Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 14)

Dosada, smrtonosno osećanje čovekovo, nije ipak ista stvar za mudraca što i za nemudraca. Kod mudraca je dosada čisto duhovna, a kod drugog je čisto fizička; prvom treba lek duhovni, a drugom posao fizički, da tu dosadu rasteraju. Filozof Džon Lok većma je voleo i prisustvo deteta, nego potpunu samoću. - Ljudi su rođeni nezadovoljnici; i svako nalazi da je život nepotpun, kad i ne bi umeo da kaže zašto tako misli. Ovakvo mračno nezadovoljstvo na zemlji nemamo jedino u mladosti, kad su i sve radosti i sve tuge podjednako nerasudne, i kad se živi više u bunilu krvi nego u svetlost uma, ali sva ostala naša doba prožeta su takvim očajanjem. - Inače, samo su ograničeni ljudi zadovoljni sobom i svojom sudbinom. To zadovoljstvo glupaka i vetrogonja povećava još većma gorčinu života onih koji stvarima života daju preteranu cenu. Najbolji ljudi bili su po prirodi neveseli i žalosni. Prostak nalazi za sebe sve kvalitete antičkog savršenstva: jači od Kiklopa, brži od Boreja, bogatiji od Midasa, moćniji od Pelopsa, i rečitiji od Adrasta. Međutim, sjajni pisac Stendal je govorio za sebe da se sam čudi kako ga pored njegovog rđavog karaktera iko voli, a filozof Ruso je verovao da ga ceo svet mrzi. Ko ima potrebu za prijateljstvom? Svakako ne svi ljudi. Prijateljstvo traže veseli i dobri ljudi, a rđavi ljudi i razbojnici (oni iz šume, i oni iz salona), traže samo jatake i ortake. Zavidljivci ne znaju za prijateljstvo; a tvrdice su nesposobne da drugom dadnu imalo od svoje duše, kao što ne daju nimalo od svog novca. Nikad nas ni novac ne usreći, koliko nas usreći obična ljubaznost drugih ljudi. Ima bezbrojno sreća koje idu ulicama i tržištima. Topao pogled i ljubak osmeh naših poznanika, usrećava i ohrabruje više nego materijalna pomoć. Stari mudraci smatrali su jedan grad samo naseljem iskrenih prijatelja, koji su zajednički povezani u bezbrojnim srećama i nesrećama; čak i sama država, to je, stvarno, samo jedna velika institucija prijateljstva. Zato je prijateljstvo bilo doktrina i nauka; čak i jedan kult, pošto su Grci prijateljstvu dizali oltare. - Postoji prijateljstvo i prema gomili, a prvi izraz ovog prijateljstva jeste dobar društveni ton. Gde nema dobrog društvenog tona, tu ne postoji društvo nego rulja; i ne postoji ni prijateljstvo, nego zluradost i zla namer. a U prostačkih naroda nema dobrog tona, jer je njegova mržnja razuzdana i neukroćena. Antički narodi imali su više društvenog tona nego i moderni. Poznata je visoka kurtoazija starih Persijanaca i delikatnost starih Grka. Još stari Herodot kaže na više mesta, kako ne može nešto da napiše iz obzira dobrog tona prema čitaocu. Na primer, ne može da napiše zašto umetnici u Egiptu slikaju Pana sa čelom koze i nogama jarca, i zašto u Egiptu žrtvuju svinjče, za vreme punog meseca, božanstvima Mesecu i Bahu, a ne u druge dane; i neće isti pisac da opširnije govori ni o svečanostima boginje Izide. Međutim, u naše vreme, moguće je sve staviti na hartiju, čak i ono za što se inače ljudi izbace iz društva na ulicu. Kao da radost nije dvostruka gadost kad se napiše. Rđavi ljudi beže od prijatelja, jer, po instinktu, beže od istine; a prijateljetvo je jedna krupna istina zato što je gola iskrenost. Rđav čovek beži od prijatelja, jer se pred njim oseća providan i bez maske; i ne usuđuje se govoržti prijateljskim jezikom u kojem se sve brzo prokaže; i sve lako oseti. Za rđave ljude je iskrenost što je i svetlost za noćne grabljivice; zato rđavi ljudi vole pomrčinu i laž, konfuziju i zamršenost. Nevaljalci č.ak imaju instinktivni otpor i za religiju, jer osećaju da je ona jedina jača od njihovog noža i otrova. Zlikovac razume božanstvo samo kao njegovog pomagača u svima nedelima, inače ga ne razume i ne trpi. Neron je išao u Delfe da ispita Apolona, ali, primivši neprijatne odgovore, on je u tom istom hramu podavio ljude, i bacio njihova tela u svešteni ponor. Jedan tužilac, za vreme francuske revolucije, nije spavao ni dan ni noć samo da bi što više optuženih posalo na gubilište i da bi nabavio što više lažnih svedoka. Taj isti čovek, koji se zvao Fukije Tenvilj, uspeo je da u Konsieržeriji, gde je nekad Luj XIV rekao „Država, to sam ja", udesi da i Mariju Antoanetu pošalje jednog dana na giljotinu. Kažu, međutim, da je taj čovek imao istog tog dana ikonicu Bogorodice obešenu o vratu, jer je bio duboko pobožan i verovao da mu u svemu ovom Bog pomaže. Poznato je i da se razbojnik na drumu, koji gađa prolaznike, najpre prekrsti da ne bi promašio. Jedan srpski razbojnik, požarevački hajduk Josovac, pošto je pljačkao noću seosku crkvu, celivao je ikonu, i na tas ostavio dva dinara. A jedan prijatelj mi je pričao u Madridu kako se nekakav čovek satima skrušeno molio Bogu u crkvi, ali izlazeći iz crkve, opazi nedaleko od vrata jedan srebrni svećnjak koji brzo dograbi i sakrije pod svoj ogrtač, dok ga stražari nisu uhvatili na ulici. - Rđavi ljudi mrze i umetnost i filozofiju, jer obe idu za istim, i jer su čiste. Rđav čovek nije nikad bio prijatelj mudrosti i muza, i to sasvim prirodno jer ni njega mudrost i suze ne vole.