Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 4)

Nemoguće je govoriti o prijateljstvu bez sećanja šta su o tom govorili antički pisci. Uvek sam voleo već ovde pomenuti lepu reč koju je kazao Monteskje: da nove pisce čita publika, a da stare pisce čitaju autori. Odista, nije bilo nijednog antičkog mudraca koji i o prijateljstvu nije govorio duže ili kraće: i Epiktet i Seneka, kao, mnogo pre njih, Teognis iz Megare, Platon i Aristotel i Epikur i Zenon iz Atine. Ciceron je napisao o prijateljstvu jedno slavno delo koje svi i danas s ljubavlju čitamo. Naročito su stoici pisali o prijateljstvu vrlo toplo. Možda u tom niko nije bio tako neposredan i toliko intiman kao Seneka. On kaže kako traži prijatelja zato da bi znao za koga će poginuti, i s kim poći u izgnanstvo, i kome spasti život po cenu sopstvenog života. On kaže da pravo prijateljstvo ne može oboriti ni strah ni lično koristoljublje; jer pravo prijateljstvo umire s čovekom, a pravi čovek umire za prijateljstvo. Seneka poznaje mnogo ljudi koji imaju dovoljan broj prijatelja, ali ipak nema među tim ljudima pravog prijateljstva. Ovo se, kaže, nikad ne događa kod ljudi koje vezuje strast poštenja, i koje kreće isga sila volje, jer je između njih sve zajedničko, nesreće više nego i sreće. Od Seneke je ona izvan redna i sjajna izreka: „Živi s ljudima kao da te Bog gleda, a govori s Bogom, kao da te ljudi slušaju". Ali ma koliko da su stoici verovali u prijateljstvo, koliko i pitagoristi, ipak su dropovedali da stoik može opstati i bez prijatelja. Kad stoik ne nađe prijatelja, to nije gubitak bez kojeg se ne može ići i dalje putem vrline; pošto stoik ne treba da svoju sređu vezuje ni za što spoljašnje, pa, sledstveno, ni za drugog dobrog čoveka. Oni su govorili da je stoik sam sebi dovoljan, pošto je mudrost uvek dovoljna sama sebi. Rimski mudrac daje veliku cenu onom prijateljstvu koje ima veliki pisac za nekog drugog čoveka. On veruje daje prijateljstvo velikih pisaca spaslo mnoge ljude od zaborava. Epikur je govorio kako pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom da jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak. Ali jedno opšte mesto stare grčke mudrosti o prijateljstvu, jeste da ne treba uzeti zlog čoveka sebi za prijatelja. Teognis kaže da takvom čoveku, ako ne učiniš samo jednu uslugu, on će zaboraviti sve druge usluge koje si mu učinio; zato treba od njega bežati kao od opasnog pristaništa. Uostalom, svi mudraci grčki, bez razlike, ponavljaju kako treba uzeti samo najboljeg čoveka sebi za prijatelja, i slušati njegove savete, i dobro se čuvati da se čovek s njim ne posvađa zbog sitnice. Koliko su ti mudraci cenili prijateljstvo, najviše se vidi po tom kako su mislili da je ono retko na svetu. Isti pomenuti filozof iz Megare je verovao, da, kad bi sa celog sveta pokupili dobre ljude, ne bi njima ispunili ni samo jednu lađu; kao što je i ubogi Epiktet govorio kako na svetu ima svega toliko dobrih ljudi koliko Nil ima ušća. Zaista, nikad ovakav pesimizam neće biti preteran. Dovoljno je pomenuti da je i sam najveći teoretičar prijateljstva, i tvorac antičke filantropije, filozof Pitagora, i pored svojih prijatelja, umro od gladi, u Metapontu, u hramu Muza.