Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 12)

Mi nemamo sreću da sebi biramo neprijatelja ni prijatelja. Neprijatelji nas sami pronađu i prvi napadnu, a prijatelji uvek dođu slučajno. Ljudi se zbliže ili razilaze po sudbini i po afinitetu, većma po temperamentu nego po duhu, i većma po interesu nego po moralu. - Ljubav nema svog izvora ni svog razloga, a mržnja dolazi iz izvora i zbog razloga koji su skoro uvek potpuno jasni. Postoji mržnja rasna među ljudima dvaju raznih plemena; i postoji mržnja načelna između ljudi dveju raznih političkih stranaka; a postojala je oduvek i postojaće zasvagda i mržnja religiozna između ljudi dveju raznih vera. Mrze se često ljudi dveju raznih pokrajina jedne iste zemlje, i ljudi dveju raznih porodičnih tradicija. Ima čak i jedna instinktivna mržnja u čoveku malog stasa prema čoveku visokog stasa. Sve razlike među ljudima izazivaju na netrpeljivost ili na mržnju. - Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo a da se ipak osećamo dobro kao i da se najsrdačnije razgovaramo. S neprijateljem se može razgovarati, ali se ne može ćutati. Tako je ćutanje jedna mera prijateljstva. Svi su veliki pesnici bili apostoli prijateljstva. Ako je izuzetak bio Dante pr.ema prijatelju pesniku Kavalkantiju, možda je ovde razlog u tome što je Dante politički bio gvelf, a Kavalkanti gibelin. Zatim, Dante je bio političar i državnik, član republikanske florentinske vlade; a političari, dolazeći na vlas, prvo iznevere ljude koje su dotle voleli svim srcem. - Međutim, slučaj Šekspirov je možda najlepši od sviju. Ovaj božanski pesnik je proslavio prijateljstvo većma nego iko i pre i posle njega. Za Šekspira je prijateljstvo jedno sveobimno osećanje pred kojim se gubi sve drugo; to je za njega osećanje koje ide u samoodricanje, u odanost na smrt i na život. Šekspir, koji je prema rečima njegovog prvog biografa Rau, bio u privatnom životu neizmerno nežan i plemenit, uneo je i u svoje drame taj kult prijateljstva na način sasvim antički. Odista, pored svakog protagoniste kakve Šekspirove drame ima uvek jedan veran prijatelj; pored Otela ima Kasije, pored Hamleta ima Horacije, pored Romea ima Merkucije; čak i pored Helene ima prijateljica Hermija, pored Beatriče ima prijateljica Hero, pored Pauline ima Hermiona. - Poznato je da je u drami „Dva plemića iz Verone" opisan lični život Šekspira kao muža. Izmeću dvojice prijatelja, Valentina i Proteja, ima žena koju obojica bezumno vole, ali ljubav prema prijatelju pobeđuje ljubav prema ženi, i drama završava jednim moralnim trijumfom. Međutim, Šekspir je ovde opisao svoj slučaj protivno od onog što se dogodilo u istini: jer je Šekspirov prijatelj većma voleo Šekspirovu ženu nego Šekspira, zbog čega je nesrećnog pesnika žena prevarila a prijatelj izneverio. Šekspir je ovaj slučaj bolno opevao i u svojim slavnim sonetima, dvadeset devetom i trideset drugom. I u pomenutoj drami i u pomenutim pesmama, njegova doživljena tuga naišla je na lične akcente kakvi se možda ne vide više ni u kakvom drugom Šekspirovom delu. - Istina je i to da su biografi već skoro četiri veka uzalud istraživali stvarnije veze između spomenute drame i porodične nesreće Šekspirove. Uostalom, nije to ni potrebno. Nijedan veliki pesnik nije napisao ništa što nije izvučeno iz njegovog najintimnijeg života. Pesnici su toliko usamljeni na svetu da i ne vide ništa nego ono što su sami otpatili, niti opevaju drugo nego što su sami najpre oplakali; a tek posle toga ostali ljudi nalaze kako su pesnici izrazili na božanski način i ono što je svaki od malih ljudi istinski proživeo i u svom ličnom životu. - Jedan od najsjajnijih tipova pravog prijateljstva, to je Šekspirovo venecijansko lice Antonio, koji daje jevrejskom zelenašu Šajloku kilograme sopstvenog tela da bi njegov prijatelj Besanijo bio srećan u ljubavi sa ženom koju voli.