Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 14)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Досада, смртоносно осећање човеково, није ипак иста ствар за мудраца што и за немудраца. Код мудраца је досада чисто духовна, а код другог је чисто физичка; првом треба лек духовни, а другом посао физички, да ту досаду растерају. Филозоф Џон Лок већма је волео и присуство детета, него потпуну самоћу. - Људи су рођени незадовољници; и свако налази да је живот непотпун, кад и не би умео да каже зашто тако мисли. Овакво мрачно незадовољство на земљи немамо једино у младости, кад су и све радости и све туге подједнако нерасудне, и кад се живи више у бунилу крви него у светлост ума, али сва остала наша доба прожета су таквим очајањем. - Иначе, само су ограничени људи задовољни собом и својом судбином. То задовољство глупака и ветрогоња повећава још већма горчину живота оних који стварима живота дају претерану цену. Најбољи људи били су по природи невесели и жалосни. Простак налази за себе све квалитете античког савршенства: јачи од Киклопа, бржи од Бореја, богатији од Мидаса, моћнији од Пелопса, и речитији од Адраста. Међутим, сјајни писац Стендал је говорио за себе да се сам чуди како га поред његовог рђавог карактера ико воли, а филозоф Русо је веровао да га цео свет мрзи. Ко има потребу за пријатељством? Свакако не сви људи. Пријатељство траже весели и добри људи, а рђави људи и разбојници (они из шуме, и они из салона), траже само јатаке и ортаке. Завидљивци не знају за пријатељство; а тврдице су неспособне да другом дадну имало од своје душе, као што не дају нимало од свог новца. Никад нас ни новац не усрећи, колико нас усрећи обична љубазност других људи. Има безбројно срећа које иду улицама и тржиштима. Топао поглед и љубак осмех наших познаника, усрећава и охрабрује више него материјална помоћ. Стари мудраци сматрали су један град само насељем искрених пријатеља, који су заједнички повезани у безбројним срећама и несрећама; чак и сама држава, то је, стварно, само једна велика институција пријатељства. Зато је пријатељство било доктрина и наука; чак и један култ, пошто су Грци пријатељству дизали олтаре. - Постоји пријатељство и према гомили, а први израз овог пријатељства јесте добар друштвени тон. Где нема доброг друштвеног тона, ту не постоји друштво него руља; и не постоји ни пријатељство, него злурадост и зла намер. а У простачких народа нема доброг тона, јер је његова мржња разуздана и неукроћена. Антички народи имали су више друштвеног тона него и модерни. Позната је висока куртоазија старих Персијанаца и деликатност старих Грка. Још стари Херодот каже на више места, како не може нешто да напише из обзира доброг тона према читаоцу. На пример, не може да напише зашто уметници у Египту сликају Пана са челом козе и ногама јарца, и зашто у Египту жртвују свињче, за време пуног месеца, божанствима Месецу и Баху, а не у друге дане; и неће исти писац да опширније говори ни о свечаностима богиње Изиде. Међутим, у наше време, могуће је све ставити на хартију, чак и оно за што се иначе људи избаце из друштва на улицу. Као да радост није двострука гадост кад се напише. Рђави људи беже од пријатеља, јер, по инстинкту, беже од истине; а пријатељетво је једна крупна истина зато што је гола искреност. Рђав човек бежи од пријатеља, јер се пред њим осећа провидан и без маске; и не усуђује се говоржти пријатељским језиком у којем се све брзо прокаже; и све лако осети. За рђаве људе је искреност што је и светлост за ноћне грабљивице; зато рђави људи воле помрчину и лаж, конфузију и замршеност. Неваљалци ч.ак имају инстинктивни отпор и за религију, јер осећају да је она једина јача од њиховог ножа и отрова. Зликовац разуме божанство само као његовог помагача у свима неделима, иначе га не разуме и не трпи. Нерон је ишао у Делфе да испита Аполона, али, примивши непријатне одговоре, он је у том истом храму подавио људе, и бацио њихова тела у свештени понор. Један тужилац, за време француске револуције, није спавао ни дан ни ноћ само да би што више оптужених посало на губилиште и да би набавио што више лажних сведока. Тај исти човек, који се звао Фукије Тенвиљ, успео је да у Консиержерији, где је некад Луј XIV рекао „Држава, то сам ја", удеси да и Марију Антоанету пошаље једног дана на гиљотину. Кажу, међутим, да је тај човек имао истог тог дана иконицу Богородице обешену о врату, јер је био дубоко побожан и веровао да му у свему овом Бог помаже. Познато је и да се разбојник на друму, који гађа пролазнике, најпре прекрсти да не би промашио. Један српски разбојник, пожаревачки хајдук Јосовац, пошто је пљачкао ноћу сеоску цркву, целивао је икону, и на тас оставио два динара. А један пријатељ ми је причао у Мадриду како се некакав човек сатима скрушено молио Богу у цркви, али излазећи из цркве, опази недалеко од врата један сребрни свећњак који брзо дограби и сакрије под свој огртач, док га стражари нису ухватили на улици. - Рђави људи мрзе и уметност и филозофију, јер обе иду за истим, и јер су чисте. Рђав човек није никад био пријатељ мудрости и муза, и то сасвим природно јер ни њега мудрост и сузе не воле.