Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 4)

Немогуће је говорити о пријатељству без сећања шта су о том говорили антички писци. Увек сам волео већ овде поменути лепу реч коју је казао Монтескје: да нове писце чита публика, а да старе писце читају аутори. Одиста, није било ниједног античког мудраца који и о пријатељству није говорио дуже или краће: и Епиктет и Сенека, као, много пре њих, Теогнис из Мегаре, Платон и Аристотел и Епикур и Зенон из Атине. Цицерон је написао о пријатељству једно славно дело које сви и данас с љубављу читамо. Нарочито су стоици писали о пријатељству врло топло. Можда у том нико није био тако непосредан и толико интиман као Сенека. Он каже како тражи пријатеља зато да би знао за кога ће погинути, и с ким поћи у изгнанство, и коме спасти живот по цену сопственог живота. Он каже да право пријатељство не може оборити ни страх ни лично користољубље; јер право пријатељство умире с човеком, а прави човек умире за пријатељство. Сенека познаје много људи који имају довољан број пријатеља, али ипак нема међу тим људима правог пријатељства. Ово се, каже, никад не догађа код људи које везује страст поштења, и које креће исга сила воље, јер је између њих све заједничко, несреће више него и среће. Од Сенеке је она изван редна и сјајна изрека: „Живи с људима као да те Бог гледа, а говори с Богом, као да те људи слушају". Али ма колико да су стоици веровали у пријатељство, колико и питагористи, ипак су дроповедали да стоик може опстати и без пријатеља. Кад стоик не нађе пријатеља, то није губитак без којег се не може ићи и даље путем врлине; пошто стоик не треба да своју сређу везује ни за што спољашње, па, следствено, ни за другог доброг човека. Они су говорили да је стоик сам себи довољан, пошто је мудрост увек довољна сама себи. Римски мудрац даје велику цену оном пријатељству које има велики писац за неког другог човека. Он верује даје пријатељство великих писаца спасло многе људе од заборава. Епикур је говорио како пре него што будемо мислили шта ћемо јести и пити, треба да се запитамо с ким ћемо бити за столом да једемо и пијемо; јер ако једемо месо без присуства пријатеља, онда живимо као лав и курјак. Али једно опште место старе грчке мудрости о пријатељству, јесте да не треба узети злог човека себи за пријатеља. Теогнис каже да таквом човеку, ако не учиниш само једну услугу, он ће заборавити све друге услуге које си му учинио; зато треба од њега бежати као од опасног пристаништа. Уосталом, сви мудраци грчки, без разлике, понављају како треба узети само најбољег човека себи за пријатеља, и слушати његове савете, и добро се чувати да се човек с њим не посвађа због ситнице. Колико су ти мудраци ценили пријатељство, највише се види по том како су мислили да је оно ретко на свету. Исти поменути филозоф из Мегаре је веровао, да, кад би са целог света покупили добре људе, не би њима испунили ни само једну лађу; као што је и убоги Епиктет говорио како на свету има свега толико добрих људи колико Нил има ушћа. Заиста, никад овакав песимизам неће бити претеран. Довољно је поменути да је и сам највећи теоретичар пријатељства, и творац античке филантропије, филозоф Питагора, и поред својих пријатеља, умро од глади, у Метапонту, у храму Муза.