Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 7)

Obični ljudi ne žive među sobom na bazi prijateljstva nego na osnovi kompromisa. Svako traži većma da nađe ortaka u svojoj sudbini, nego prijatelja. Ima čak i ljudi savršeno nesposobnih za prijateljstvo, danas više možda nego ikad. Oni su članovi kluba, partije, redakcije i akademije, često iz razloga svih drugih pre nego iz razloga prijateljstva; i takav čovek naziva prijateljima ljude koji mu nisu ni bliski ni po idejama ni po osećanjima. Emerson se blaženo hvali da su njegovi prijatelji sami došli k njemu, mada ih on nije tražio, što znači da mu ih je sam Bog poslao - a ovo je već stara teorija o prijateljstvu, pošto su još grčki rapsodi isticali posredovanje božije u stvarima prijateljstva. Emerson misli da se prijatelji sretnu tek pošto je božanstvo provalilo zid koji po prirodi stoji izmfu dva čoveka, s pogledom na njihov lični karakter, njihove odnose, njihova doba i spol.

Ne treba prijatelja ceniti po pravdi, nego po srcu. Čim vas neko sudi po pravdi, on je manji vaš prijatelj nego vaš prikriveni neprijatelj. Čoveka najiskrenije volimo kad ga volimo zajedno sa njegovim nedosgacima, čak kad ga volimo baš zbog njegovih nedostataka. Ne voli se savršenstvo u čoveku nego u Bogu; u čoveku se voli samo svoj sopstveni duh i svoja sopstvena priroda. Zato je prijateljstvo mračno i nerasudno, kao i ljubav; a ljubav je izvesno mračnija i nerasudnija nego i sama mržnja. Ko prijatelja tumači i analizira, taj ga ne voli. Svakako, ne verujemo da će nas neko voleti zato što smo bolji od njega. Samo čovek bez ljubavi izmislio je onu poznatu reč da treba voleti većma istinu nego prijatelja Platona, iako se ova izreka pripisuje Aristotelu. Ja mislim, naprotiv, da treba više voleti prijatelja Platona nego i istinu. Srećom što se tako i događa u svima prijateljstvima velikog stila. Uostalom, ipak se na svetu više živi na osnovu prijateljstva nego na osnovi pojedinih istina.

Osim prijateljstva što dolazi iz zajednice osećanja i zajednice ideja, ima i prijateljstvo iz zajednice interesa. Mnogi su tvrdili da je ovo prijateljstvo među ljudima jedino koje postoji, ali taj pesimizam nije tačan. Zajednica interesa ne može se ni nazvati imenom prijateljstva. Uostalom, kako bi neko bio prijatelj iz interesa? Kad god dvojica dele neki dobitak, čak ako su i rođena braća, uvek veruju da podela nije pravilna, i da drugi nema pravo na onoliko koliko mu je pripalo. Ima, istina, i ortaka koji su dobro raspoloženi u zajedničkoj sreći i međusobnoj deobi; ali to je kad obojica poveruju da samo oni jedan drugom donose sreću, i da ne bi bili srećni kada ne bi bili zajedno. Međutim, u slučajevima neuspeha, ta sujevera može da obratno dejstvuje, i porodi osećanje da su nesrećni samo zato što je jedan od njih nosilac nesreće za drugog. Neosporno, dakle, daje prijateljstvo iz interesa ne samo nižeg roda nego i sumnjive sudbine. Izvesno je samo da u ma kojem ljudskom sporazumu čovek uvek misli kako više daje nego što prima.

Pravo prijateljstvo, ono koje ide do heroizma, postoji samo među mladim ljudima. Samo se u mladosti izdašno i svesrdno dele sreće i nesreće, zadovoljstva i porazi. Mladost, to je jedino kraljevsko osećanje. U starosti niko nije bogat, ni onaj čiji su podrumi puni zlata; svaki starac je po prirodi siromah i pun siromašnih sklonosti i poroka. U njega nema uslova za hrabre veze prijateljstva. U starca nikakvo drugo osećanje nije silno osim strah od smrti i užas od boga. Nema u njegovom životu šta da se deli, ili zajednički osvaja, ili zajednički uživa. Ima samo mnogo da se zajednički oplakuje i zajednički mrzi. Jer stvarno, u starosti se ne živi više ni za šta, i ne uživa se ni u čemu. Starci se sastaju da se samo mere u svojim bedama, i da ženski ogovaraju mlađe od sebe, ili bar zadovoljnije od sebe. Starci lagano dobiju sve ženske poroke: sujetu, zavist, nestrpljivost, egoizam, mračni strah od gubitka, mrzovolju, zagrižljivost.