Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 16)

Пријатељство се зове љубав између човека и човека. Али постоји и пријатељство човека према гомили, држави, идеји, животињама. Тако исто постоји и непријатељство према свима овим предметима. Има људи који по свом инстинкту беже од гомиле, а то су мизантропи који су свагде егоисти, и тврдице, који су свагда кукавице. Има и људи рођених противника сваке организоване заједнице, и редовних односа међу људима, и они нагонски постају противници и државе која је највећа форма те заједнице. Затим постоје и људи који су рођени непријатељи сваке идеологије, и који никад не умеју бити религиозни јер је религија највећа идеологија. Зато нису ни социјални ни национални. Најзад, има људи који не воле животиње, и не могу чак ни да их трпе у својој близини. Значи: љубав и мржња, обе су увек свеобимне и апсолутне. Одиста, кад би се пријатељство односило само на људе, живот би био горак, тескобан, и пун разочарења; али срећом што има људи који воле идеје, са истом страшћу као што други воле људе и жене. Затим, срећом, што има и људи који уживају у лепим стварима, колико други уживају у идејама и људима. Они тим стварима оките своју кућу, и обогате свој живот, налазећи често њихово друштво за потпуно довољно. Нарочито је велика срећа оних људи који знају да воле лепе и племените животиње. - Шопенхауер је говорио да је омрзнуо људе откад је познао животиње. Али је, несумњиво, ипак пријатељство човек за човека најдубља веза и најлепше осећање. Зато су стари атински мудраци говорили да пријатељ треба да пази и прислушкује чак по улицама градским шта свет говори о његовим пријатељима, да би неопрезног пријатеља учинио пажљивим ако му прети опасност; и да међу пријатељима нема обзира материјалне врсте, јер пријатељи не могу позајмити ништа један другом зато што је међу њима све заједничко. - Истина, Грци су и овде постављали своју познату љубав за меру у свачем, говорећи да и пријатеља треба само толико волети као да ћеш га сутра мрзети, а треба га мрзети као да ћемо га сутра волети. - Ово није сметало да Грци дадну пуно примера идеалног пријатељства. Познато је завештање једног убогог Коринћанина двојици својих пријатеља који су били богати: „Завештавам свом пријатељу Аретију да храни моју мајку док је жива, а пријатељу Харискену да уда моју ћерку, пошто јој дадне најбољи мираз који могне; а који од њих двојице мојих пријатеља преживи другога, нека наследи и његово имање". Оваква грчка завештања, тако чудна за нас данас, сматрана су онда као логична и свештена ствар пријатељства. I многи римски богаташи, велики и мали, остављали су своја имања већма пријатељима него родбини, а чак врло често и самом Цезару. Има људи који не могу ни да силно воле, ни да силно мрзе; то су онда опасни ситничари и убеђени циници. А пошто и за отворену љубав као и за отворену мржњу, треба храбрости, значи да човекова неспособност да неког воли или да неког мрзи, долази само из кукавиштва. Римски тиранин Сула је говорио за себе да нико није од њега био ни бољи пријатељ за своје пријатеље, ни страшнији према својим непријатељима; а те речи је дао тиранин да се напишу и у његовом гробу. Али Сула се овде варао у људској природи: човек је или створен да воли, или створен да мрзи, али никад није створен за обоје. Сула, развратник и крволок и распикућа, само је знао да мрзи, и успео је да постигне жалосну славу највећег од свих римских тирана. Јер тиранин не убија само људе, него и људска дела и људске идеале. Сула је најпре оборио законе, како би затим могао да поубија људе. Глупаци су по правилу лукави, а умни су по правилу наивни и лаковерни. Глуп човек се боји другог човека, и увек га мери смо по томе колико њему самом може бити опасан или користан; а уман човек мери другог човека независно од себе, и само по принципима, гледајући у њему општу човекову природу већма него појединачну личност, увек људство више него човека. Стога и велики људи не познају мале људе, грешећи у појединостима, нарочито у односу према себи самом. Такве заблуде се не догађају плићим и нижим људима, јер ови све добро мере пошто мере једино у односу према себи. Мали човек живи у својој глупости безбрижно и спокојно, као свилени црв у својој сјајној чаури. Само велики људи имају велика разочарења; и најчешће су несрећни зато што принципе живота свагда стављају изнад случајности живота. Има читавих раса у којима нема примера пријатељства. Код примитивних људи постоје извесни обреди пријатељства, који су далеко од наше идеје о пријатељству. Такво је било гостољубље код старих Јевреја, или данас гостољубље код Бедуина. Гостољубивост је, уосталом, црта некултурних народа; културни народи су по природи искључиви у погледу породице и државе. За некултурне народе никад странац није сматран за непријатеља, осим ако је наоружан, а за културне је народе странац непријатељ или пријатељ без икакве везе да ли је наоружан. Европски народи не знају за гостопримство, или бар за гостољубље. Шпанци се хвале својим гостољубљем, али су њине куће затворене за сваког осим за најближе рођаке, и никакав странац не зна какав изгледа шпански тањир и виљушка. Стари су Јевреји били гостољубиви, али само међу собом; чак ни људе из Самарије нису примали у своју кућу и у своје друштво људи из Галилеја. Марија из Магдале, просувши уље на главу Христову, разбила је затим бочицу, а то је био знак да је гостољубље и пријатељство добило тиме свој крајњи израз. Међу племенима куд и данас пролазе каравани, гостопримство је само друштвени пропис и скоро верски обред. - Где има страха, нема пријатељства. Страх је особина дивљака и животиња јер они немају презирање смрти, него имају само слепило и за смрт и за живот. Све врлине, па и храброст, јесу плод цивилизације.