora staviti na probu svoje prijatelje. Treba imati snage i ne tražiti ih baš onda kad nam najvećma trebaju. Niko ne voli nesrećne, i svako izbegava uboge. Mladi idu samo za srećnim, a starci beže samo od nesrećnih.

Ima i ljudi po prirodi lišenih svakog osećanja prijateljstva, kao što ima ljudi bez sluha za muziku ili bez glasa za pevanje. Takav čovek nema nijednog prijatelja. Tim imenom zove samo ljude iz grupe, iz stranke, iz kluba, iz lože. Ne razlikuje ljude iz grupe od ljudi istih osećaja i ideja. Takav čovek nema potrebe za druge veze, niti zna da ih ima. Korektan je iz ljubavi za konvencije; velikodušan je iz koketerije prema sebi; ljubazan je iz obzira za svoju reputaciju. Ničeg od sebe ne daje nikome, ni najbližem do sebe. Ovo je čovek takozvani dobro vaspitan, i koji je najdosadniji stvor na zemlji. Bez personalnosti i bez uverenja, on je raširen svugde, naročito u politici. Sposoban je da bude krijumčar i jatak, i zato je uvek tražen i uvek potreban velikašima. Savremeno društvo u kojem su interesi toliko izukrštani, skoro potpuno isključuju prijateljstva na osnovi uverenja i ličnog afiniteta, i sve većma izgrađuje tip cinika po osećanjima i snoba po idejama. Ima takvih ljudi koji više pripadaju nekoj grupi negoli i porodici i otadžbini.