Благо цара Радована: О жени (Глава 12)

Човек влада женом само кад влада собом, а ми владамо собом само кад више мислимо него што осећамо. А нарочито кад мање говоримо него што бисмо и сами хтели рећи. Жена не воли у љубави страдалника, него јунака; а јунак је човек који стоји хладан пред непријатељством жене, и који је увек готов да је изгуби. Треба да човек препусти жени љубомору; а жена ће постати љубоморна, чим човек не буде хтео да сам буде љубоморан. Ако човек није љубоморан него жена, онда је он више господин него што је она госпсфа. Господин у љубави, то је човек хладан у љубави; а хладан је у љубави само онај који своје частољубље ставља изнад женске доброте. Жена у човеку увек тражи и мужа и љубавника: тражи и атмосферу породичне топлоте, и, истовремено, љубавне случајеве нагле, неједнаке и непредвиђене. Ако то обоје не нађе у мужу, онда иде да тражи љубавника на другом месту; али ако и љубавник наличи одвећ на тип мужа, онда се она враћа кући с већим осећањем отужности него што је из ње изишла. Жена је често многомужац, чак и стога што је свака жена већ од петнаесте године истраживала и нагађала у младим људима своје идеалне мужеве и своје замишљене љубавнике. Та навика јој иде затим кроз цео живот. Зато није чудо ако се она и доцније залуди напољу, и онда кад истински воли и код куће. Никад младој жени није странац какав младић за којег види да би могла да га воли. Вара се сваки човек кад верује да је поуздан у жену само зато што га она воли. Срце је небројно, као што је казала једна песникиња, а тако је мислила зато што је и сама била жена. Љубав је најнесигурније осећање. Постоје два могућа брака: један за младе и за младост, и други за старе и за старост. Први да се подели срећа и обест, а други да се подели несрећа и болест. За један прсфе време врло брзо, а за други је увек на време. За први од ова два брака су девојке обучене у бело, а за други удовице обучене у црно. Имају и распуштенице, обучене у црвено, али оне су жене за све године. Женити се удовицом, то је увек имати брак где председава један мртвац у зачељу стола, и који је јачи од живог домаћина; а у браку са распуштеницом, има увек још један муж, који је само одсутан, али који је увек важнији од другог. Мужеви удовица и распуштеница су свагда упоређивани; и то је њихова неминовна беда. А пошто је жена видела свог првог човека у њено доба кад су очи биле млађе и срце било топлије, а све ствари на земљи радосније и сјајније, онда је овај други увек у губитку према првом. Он губи већ тиме што није први, а зато не изгледа ни да је бољи. Паметан се човек ожени на време. У младости је брак ствар љубави и спола, а у старости је ствар слабости и страха од самоће. Још стари Хесиод каже да је доба за љубав тридесет година за човека, а петнаест за жену. Исти антички песник додаје да је најбоље узети девојку чедну, јер је способна да се васпитга у врлини; да је мудро и оженити се из свог суседства; и да треба бежати, као од зла најгорег, од жене која воли пировања и која је страсна, јер, каже, она сагори човека без буктиње, и обори га у старост пре времена. У последњем столећу продужен је век човеков, и данас се више не зове ни старац својим правим именом. Уосталом, никад наше године не бројимо ми, него нам их броје жене. У XВИИИ веку старци су, можда последњи пут, још признавали године као мерило младости и старости. Монтескје каже у свом аутопортрету, тако скромно и безабазлено: "У тридесет петој, ја сам још волео жене." Несрећа је што наше лудило за женом траје дуже неголи и наша снага за жену; као што се рекло да је престарели Луј XИВ, трајао дуже него његов златни век. До шездесете године, нормалан човек може бити и пријатељ људи и љубавник жена, јер то двоје иду напоредо; а одатле до седамдесете, настаје мир; али од осамдесете настаје само болест. Његош који је умро млад и аполонски леп, каже да нема веће бруке од старости. Међутим, Цицерон је написао своје дело "0 старости" у ком хвали старост. Одиста, ни све старости нису без лепоте. Има старост родитеља који уживају у деци, и артиста који уживају у свом делу, и генерала који уживају у својој слави. Али ја лично, никад нисам држао до живота, него до младости, као што се нисам бојао смрти него болести. Младост је лепа што је нерасудна и обесна, и што не загледа у све поред чега прође. С годинама човек изгуби очи, и то је зло; али затим добије и други вид за све ствари, а то је још горе. Човек се временом нарочито смањује према самом себи. Заиста, сва је трагедија човекова у томе, родити се и проћи кроз сав живот, а остати до краја века слеп за највеће истине живота. Младост то још не осећа, што може и чини највећу њену лепоту. Мл&дост узима за срећу све оно што старост сматра сујетом или лудилом. Кад би младост имала филозофију стараца, не би било на свету ниједног сунчаног дана. Велике среће изгледају везане за велике несреће. Тако је безброј људи великих судбина напустило живот у очајању, као жртве своје величине: Ханибал, Помпеј, Цезар, Наполеон; или као жртве нарочитог проклетства: Хајдн слеп, Бетовен глув, Милтон слеп, Леопарди грбав. Младост не види кобне ствари живота, и зато је младост виша него живот. Био сам често са једним младим страним краљем пре него што је био протеран из своје земље. Ја сам тад мислио, каква је то несрећа изгубити једно краљевство. Али сам брзо сам себи додао: "А ја сам изгубио младост, што је нешто још више..." Лако је разумети жену старог века, матрону, жену шефова легија или сенатора, неуку и добру као Виргинија, лукаву као Ливија, и развратну као Јулија. Лако је разумети источњачку жену, која, као у оловном плашту, живи у својој глупости и послушности. И жену средњег века, мистичну и сексуалну. Али какво место треба дати данашњој Еви, која жели да и сама човека достигне у његовим пороцима, кад не може да га достигне у његовом божанском стваралачком генију. То је жена која је готова да изгуби сваку врлину, и ону у којој је једино била виша него човек, само да задобије право на оно због чега се и сам човек сматрао нижим од жене. Она више није наша жена, ни мајка, ни другарица, ни сарадница. Сишла је на улицу, напустила кућу, оставила другом своју децу. "Свеједно хоћу ли отићи у пакао поломљених ногу, наћи ће се увек неко који ће ме онамо однети."