Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 7)

Обични људи не живе међу собом на бази пријатељства него на основи компромиса. Свако тражи већма да нађе ортака у својој судбини, него пријатеља. Има чак и људи савршено неспособних за пријатељство, данас више можда него икад. Они су чланови клуба, партије, редакције и академије, често из разлога свих других пре него из разлога пријатељства; и такав човек назива пријатељима људе који му нису ни блиски ни по идејама ни по осећањима. Емерсон се блажено хвали да су његови пријатељи сами дошли к њему, мада их он није тражио, што значи да му их је сам Бог послао - а ово је већ стара теорија о пријатељству, пошто су још грчки рапсоди истицали посредовање божије у стварима пријатељства. Емерсон мисли да се пријатељи сретну тек пошто је божанство провалило зид који по природи стоји измфу два човека, с погледом на њихов лични карактер, њихове односе, њихова доба и спол.

Не треба пријатеља ценити по правди, него по срцу. Чим вас неко суди по правди, он је мањи ваш пријатељ него ваш прикривени непријатељ. Човека најискреније волимо кад га волимо заједно са његовим недосгацима, чак кад га волимо баш због његових недостатака. Не воли се савршенство у човеку него у Богу; у човеку се воли само свој сопствени дух и своја сопствена природа. Зато је пријатељство мрачно и нерасудно, као и љубав; а љубав је извесно мрачнија и нерасуднија него и сама мржња. Ко пријатеља тумачи и анализира, тај га не воли. Свакако, не верујемо да ће нас неко волети зато што смо бољи од њега. Само човек без љубави измислио је ону познату реч да треба волети већма истину него пријатеља Платона, иако се ова изрека приписује Аристотелу. Ја мислим, напротив, да треба више волети пријатеља Платона него и истину. Срећом што се тако и догађа у свима пријатељствима великог стила. Уосталом, ипак се на свету више живи на основу пријатељства него на основи појединих истина.

Осим пријатељства што долази из заједнице осећања и заједнице идеја, има и пријатељство из заједнице интереса. Многи су тврдили да је ово пријатељство међу људима једино које постоји, али тај песимизам није тачан. Заједница интереса не може се ни назвати именом пријатељства. Уосталом, како би неко био пријатељ из интереса? Кад год двојица деле неки добитак, чак ако су и рођена браћа, увек верују да подела није правилна, и да други нема право на онолико колико му је припало. Има, истина, и ортака који су добро расположени у заједничкој срећи и међусобној деоби; али то је кад обојица поверују да само они један другом доносе срећу, и да не би били срећни када не би били заједно. Међутим, у случајевима неуспеха, та сујевера може да обратно дејствује, и породи осећање да су несрећни само зато што је један од њих носилац несреће за другог. Неоспорно, дакле, даје пријатељство из интереса не само нижег рода него и сумњиве судбине. Извесно је само да у ма којем људском споразуму човек увек мисли како више даје него што прима.

Право пријатељство, оно које иде до хероизма, постоји само међу младим људима. Само се у младости издашно и свесрдно деле среће и несреће, задовољства и порази. Младост, то је једино краљевско осећање. У старости нико није богат, ни онај чији су подруми пуни злата; сваки старац је по природи сиромах и пун сиромашних склоности и порока. У њега нема услова за храбре везе пријатељства. У старца никакво друго осећање није силно осим страх од смрти и ужас од бога. Нема у његовом животу шта да се дели, или заједнички осваја, или заједнички ужива. Има само много да се заједнички оплакује и заједнички мрзи. Јер стварно, у старости се не живи више ни за шта, и не ужива се ни у чему. Старци се састају да се само мере у својим бедама, и да женски оговарају млађе од себе, или бар задовољније од себе. Старци лагано добију све женске пороке: сујету, завист, нестрпљивост, егоизам, мрачни страх од губитка, мрзовољу, загрижљивост.