Пређи на садржај

Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 8)

Извор: Викизворник

Човека већма увреди оно што сте о њему рђаво рекли, него икакво зло које сте му учинили. Лакше се измире људи завађени после битке или непријатних дела, него после речи у којима је било увреда. Рђаво дело је нестало онога часа кад се преко њега прешло, јер се рђаво дело може поправити добрим делом; али се ружне речи не могу исправити лепим речима. Људи иронични били су често људи пуни духа; њима су се увек дивили више него што су их волели. Иронија, међутим, погађа већма онога чије је она оружје него и саму жртву. Одиста, не треба говорити зло ни о најгорим људима, Иза горких речи остају горка уста. Кад говорите о лепом граду, о цвећу, и о лепој жени, ви постајете радосни; а говорећи о рђавом човеку, ви постанете тужни. Ко се дотакне прљавог предмета, он упрља своје тело, а ко се дотакне прљавог човека он упрља своју душу. - Ако човек каже неповољно мишљење о неком пред петорицом других људи, може бити уверен да је један од њих унапред пријатељ нападнутог, а други један унапред инстинктивни непријатељ самог нападача. У најчешћем случају, сва петорица су више на страни тог рђавог човека, него на страни овог злог језика. Треба бити опрезан чак и кад је реч о пријатељу, да му се нашом претераном хвалом више не шкоди него користи; али о непријатељу, ако не треба рећи добро, треба ћутати разумно. Више нам шкоде у животу рђави језици, него рђава срца. Никад један рђав човек није у стању да учини људима онолико зла колико један зао језик: јер ружне речи остану када се оговарач заборави. Уосталом, језик страсти је увек непријатан, и језик мржње је сваком одвратан. - Покушајте само један дан говорити лепо о свим људима, а о злим не говорити ни рђаво ни добро и видеђете свој огромни унутрашњи мир. Ни о тиранима не говорите рђаво, јер је неко рекао: ако нам великаши не чине зло, то је довољно да их већ зато сматрамо својим добротворима. Наше лепе речи су, одиста, најкраћи пут ка успеху у животу. Има једна стара грчка анегдота коју један римски историчар прича као истину. Неког Андрокла, којег су били бацили лаву у арену, није лав хтео да растргне и поједе, зато што је препознао у њему човека који му је у Африци некад извадио трн из ноге; зато му је сад лав пришао као старом знанцу, и помиловао га својом шапом. Треба непријатеља задужити ма чим било. I оно што у људима постоји зверско, не може се укротити никаквим поклоном, колико се то може укротити лепом речју. Уосталом, никад човек према човеку није праведан: ни кад воли ни кад мрзи.

Волтер је био циничан нападач на своје противнике. За Жана Фрерона је написао како га је ујела змија и да је од тога цркла змија а не Фрерон. Бестидно се борио против Мамонтела и Русоа. Један други сатиричар тога доба слао је једном великом господину сваки дан за доручак по један отровни епиграм, и кажу да је тридесети дан несрећни великаш умро од срчане капи. Најгоре је, што нападање речима, као и све друго у чему се понекад успе, постане најзад навика, и сврши као занимање. Многи су праведници, бар сваки трећи, били жртве тих отровних речи. Аристофан, који је жучно нападао Сократа у својим комедијама, сматра се да је био један од непријатеља који је дао повод да се Сократ осумњичи и оптужи, и да најзад дође до његове смрти, која је највећа туга старог века. Поред политичара Анита и глумца Мелита, велики песник Аристофан је у својој комедији „Облаци" био на тај начин Јуда најплеменитијег човека античке повести.

Као што има идеалних љубави мећу заљубљеним, има и дубоких идејних пријатељстава. Тако су питагористи обожавали свог учитеља Питагору, да су га сматрали богом, и клели се његовим именом. Ученици Сократови су доцније оставили примере сличне овима, и какве свет више није видео, најмање међу хришћанским апостолима који су скоро изреда изневерили Христа. Погибија Сократова је, напротив, толико била поразила његове ученике, да је Платон напустио земљу и није се вратио у Атину него тек после двадесет година странствовања; а било је других Сократових ученика који су се разбегли да се више никад не врате. Вероватно да овакве љубави и оданости међу људима није било нигде до те мере нежности. Замислите и то да су ово били све изреда људи који су после себе оставили велика имена. То су филозофи Платон, Антистен, Ксенофонт; затим говорници и научници Аристид, Есхин, Еуклид из Мегаре; и војсковођа Алкибијад, и државник Перикле, и песник Еурипид.

Највећма се воле они људи који имају исте врлине, а највећма се мрзе они који имају исте мане. Пријатељство се задобија пажњом већма него икаквим херојским доказима. Треба волети без обзира да ли смо одмах вољени у замену. Нарочито пазити да се избегну с обе стране обавезе друкчије него моралне. I увек дати нашем пријатељу предност у заслугама тог пријатељства, а никад га не ставити у подређен положај, у којем би се осећао дужником. - Врло је лепо, и често поуздано, пријатељство измећу људи разног животног доба. У такву љубав млађи ставља пуно невиног поштовања, а старији ставља помало родитељске благости и потребу да заштићује. Тако је било легендарно пријатељство између ученика Алкибијада и учитеља Сократа. Таквим је пријатељем и Ксенофонт сматрао Сократа кад га је питао за савет да ли да путује у Персију, где је овај филозоф доцније био шеф познатих Десет хиљада. - Пријатељство у Теби је било идеално. Међутим, пријатељство, какво нам црта стара атинска академија, носи много пута двосмислице или знаке срамне перверзије. Херодот говори о таквом пријатељству између славних тираноубица Хармодија и Аристогитона; а сам песник Есхил говори о Ахилу, који је био најлепши Грк, као о бестидном пријатељу Патрокла. Међутим, у чувеном процесу Демостеновог противника Есхина против Тимарха, који је страшан пример атинске клетве, говори се, напротив, о пријатељству ових тројанских хероја као о нарочитом примеру идеалног пријатељства.