Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 16)

Prijateljstvo se zove ljubav između čoveka i čoveka. Ali postoji i prijateljstvo čoveka prema gomili, državi, ideji, životinjama. Tako isto postoji i neprijateljstvo prema svima ovim predmetima. Ima ljudi koji po svom instinktu beže od gomile, a to su mizantropi koji su svagde egoisti, i tvrdice, koji su svagda kukavice. Ima i ljudi rođenih protivnika svake organizovane zajednice, i redovnih odnosa među ljudima, i oni nagonski postaju protivnici i države koja je najveća forma te zajednice. Zatim postoje i ljudi koji su rođeni neprijatelji svake ideologije, i koji nikad ne umeju biti religiozni jer je religija najveća ideologija. Zato nisu ni socijalni ni nacionalni. Najzad, ima ljudi koji ne vole životinje, i ne mogu čak ni da ih trpe u svojoj blizini. Znači: ljubav i mržnja, obe su uvek sveobimne i apsolutne. Odista, kad bi se prijateljstvo odnosilo samo na ljude, život bi bio gorak, teskoban, i pun razočarenja; ali srećom što ima ljudi koji vole ideje, sa istom strašću kao što drugi vole ljude i žene. Zatim, srećom, što ima i ljudi koji uživaju u lepim stvarima, koliko drugi uživaju u idejama i ljudima. Oni tim stvarima okite svoju kuću, i obogate svoj život, nalazeći često njihovo društvo za potpuno dovoljno. Naročito je velika sreća onih ljudi koji znaju da vole lepe i plemenite životinje. - Šopenhauer je govorio da je omrznuo ljude otkad je poznao životinje. Ali je, nesumnjivo, ipak prijateljstvo čovek za čoveka najdublja veza i najlepše osećanje. Zato su stari atinski mudraci govorili da prijatelj treba da pazi i prisluškuje čak po ulicama gradskim šta svet govori o njegovim prijateljima, da bi neopreznog prijatelja učinio pažljivim ako mu preti opasnost; i da među prijateljima nema obzira materijalne vrste, jer prijatelji ne mogu pozajmiti ništa jedan drugom zato što je među njima sve zajedničko. - Istina, Grci su i ovde postavljali svoju poznatu ljubav za meru u svačem, govoreći da i prijatelja treba samo toliko voleti kao da ćeš ga sutra mrzeti, a treba ga mrzeti kao da ćemo ga sutra voleti. - Ovo nije smetalo da Grci dadnu puno primera idealnog prijateljstva. Poznato je zaveštanje jednog ubogog Korinćanina dvojici svojih prijatelja koji su bili bogati: „Zaveštavam svom prijatelju Aretiju da hrani moju majku dok je živa, a prijatelju Hariskenu da uda moju ćerku, pošto joj dadne najbolji miraz koji mogne; a koji od njih dvojice mojih prijatelja preživi drugoga, neka nasledi i njegovo imanje". Ovakva grčka zaveštanja, tako čudna za nas danas, smatrana su onda kao logična i sveštena stvar prijateljstva. I mnogi rimski bogataši, veliki i mali, ostavljali su svoja imanja većma prijateljima nego rodbini, a čak vrlo često i samom Cezaru. Ima ljudi koji ne mogu ni da silno vole, ni da silno mrze; to su onda opasni sitničari i ubeđeni cinici. A pošto i za otvorenu ljubav kao i za otvorenu mržnju, treba hrabrosti, znači da čovekova nesposobnost da nekog voli ili da nekog mrzi, dolazi samo iz kukavištva. Rimski tiranin Sula je govorio za sebe da niko nije od njega bio ni bolji prijatelj za svoje prijatelje, ni strašniji prema svojim neprijateljima; a te reči je dao tiranin da se napišu i u njegovom grobu. Ali Sula se ovde varao u ljudskoj prirodi: čovek je ili stvoren da voli, ili stvoren da mrzi, ali nikad nije stvoren za oboje. Sula, razvratnik i krvolok i raspikuća, samo je znao da mrzi, i uspeo je da postigne žalosnu slavu najvećeg od svih rimskih tirana. Jer tiranin ne ubija samo ljude, nego i ljudska dela i ljudske ideale. Sula je najpre oborio zakone, kako bi zatim mogao da poubija ljude. Glupaci su po pravilu lukavi, a umni su po pravilu naivni i lakoverni. Glup čovek se boji drugog čoveka, i uvek ga meri smo po tome koliko njemu samom može biti opasan ili koristan; a uman čovek meri drugog čoveka nezavisno od sebe, i samo po principima, gledajući u njemu opštu čovekovu prirodu većma nego pojedinačnu ličnost, uvek ljudstvo više nego čoveka. Stoga i veliki ljudi ne poznaju male ljude, grešeći u pojedinostima, naročito u odnosu prema sebi samom. Takve zablude se ne događaju plićim i nižim ljudima, jer ovi sve dobro mere pošto mere jedino u odnosu prema sebi. Mali čovek živi u svojoj gluposti bezbrižno i spokojno, kao svileni crv u svojoj sjajnoj čauri. Samo veliki ljudi imaju velika razočarenja; i najčešće su nesrećni zato što principe života svagda stavljaju iznad slučajnosti života. Ima čitavih rasa u kojima nema primera prijateljstva. Kod primitivnih ljudi postoje izvesni obredi prijateljstva, koji su daleko od naše ideje o prijateljstvu. Takvo je bilo gostoljublje kod starih Jevreja, ili danas gostoljublje kod Beduina. Gostoljubivost je, uostalom, crta nekulturnih naroda; kulturni narodi su po prirodi isključivi u pogledu porodice i države. Za nekulturne narode nikad stranac nije smatran za neprijatelja, osim ako je naoružan, a za kulturne je narode stranac neprijatelj ili prijatelj bez ikakve veze da li je naoružan. Evropski narodi ne znaju za gostoprimstvo, ili bar za gostoljublje. Španci se hvale svojim gostoljubljem, ali su njine kuće zatvorene za svakog osim za najbliže rođake, i nikakav stranac ne zna kakav izgleda španski tanjir i viljuška. Stari su Jevreji bili gostoljubivi, ali samo među sobom; čak ni ljude iz Samarije nisu primali u svoju kuću i u svoje društvo ljudi iz Galileja. Marija iz Magdale, prosuvši ulje na glavu Hristovu, razbila je zatim bočicu, a to je bio znak da je gostoljublje i prijateljstvo dobilo time svoj krajnji izraz. Među plemenima kud i danas prolaze karavani, gostoprimstvo je samo društveni propis i skoro verski obred. - Gde ima straha, nema prijateljstva. Strah je osobina divljaka i životinja jer oni nemaju preziranje smrti, nego imaju samo slepilo i za smrt i za život. Sve vrline, pa i hrabrost, jesu plod civilizacije.