Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 12)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Ми немамо срећу да себи бирамо непријатеља ни пријатеља. Непријатељи нас сами пронађу и први нападну, а пријатељи увек дођу случајно. Људи се зближе или разилазе по судбини и по афинитету, већма по темпераменту него по духу, и већма по интересу него по моралу. - Љубав нема свог извора ни свог разлога, а мржња долази из извора и због разлога који су скоро увек потпуно јасни. Постоји мржња расна међу људима двају разних племена; и постоји мржња начелна између људи двеју разних политичких странака; а постојала је одувек и постојаће засвагда и мржња религиозна између људи двеју разних вера. Мрзе се често људи двеју разних покрајина једне исте земље, и људи двеју разних породичних традиција. Има чак и једна инстинктивна мржња у човеку малог стаса према човеку високог стаса. Све разлике међу људима изазивају на нетрпељивост или на мржњу. - Најбољи пријатељи, то су они у чијем друштву можемо да ћутимо а да се ипак осећамо добро као и да се најсрдачније разговарамо. С непријатељем се може разговарати, али се не може ћутати. Тако је ћутање једна мера пријатељства. Сви су велики песници били апостоли пријатељства. Ако је изузетак био Данте пр.ема пријатељу песнику Кавалкантију, можда је овде разлог у томе што је Данте политички био гвелф, а Кавалканти гибелин. Затим, Данте је био политичар и државник, члан републиканске флорентинске владе; а политичари, долазећи на влас, прво изневере људе које су дотле волели свим срцем. - Међутим, случај Шекспиров је можда најлепши од свију. Овај божански песник је прославио пријатељство већма него ико и пре и после њега. За Шекспира је пријатељство једно свеобимно осећање пред којим се губи све друго; то је за њега осећање које иде у самоодрицање, у оданост на смрт и на живот. Шекспир, који је према речима његовог првог биографа Рау, био у приватном животу неизмерно нежан и племенит, унео је и у своје драме тај култ пријатељства на начин сасвим антички. Одиста, поред сваког протагонисте какве Шекспирове драме има увек један веран пријатељ; поред Отела има Касије, поред Хамлета има Хорације, поред Ромеа има Меркуције; чак и поред Хелене има пријатељица Хермија, поред Беатриче има пријатељица Херо, поред Паулине има Хермиона. - Познато је да је у драми „Два племића из Вероне" описан лични живот Шекспира као мужа. Измећу двојице пријатеља, Валентина и Протеја, има жена коју обојица безумно воле, али љубав према пријатељу побеђује љубав према жени, и драма завршава једним моралним тријумфом. Међутим, Шекспир је овде описао свој случај противно од оног што се догодило у истини: јер је Шекспиров пријатељ већма волео Шекспирову жену него Шекспира, због чега је несрећног песника жена преварила а пријатељ изневерио. Шекспир је овај случај болно опевао и у својим славним сонетима, двадесет деветом и тридесет другом. I у поменутој драми и у поменутим песмама, његова доживљена туга наишла је на личне акценте какви се можда не виде више ни у каквом другом Шекспировом делу. - Истина је и то да су биографи већ скоро четири века узалуд истраживали стварније везе између споменуте драме и породичне несреће Шекспирове. Уосталом, није то ни потребно. Ниједан велики песник није написао ништа што није извучено из његовог најинтимнијег живота. Песници су толико усамљени на свету да и не виде ништа него оно што су сами отпатили, нити опевају друго него што су сами најпре оплакали; а тек после тога остали људи налазе како су песници изразили на божански начин и оно што је сваки од малих људи истински проживео и у свом личном животу. - Један од најсјајнијих типова правог пријатељства, то је Шекспирово венецијанско лице Антонио, који даје јеврејском зеленашу Шајлоку килограме сопственог тела да би његов пријатељ Бесанијо био срећан у љубави са женом коју воли.