Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 8)

Čoveka većma uvredi ono što ste o njemu rđavo rekli, nego ikakvo zlo koje ste mu učinili. Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela, nego posle reči u kojima je bilo uvreda. Rđavo delo je nestalo onoga časa kad se preko njega prešlo, jer se rđavo delo može popraviti dobrim delom; ali se ružne reči ne mogu ispraviti lepim rečima. Ljudi ironični bili su često ljudi puni duha; njima su se uvek divili više nego što su ih voleli. Ironija, međutim, pogađa većma onoga čije je ona oružje nego i samu žrtvu. Odista, ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima, Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Kad govorite o lepom gradu, o cveću, i o lepoj ženi, vi postajete radosni; a govoreći o rđavom čoveku, vi postanete tužni. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu. - Ako čovek kaže nepovoljno mišljenje o nekom pred petoricom drugih ljudi, može biti uveren da je jedan od njih unapred prijatelj napadnutog, a drugi jedan unapred instinktivni neprijatelj samog napadača. U najčešćem slučaju, sva petorica su više na strani tog rđavog čoveka, nego na strani ovog zlog jezika. Treba biti oprezan čak i kad je reč o prijatelju, da mu se našom preteranom hvalom više ne škodi nego koristi; ali o neprijatelju, ako ne treba reći dobro, treba ćutati razumno. Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik: jer ružne reči ostanu kada se ogovarač zaboravi. Uostalom, jezik strasti je uvek neprijatan, i jezik mržnje je svakom odvratan. - Pokušajte samo jedan dan govoriti lepo o svim ljudima, a o zlim ne govoriti ni rđavo ni dobro i videđete svoj ogromni unutrašnji mir. Ni o tiranima ne govorite rđavo, jer je neko rekao: ako nam velikaši ne čine zlo, to je dovoljno da ih već zato smatramo svojim dobrotvorima. Naše lepe reči su, odista, najkraći put ka uspehu u životu. Ima jedna stara grčka anegdota koju jedan rimski istoričar priča kao istinu. Nekog Androkla, kojeg su bili bacili lavu u arenu, nije lav hteo da rastrgne i pojede, zato što je prepoznao u njemu čoveka koji mu je u Africi nekad izvadio trn iz noge; zato mu je sad lav prišao kao starom znancu, i pomilovao ga svojom šapom. Treba neprijatelja zadužiti ma čim bilo. I ono što u ljudima postoji zversko, ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može ukrotiti lepom rečju. Uostalom, nikad čovek prema čoveku nije pravedan: ni kad voli ni kad mrzi.

Volter je bio ciničan napadač na svoje protivnike. Za Žana Frerona je napisao kako ga je ujela zmija i da je od toga crkla zmija a ne Freron. Bestidno se borio protiv Mamontela i Rusoa. Jedan drugi satiričar toga doba slao je jednom velikom gospodinu svaki dan za doručak po jedan otrovni epigram, i kažu da je trideseti dan nesrećni velikaš umro od srčane kapi. Najgore je, što napadanje rečima, kao i sve drugo u čemu se ponekad uspe, postane najzad navika, i svrši kao zanimanje. Mnogi su pravednici, bar svaki treći, bili žrtve tih otrovnih reči. Aristofan, koji je žučno napadao Sokrata u svojim komedijama, smatra se da je bio jedan od neprijatelja koji je dao povod da se Sokrat osumnjiči i optuži, i da najzad dođe do njegove smrti, koja je najveća tuga starog veka. Pored političara Anita i glumca Melita, veliki pesnik Aristofan je u svojoj komediji „Oblaci" bio na taj način Juda najplemenitijeg čoveka antičke povesti.

Kao što ima idealnih ljubavi meću zaljubljenim, ima i dubokih idejnih prijateljstava. Tako su pitagoristi obožavali svog učitelja Pitagoru, da su ga smatrali bogom, i kleli se njegovim imenom. Učenici Sokratovi su docnije ostavili primere slične ovima, i kakve svet više nije video, najmanje među hrišćanskim apostolima koji su skoro izreda izneverili Hrista. Pogibija Sokratova je, naprotiv, toliko bila porazila njegove učenike, da je Platon napustio zemlju i nije se vratio u Atinu nego tek posle dvadeset godina stranstvovanja; a bilo je drugih Sokratovih učenika koji su se razbegli da se više nikad ne vrate. Verovatno da ovakve ljubavi i odanosti među ljudima nije bilo nigde do te mere nežnosti. Zamislite i to da su ovo bili sve izreda ljudi koji su posle sebe ostavili velika imena. To su filozofi Platon, Antisten, Ksenofont; zatim govornici i naučnici Aristid, Eshin, Euklid iz Megare; i vojskovođa Alkibijad, i državnik Perikle, i pesnik Euripid.

Najvećma se vole oni ljudi koji imaju iste vrline, a najvećma se mrze oni koji imaju iste mane. Prijateljstvo se zadobija pažnjom većma nego ikakvim herojskim dokazima. Treba voleti bez obzira da li smo odmah voljeni u zamenu. Naročito paziti da se izbegnu s obe strane obaveze drukčije nego moralne. I uvek dati našem prijatelju prednost u zaslugama tog prijateljstva, a nikad ga ne staviti u podređen položaj, u kojem bi se osećao dužnikom. - Vrlo je lepo, i često pouzdano, prijateljstvo izmeću ljudi raznog životnog doba. U takvu ljubav mlađi stavlja puno nevinog poštovanja, a stariji stavlja pomalo roditeljske blagosti i potrebu da zaštićuje. Tako je bilo legendarno prijateljstvo između učenika Alkibijada i učitelja Sokrata. Takvim je prijateljem i Ksenofont smatrao Sokrata kad ga je pitao za savet da li da putuje u Persiju, gde je ovaj filozof docnije bio šef poznatih Deset hiljada. - Prijateljstvo u Tebi je bilo idealno. Međutim, prijateljstvo, kakvo nam crta stara atinska akademija, nosi mnogo puta dvosmislice ili znake sramne perverzije. Herodot govori o takvom prijateljstvu između slavnih tiranoubica Harmodija i Aristogitona; a sam pesnik Eshil govori o Ahilu, koji je bio najlepši Grk, kao o bestidnom prijatelju Patrokla. Međutim, u čuvenom procesu Demostenovog protivnika Eshina protiv Timarha, koji je strašan primer atinske kletve, govori se, naprotiv, o prijateljstvu ovih trojanskih heroja kao o naročitom primeru idealnog prijateljstva.