Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 15)

Ni žena nije veliki privrženik prijateljstva. Dostojanstvo i čast, u našem muškom smislu, ne postoji za ženu. Sve je kod nje u sujeti, koju je lakše uvrediti nego čovekovo častoljublje. A pošto je žena uvek i svugde u lažnom položaju, jer je uvek podređena tuđoj volji, ona je ogorčena i protivu društva, i ni jednom ni drugom nije iskren prijatelj. Za čoveka je vezana spolom i životnim potrebama, a za ženu se ne veže ničim. Umna gospođa de Lamber je gozorila da prijateljstvo između dve žene uopšte i ne postoji, i izazvala je bila zbog ove tvrdnje jednu naučnu polemiku, kroz celo njeno stoleće, kad su navođeni primeri Alkestide i Eronine, a u bibliji prijateljstvo mlade Rute za svekrvu Noemi. Svakako, ne znam ni ja za herojska prijateljstva među ženama mog društva i mog vremena. Čovek se za čoveka žrtvuje posvednevno, i životom i imanjem; a međutim, imamo primera među ženama, i onim ženama koje slobodno raspolažu ogromnim novcem, da nikad ne pomognu svoje prijateljice ni za onoliko koliko potroše za svoje najniže obesti. Neki ljudi dolaze među sobom u sukobe i neprijateljstva, iz istih onih uzroka iz kojih se drugi ljudi zbliže. Ovde su razlozi različni: duhovni, što znači protivni pogledi na život; i moralni, što znači protivni principi prema ljudima; i, zatim, razlozi temperamenta, što znači duboki motivi krvi i atavizma; i, najzad, razlozi koji ističu iz čisto materijalnog egoizma. A makar što ima toliko puno razloga u čovekovoj prirodi da se s drugim ljudima združuje, ima ipak ljudi koji se nikad ne oprijatelje i ne združe ni s kim. Ima drugih ljudi koji se ni s kim ne sukobe kroz ceo život, ni sa onim koji su mu po celoj prirodi protivnici. Ali ima i sjajnih karaktera koji po čisgoti svoje krvi, i lepoti svojih načela, izgledaju kao da namerno traže na jednoj strani kako bi sav ološ imali protivu sebe, da bi moćnije i ponosnije uživali na drugom mestu u lepoti svog prijateljstva i svoje akcije. Ovi su ljudi redovno žrtve života, jer se najzad uvere u onom što je najtragičnije: da rđavih ljudi ima uvek više nego što se misli, a pravih prijatelja uvek manje nego što i sami verujemo. Nesreća je što čovek nema uroćeni instinkt da unapred pozna ko ga voli a ko ga ne voli. Izvesna divljačka plemena prepoznaju po stopi na pesku da li je tim putem prošao prijatelj ili neprijatelj, prema plemenima njemu prijateljskim i neprijateljskim, a međutim, najumniji čovek među nama ne može da prepozna neprijatelja ni po izrazu lica, ni po smislu njegovih reči. Zato na jednom mestu kaže Platon da životinje imaju urođeni instinkt prijateljstva i neprijateljstva. Sokrat govori Glaukonu: - „Možeš lako videti takav instinkt kod psa, a to je jedna visoka osobina te životinje". - Glaukon: „Kakav instinkt?" Sokrat: - „Da laje na one koje ne poznaje, iako mu nisu učinili nikakvo zlo; a da se udvara onima koje poznaje, iako mu nisu učinili nikakvo dobro. Zar se nisi divio ovakvom instinktu u psa?" Ima prijateljstva vrlo čistih i iskrenih, ali koja ipak nisu intimna. Sloveni su najintimniji prijatelji jer su najduševniji ljudi. Ruska intimnost je produkt sredine i klime. U Rusiji su noći bezmerne i dani kratki, stepe neprohodne, šume neprolazne, reke neprebrodive. Pred takvim fenomenima u prirodi, ljudi se skupljaju u zajednice, u duge večerinke i posela, gde se pribiju jedno uz drugo da bi bili veseli, i okupe se u zajednički rad da bi odoleli vetrovima i prostorima. Nigde nema takvog druželjublja, a zato nema nigde ni te dobrote i ljubavi čoveka za čoveka. Sve pogreške ruskog čoveka, socijalne i političke, dolaze iz njegove duboke potrebe za evanđeoskom ljubavlju, koja, uostalom, inspiriše i dela svih njegovih najvećih mislilaca.