Blago cara Radovana: O ženi (Glava 12)
Čovek vlada ženom samo kad vlada sobom, a mi vladamo sobom samo kad više mislimo nego što osećamo. A naročito kad manje govorimo nego što bismo i sami hteli reći. Žena ne voli u ljubavi stradalnika, nego junaka; a junak je čovek koji stoji hladan pred neprijateljstvom žene, i koji je uvek gotov da je izgubi. Treba da čovek prepusti ženi ljubomoru; a žena će postati ljubomorna, čim čovek ne bude hteo da sam bude ljubomoran. Ako čovek nije ljubomoran nego žena, onda je on više gospodin nego što je ona gospsfa. Gospodin u ljubavi, to je čovek hladan u ljubavi; a hladan je u ljubavi samo onaj koji svoje častoljublje stavlja iznad ženske dobrote. Žena u čoveku uvek traži i muža i ljubavnika: traži i atmosferu porodične toplote, i, istovremeno, ljubavne slučajeve nagle, nejednake i nepredviđene. Ako to oboje ne nađe u mužu, onda ide da traži ljubavnika na drugom mestu; ali ako i ljubavnik naliči odveć na tip muža, onda se ona vraća kući s većim osećanjem otužnosti nego što je iz nje izišla. Žena je često mnogomužac, čak i stoga što je svaka žena već od petnaeste godine istraživala i nagađala u mladim ljudima svoje idealne muževe i svoje zamišljene ljubavnike. Ta navika joj ide zatim kroz ceo život. Zato nije čudo ako se ona i docnije zaludi napolju, i onda kad istinski voli i kod kuće. Nikad mladoj ženi nije stranac kakav mladić za kojeg vidi da bi mogla da ga voli. Vara se svaki čovek kad veruje da je pouzdan u ženu samo zato što ga ona voli. Srce je nebrojno, kao što je kazala jedna pesnikinja, a tako je mislila zato što je i sama bila žena. Ljubav je najnesigurnije osećanje. Postoje dva moguća braka: jedan za mlade i za mladost, i drugi za stare i za starost. Prvi da se podeli sreća i obest, a drugi da se podeli nesreća i bolest. Za jedan prsfe vreme vrlo brzo, a za drugi je uvek na vreme. Za prvi od ova dva braka su devojke obučene u belo, a za drugi udovice obučene u crno. Imaju i raspuštenice, obučene u crveno, ali one su žene za sve godine. Ženiti se udovicom, to je uvek imati brak gde predsedava jedan mrtvac u začelju stola, i koji je jači od živog domaćina; a u braku sa raspuštenicom, ima uvek još jedan muž, koji je samo odsutan, ali koji je uvek važniji od drugog. Muževi udovica i raspuštenica su svagda upoređivani; i to je njihova neminovna beda. A pošto je žena videla svog prvog čoveka u njeno doba kad su oči bile mlađe i srce bilo toplije, a sve stvari na zemlji radosnije i sjajnije, onda je ovaj drugi uvek u gubitku prema prvom. On gubi već time što nije prvi, a zato ne izgleda ni da je bolji. Pametan se čovek oženi na vreme. U mladosti je brak stvar ljubavi i spola, a u starosti je stvar slabosti i straha od samoće. Još stari Hesiod kaže da je doba za ljubav trideset godina za čoveka, a petnaest za ženu. Isti antički pesnik dodaje da je najbolje uzeti devojku čednu, jer je sposobna da se vaspitga u vrlini; da je mudro i oženiti se iz svog susedstva; i da treba bežati, kao od zla najgoreg, od žene koja voli pirovanja i koja je strasna, jer, kaže, ona sagori čoveka bez buktinje, i obori ga u starost pre vremena. U poslednjem stoleću produžen je vek čovekov, i danas se više ne zove ni starac svojim pravim imenom. Uostalom, nikad naše godine ne brojimo mi, nego nam ih broje žene. U XVIII veku starci su, možda poslednji put, još priznavali godine kao merilo mladosti i starosti. Monteskje kaže u svom autoportretu, tako skromno i bezabazleno: "U trideset petoj, ja sam još voleo žene." Nesreća je što naše ludilo za ženom traje duže negoli i naša snaga za ženu; kao što se reklo da je prestareli Luj XIV, trajao duže nego njegov zlatni vek. Do šezdesete godine, normalan čovek može biti i prijatelj ljudi i ljubavnik žena, jer to dvoje idu naporedo; a odatle do sedamdesete, nastaje mir; ali od osamdesete nastaje samo bolest. Njegoš koji je umro mlad i apolonski lep, kaže da nema veće bruke od starosti. Međutim, Ciceron je napisao svoje delo "0 starosti" u kom hvali starost. Odista, ni sve starosti nisu bez lepote. Ima starost roditelja koji uživaju u deci, i artista koji uživaju u svom delu, i generala koji uživaju u svojoj slavi. Ali ja lično, nikad nisam držao do života, nego do mladosti, kao što se nisam bojao smrti nego bolesti. Mladost je lepa što je nerasudna i obesna, i što ne zagleda u sve pored čega prođe. S godinama čovek izgubi oči, i to je zlo; ali zatim dobije i drugi vid za sve stvari, a to je još gore. Čovek se vremenom naročito smanjuje prema samom sebi. Zaista, sva je tragedija čovekova u tome, roditi se i proći kroz sav život, a ostati do kraja veka slep za najveće istine života. Mladost to još ne oseća, što može i čini najveću njenu lepotu. Ml&dost uzima za sreću sve ono što starost smatra sujetom ili ludilom. Kad bi mladost imala filozofiju staraca, ne bi bilo na svetu nijednog sunčanog dana. Velike sreće izgledaju vezane za velike nesreće. Tako je bezbroj ljudi velikih sudbina napustilo život u očajanju, kao žrtve svoje veličine: Hanibal, Pompej, Cezar, Napoleon; ili kao žrtve naročitog prokletstva: Hajdn slep, Betoven gluv, Milton slep, Leopardi grbav. Mladost ne vidi kobne stvari života, i zato je mladost viša nego život. Bio sam često sa jednim mladim stranim kraljem pre nego što je bio proteran iz svoje zemlje. Ja sam tad mislio, kakva je to nesreća izgubiti jedno kraljevstvo. Ali sam brzo sam sebi dodao: "A ja sam izgubio mladost, što je nešto još više..." Lako je razumeti ženu starog veka, matronu, ženu šefova legija ili senatora, neuku i dobru kao Virginija, lukavu kao Livija, i razvratnu kao Julija. Lako je razumeti istočnjačku ženu, koja, kao u olovnom plaštu, živi u svojoj gluposti i poslušnosti. I ženu srednjeg veka, mističnu i seksualnu. Ali kakvo mesto treba dati današnjoj Evi, koja želi da i sama čoveka dostigne u njegovim porocima, kad ne može da ga dostigne u njegovom božanskom stvaralačkom geniju. To je žena koja je gotova da izgubi svaku vrlinu, i onu u kojoj je jedino bila viša nego čovek, samo da zadobije pravo na ono zbog čega se i sam čovek smatrao nižim od žene. Ona više nije naša žena, ni majka, ni drugarica, ni saradnica. Sišla je na ulicu, napustila kuću, ostavila drugom svoju decu. "Svejedno hoću li otići u pakao polomljenih nogu, naći će se uvek neko koji će me onamo odneti."