Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 15)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ни жена није велики приврженик пријатељства. Достојанство и част, у нашем мушком смислу, не постоји за жену. Све је код ње у сујети, коју је лакше увредити него човеково частољубље. А пошто је жена увек и свугде у лажном положају, јер је увек подређена туђој вољи, она је огорчена и противу друштва, и ни једном ни другом није искрен пријатељ. За човека је везана сполом и животним потребама, а за жену се не веже ничим. Умна госпођа де Ламбер је гозорила да пријатељство између две жене уопште и не постоји, и изазвала је била због ове тврдње једну научну полемику, кроз цело њено столеће, кад су навођени примери Алкестиде и Еронине, а у библији пријатељство младе Руте за свекрву Ноеми. Свакако, не знам ни ја за херојска пријатељства међу женама мог друштва и мог времена. Човек се за човека жртвује посведневно, и животом и имањем; а међутим, имамо примера међу женама, и оним женама које слободно располажу огромним новцем, да никад не помогну своје пријатељице ни за онолико колико потроше за своје најниже обести. Неки људи долазе међу собом у сукобе и непријатељства, из истих оних узрока из којих се други људи зближе. Овде су разлози различни: духовни, што значи противни погледи на живот; и морални, што значи противни принципи према људима; и, затим, разлози темперамента, што значи дубоки мотиви крви и атавизма; и, најзад, разлози који истичу из чисто материјалног егоизма. А макар што има толико пуно разлога у човековој природи да се с другим људима здружује, има ипак људи који се никад не опријатеље и не здруже ни с ким. Има других људи који се ни с ким не сукобе кроз цео живот, ни са оним који су му по целој природи противници. Али има и сјајних карактера који по чисготи своје крви, и лепоти својих начела, изгледају као да намерно траже на једној страни како би сав олош имали противу себе, да би моћније и поносније уживали на другом месту у лепоти свог пријатељства и своје акције. Ови су људи редовно жртве живота, јер се најзад увере у оном што је најтрагичније: да рђавих људи има увек више него што се мисли, а правих пријатеља увек мање него што и сами верујемо. Несрећа је што човек нема уроћени инстинкт да унапред позна ко га воли а ко га не воли. Извесна дивљачка племена препознају по стопи на песку да ли је тим путем прошао пријатељ или непријатељ, према племенима њему пријатељским и непријатељским, а међутим, најумнији човек међу нама не може да препозна непријатеља ни по изразу лица, ни по смислу његових речи. Зато на једном месту каже Платон да животиње имају урођени инстинкт пријатељства и непријатељства. Сократ говори Глаукону: - „Можеш лако видети такав инстинкт код пса, а то је једна висока особина те животиње". - Глаукон: „Какав инстинкт?" Сократ: - „Да лаје на оне које не познаје, иако му нису учинили никакво зло; а да се удвара онима које познаје, иако му нису учинили никакво добро. Зар се ниси дивио оваквом инстинкту у пса?" Има пријатељства врло чистих и искрених, али која ипак нису интимна. Словени су најинтимнији пријатељи јер су најдушевнији људи. Руска интимност је продукт средине и климе. У Русији су ноћи безмерне и дани кратки, степе непроходне, шуме непролазне, реке непребродиве. Пред таквим феноменима у природи, људи се скупљају у заједнице, у дуге вечеринке и посела, где се прибију једно уз друго да би били весели, и окупе се у заједнички рад да би одолели ветровима и просторима. Нигде нема таквог дружељубља, а зато нема нигде ни те доброте и љубави човека за човека. Све погрешке руског човека, социјалне и политичке, долазе из његове дубоке потребе за еванђеоском љубављу, која, уосталом, инспирише и дела свих његових највећих мислилаца.