Biblija (Bakotić) : Jov
| ←Jestira | BIBLIJA Pisac: Lujo Bakotić |
Psalmi→ |
Glava 1.
[uredi]1 U zemlji Uzu bio je jedan čovek koji se zvaše Jov. Taj čovek beše dobar i pravedan, bojaše se Boga i uklanjaše se od zla.
2 Njemu se rodiše sedam sinova i tri kćeri.
3 On imaše sedam hiljada ovaca, tri hiljade kamila, pet stotina jarmova volova, pet stotina magarica i veliki broj slugu. I taj čovek beše najviđeniji od svih sinova Istoka.
4 Sinovi njegovi posećivahu se među sobom, i redom gozbe priređivahu, i pozivahu tri sestre svoje da jedu i piju s njima.
5 Kad bi dani gozbe prošli, pozivaše i osvećivaše Jov sinove svoje, pa se rano dizaše i za svakoga od njih prinošaše po jednu žrtvu paljenicu. Jer govoraše Jov: Može biti da su se ogrešili sinovi moji i uvredili Boga u srcu svome. Tako je Jov imao običaj da čini.
6 Jednog dana pristupiše sinovi Božji pred Gospoda, a s njima dođe i Sotona.
7 Gospod reče Sotoni: Odakle ti dolaziš? A Sotona odgovori Gospodu: S puta i šetnje po zemlji.
8 Gospod reče Sotoni: Jesi li video služitelja moga Jova? Nema ga onakvog na zemlji, dobar je to i pravedan čovek, koji se boji Boga i uklanja se od zla
9 A Sotona odgovori Gospodu: Da li se nesebično Jov boji Boga?
10 Nisi li ga ti podigao, njega i dom njegov i sve što je njegovo? Dela ruku njegovih blagoslovio si, i stada njegova prekriliše zemlju.
11 Ali ispruži ruku svoju, dotakni se onoga što sve ima, i siguran sam da će te u oči opsovati.
12 Gospod reče Sotoni: Evo predajem ti sve što on ima, samo na njega ne diži ruke svoje. I Sotona se ukloni ispred lica Gospodnjeg.
13 Jednog dana kad su sinovi Jovovi i kćeri njegove jeli i vino pili u kući brata svoga najstarijega,
14 dođe Jovu jedan glasnik koji reče: Volovi orahu, i magarice pasijahu pokraj njih.
15 Saveji udariše i oteše ih, a momke mačem pobiše, i samo ja jedan utekoh da ti to javim.
16 Dok ovaj još govoraše dođe drugi i reče: Plamen Božji spade s neba i spali ovce i momke, i uništi ih, i samo ja jedan utekoh da ti to javim.
17 Dok ovaj još govoraše dođe drugi i reče: Haldejci u tri čete udariše na kamile, i oteše ih, a momke mačem pobiše, i samo ja jedan utekoh da ti to javim.
18 Dok ovaj još govoraše dođe opet drugi i reče: Sinovi tvoji i kćeri tvoje jeđahu i pijahu vino u kući brata svoga najstarijega, i gle,
19 vetar veliki dođe preko pustinje, i udari u četiri ugla od kuće, i ona se sruši na decu, i svi pogiboše, i samo ja jedan utekoh da ti to javim.
20 Tada Jov usta, razdre plašt svoj, obrija glavu svoju, pa se baci na zemlju, pokloni se
21 i reče: Go sam iz utrobe matere svoje izišao, i go ću se vratiti u utrobu zemlje. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje!
22 U svemu ovome niti sagreši Jov, niti Bogu koju nepravednost prebaci.
Glava 2.
[uredi]1 Opet jednog dana dođoše sinovi Božji i stupiše pred Gospoda, a s njima dođe i Sotona te i on stupi pred Gospoda.
2 Gospod reče Sotoni: Otkud dolaziš ti?
3 A Sotona odgovori Gospodu: S puta i šetnje po zemlji. Gospod reče Sotoni: Jesi li video služitelja moga Jova? Nema ga onakva na zemlji; dobar je to i pravedan čovek koji se boji Boga i uklanja se od zla. On tvrdo ustraje u ispravnosti svojoj, a ti me nagovaraš da ga smetem ni za što.
4 A Sotona odgovori Gospodu: Kožu za kožu! Sve što čovek ima daće za život svoj.
5 Ispruži samo ruku i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegova, i siguran sam da će te u oči opsovati.
6 Gospod reče Sotoni: Evo predajem ti ga, samo mu život poštedi.
7 I Sotona se ukloni ispred lica Gospodnjega.
8 Pa udari Jova zlim prištem od pete do temena. I Jov uze crep da se struže, i sede na pepeo.
9 Reče mu žena njegova; Još ustraješ u dobroćudnosti svojoj! Proklinji Boga i umri!
10 Ali joj Jov odgovori: Kao luda žena govoriš. Što? Dobro smo primili od Boga, a zlo zar da ne primamo? U svemu ovome ne sagreši Jov usnama svojim.
11 Tri prijatelja Jovova, Elifas Temanac, Vildad Sušanin i Sofar Namaćanin, čuše za sve nevolje koje ga snađoše. Sastaše se, i pođoše iz svojih kuća da mu idu na žalovanje, i da ga teše. Ugledajući ga iz daleka ne prepoznaše ga,
12 te podigoše glas i zaplakaše. Razdreše plašte svoje i baciše prašinu u visinu povrh glava svojih.
13 I ostaše kod njega, sedeći na zemlji, sedam dana i sedam noći, a da mu ni reči ne rekoše, jer viđahu koliko je tuga njegova bila velika.
Glava 3.
[uredi]1 Posle toga otvori Jov usta svoja i prokle dan rođenja svoga.
2 Uze reč i reče:
3 Nestalo dana u koji se rodih, i noći koja reče: Začelo se muško dete!
4 Obratio se taj dan u tamu, ne mario za nj ni Bog na nebu nit' ga ikad svetlost obasjala!
5 Mrak oblado njim i senka smrti! Oblaci ga zagušili, plašile ga crne avetinje!
6 Noć onu pokrila tama, brisala se iz godine, ne brojila u mesece!
7 Pusta bila ona noć; proterala se radost iz nje!
8 Kleli je koji dane proklinju i koji i Levijatana mogu da nadraže!
9 Potamnele zvezde sutona njezina, uzalud se svetlosti nadala, ne videla zori trepavica!
10 Jer niti začepi matericu u kojoj se začeh, nit' od očiju mojih žalost ote.
11 Što ne umreh u utrobi materinoj? što ne izdahnuh izlazeći iz nje?
12 Što nađoh kolena da me prime i sise da me doje?
13 Ja bih sad ležao i miran bih bio, spavao bih i počivao bih
14 s kraljevima i velikanima zemlje, koji spomenike sebi podigoše,
15 i sa knezovima koji imaše zlata i puniše srebrom kuće svoje.
16 Il' ne bih ni postojao, kao nedonošče sakriveno, kao dete koje svetlost nikad ugledalo nije.
17 Tud se bezdušnici ne razmeću, onde odmor imaju umorni,
18 i sužnji su svi tuda u miru, i ne čuju glasa mučitelja svoga.
19 Mali i veliki tu su, i rob nije više pod svojim gospodarem.
20 Našto svetlost paćeniku i život onima čija duša je čemerna,
21 koji se ni u smrt ne nadaju, a traže je kao blago zakopano;
22 koji bi srećni i radosni bili kad bi grob svoj naći mogli?
23 Našto to čoveku koji ne zna kuda će i kome je Bog sve izlaze zagradio?
24 Uzdasi su moji hrana moja i jauk je moj ko voda koja se razliva.
25 Čeg' se plašim, to dolazi na me, čeg' se strašim, zadesi me.
26 Niti imam mira, ni počinka, ni odmora, i strah samo nada mnome vlada.
Glava 4.
[uredi]1 Tada progovori Elifas Temanac i reče:
2 Hoće li ti žao biti ako govorimo? ali ko bi ćutat mogao?
3 Eto sam si često druge ti učio, i krepio ruke malaksale.
4 Reči tvoje podizahu one koji padahu, učvršćivao si kolena što klecahu.
5 A sad, kada na te dođe, smeo si se! Kad si ti pogođen, klonuo si!
6 Nije li pobožnost tvoj oslonac, i poštenje puta tvojih, pouzdanje tvoje?
7 Pamtiš li ti da je ikad nevini propao, da su pravednici istrebljeni?
8 Ali sam ja video one koji zlobu oru i nepravdu seju, - kako plod svoj žanju.
9 Od dihanja Božjeg ginu, i od daha gneva njegovog nestaju.
10 I rika lavovska kraj svoj ima, i lavićima se zubi satiru;
11 i lav gine kada plena nema, i lavići se rasteruju.
12 Krišom dođe reč do mene, uho moje ču njen tanak glas.
13 Kad utvare noćne misli bune i tvrd san ljude savlada,
14 strah obuze me i drhat i sve kosti moje ustreptaše.
15 Duh tad jedan ispred mene prođe i kosa mi se naježi.
16 Nepoznati pojav stade pred očima mojim, i ja čuh mu glas, koji tiho govoraše:
17 Je li čovek pravedan pred Bogom, je li čovek čist pred tvorcem svojim?
18 Ako se Bog ni u svoje vesnike ne uzda, pa i u anđela svojih mane nađe,
19 a kako li neće u onima koji u zemljanim stanovima sede, kojima je prah poreklo, i kao moljci mogu da se zgaze!
20 Od jutra se do večera satiru, za navek se zatiru, i niko za to ne žali.
21 Prekida se konac života njihova, umru... ali pameti ne stekoše.
Glava 5.
[uredi]1 Zovni sad! Ko će ti se odazvati? Kome ćeš se svecu obratiti?
2 Bezumnik od gneva svog propada, od besnila svoga ludi gine.
3 Al ja videh bezumnika, kako se namešta, ali njegov stan ja odmah prokleh.
4 Nema sreće za decu njegovu; preko praga se izbacuju, i niko ih ne izbavlja.
5 Gladni jedu letinu njegovu, koji je i iz trnja kupe; lupeži grabe blago njegovo.
6 Nesreća ne niče iz prašine, nit' iz zemlje muka raste.
7 Čovek je rođen da trpi kao čeda plamena[1] da lete.
8 Ali ja bih Bogu se obratio, nevolju bih svoju pred Boga izneo.
9 On velika neispitljiva dela čini, divna i kojima broja nema.
10 Kišom zemlju on natapa, na njive vodu navraća.
11 Ponižene on prihvaća, i k spasenju žalosne podiže.
12 On rasipa misli pakosnika, da ih ruke njegove ne mogu sprovesti.
13 U lukavstvu njihovu premudre on hvata i namere opakih obara.
14 Usred dana nailaze na tamu, usred dana se ko usred noći teturaju.
15 Ubogoga on od pretnje silnika izbavlja, od ruke ga njegove spasava.
16 Ali nada krepi nesrećnika, a zloba usta svoja zatiskuje.
17 Blažen čovek koga Bog pokara! Ne viči zbog kazne Svemoćnoga!
18 Jer on i zadaje i zavija rane; udara al' opet ruke njegove isceljuju.
19 Šest puta će te on iz nevolje izbaviti, a ni sedmi put te zlo ubiti neće.
20 U gladi će te od izdisanja spasti, a u ratu od mača;
21 zaštićen ćeš biti od kuge jezične, a i u pogibiji bez brige ćeš biti;
22 smejaćeš se pustoši i gladi, i nećeš se zveri zemaljskih bojati,
23 jer ćeš sa kamenjem poljskim u savezu biti, i zveri će poljske biti u miru sa tobom.
24 Nauživaćeš se mira u šatoru svome, i naći ćeš stado svoje celo;
25 svog poroda gledaćeš množenje, ogranci će tvoji kao trava na zemlji se raširit.
26 Star ćeš u grob ući, ko snop što se snosi kad mu vreme dođe,
27 Eto to je što mi znamo, eto to je što i jeste, a tebi je da razumeš i da se koristiš.
Glava 6.
[uredi]1 Jov uze reč i reče:
2 Oh kad bi se žalost moja izmeriti mogla, i nevolje moje na merilima bile;
3 teže bi neg' pesak morski bile. Zato reči moje u ludilo idu!
4 Jer me strele Svemoćnoga probodoše i duša im moja otrov siše, i strahote Božje jurišaju na me.
5 Reve li magare kod trave zelene, muče li goveče zar kod piće svoje?
6 Jede li se što je bljutavo, neslano, ima li gde slasti u belancu od jaja?
7 Čeg se ne bih ni dotaknuti hteo to je hrana moja, ma kako otužna bila.
8 Oh, kad bi se želja moja ispunila, kad bi Bog nadu moju ostvario!
9 Kada bi Bog hteo da me satre, da zamahne rukom svojom, da me svrši!
10 ostaće mi bar jedna uteha, jedna radost u mukama kojima me bije: što nikada nisam reč Presvetog prekršio.
11 Čemu da se nadam, kada snage više nemam; šta da čekam, kad je kraj moj već utvrđen?
12 Je li snaga moja od kamena, je li put moja od bakra?
13 Nisam li ja bez pomoći, i spas moj nije li daleko od mene?
14 Koji strada pravo je da mu se smiluje prijatelj njegov, ma i napustio njega strah od Svemoćnoga.
15 Braća su mi moja ko bujice neverna, ko korito nestalnih bujica.
16 Led im kvari put, sneg ih zasipa.
17 Dođe leto i presuše, dođe sunce i nestaju s mesta njihova.
18 Karavani svrću od puteva svojih, zalutaju u pustinji, propadaju.
19 Karavani iz Teme upiru pogled, putnici iz Seve puni su nadanja;
20 al' se kaju što se pouzdaše, i zbune se kada stignu.
21 Tako ste i vi, kao da vas nema. Vi vidite muku moju, i strah vas spopade.
22 Jesam li vam reko: dajte mi što god, il' od blaga svoga dajte mi poklona?
23 Il' da me iz ruke dušmanske spasete, il' od ruke nasilničke da me iskupite?
24 Poučite me, i ja ću ćutati, a u čemu sam zgrešio kažite mi.
25 Ah, kako su utešljive reči istinite! Ali ukori vaši šta li dokazuju?
26 Hoćete l' zar reči moje osuditi, u govoru očajnika samo vetar naći?
27 Na sirotu napadate, prijatelja svoga progonite.
28 Molim vas ja, pogledajte na me! Zašto vama u oči da lažem?
29 Obratite se, ne budite nepravedni, obratite se i priznajte nevinost moju.
30 Ima li na mome jeziku nepravde, i što je zlo ne priznaju li usta moja?
Glava 7.
[uredi]1 Sudbina je čoveka da vojuje na zemlji, i dani su njegovi dani nadničarski.
2 Kao što rob za hladovinom čezne, i nadničar platu svoju čeka,
3 tako su meseci bolni meni u deo dati, noći teške određene.
4 Kada legnem govorim: kada li ću ustati? i kad li će proći noć? i sitim se nemira dokle dan ne osvane.
5 Put se moja crvima i zemljom pokriva, koža moja puca i raščinja se.
6 Dani moji brži behu od čunka u stanu; idu, ali nade više ja nikakve nemam!
7 Opomeni se, Gospode, da je život moj dah jedan, i da oči moje više dobra videti neće.
8 Niti će me više videti oko što me gleda, a i tvoje oči tražiće me, al' me neće više biti.
9 Kao oblak koji se raspline i nestaje, tako se ne vraća onaj što u Šeol slazi.
10 Neće se on više vratiti domu svome, niti će ga više poznati mesto njegovo.
11 Zato neću usta svojih ustavljati, govoriću u žalosti srca svoga, naricaću u jadu duše svoje...
12 Jesam li ja more il' aždaja morska, pa da oko mene straže ti postavljaš?
13 Kada rečem: Odmor će mi odar dati, postelja će moja bolove ublažiti moje,
14 tad me snovima ti buniš i utvarama plašiš.
15 Ah' što bih hteo da sam već udavljen! Voleo bih smrt nego kosti ove!
16 Mrzim ih... Ta neću do veka živeti... Prođi me se, jer moj život dah je samo jedan!
17 Šta je čovek, da toliko za njega ti mariš? da se udostojiš da se o njemu brineš,
18 da ga svako jutro pohodiš da ga svaki čas okušaš?
19 Kad li ćeš se odvratiti od mene, i pustiti me da pljuvačku svoju gutam?
20 Ako sam ti zgrešio, što sam ti toliko učinio, o čuvaru ljudi? Zašto da me metneš za belegu udaraca svojih?
21 Zašto da mi greh moj ne oprostiš i prestupe moje da ne zaboraviš? Jer ću ja u prah da legnem, i kada me ti potražiš mene neće više biti.
Glava 8.
[uredi]1 Progovori tad Vildad Sušanin i reče:
2 Dokle ćeš ti tako govoriti, i dokle će kao buran vetar reči usta tvojih biti?
3 Hoće li Bog prevrnuti zakon? Hoće li Svemoćni izvrnuti pravdu?
4 Ako su sinovi tvoji njemu sagrešili njihovom ih je on grehu predao.
5 A ti Bogu ako se obratiš i ako se Svemoćnom pomoliš,
6 ako li si čist i prav, zaista će on paziti na tebe, i vratiće sreću na tvoj stan pravedni;
7 i ranija sreća tvoja izgledaće mala, jer će mnogo veća biti ona koja ti je namenjena.
8 Zapitaj ti prošle naraštaje, pazi na iskustvo njihovih otaca.
9 Jer smo mi od juče, i ništa ne znamo, i naši su dani tek senke na zemlji.
10 Oni će te naučiti, oni će ti kazati i iz srca svoga izneće ti ove reči:
11 Niče li sita bez vlage, raste li rogoz bez vode?
12 Dok se još zeleni i još ne pokosi, suši se pre svake trave.
13 Takve su staze sviju onih koji na Boga zaboravljaju, te propada bezdušnika nada.
14 Lomno jeste nadanje njegovo, oslonac je njegov paučina.
15 Na kuću se svoju on naslanja, ali ona nije čvrsta; za nju se on hvata, al' se ona ne održava!
16 Svom snagom svojom, pred punim suncem, on ogranke svoje u svom vrtu širi
17 i zapliće žile svoje u kamenu, u zidove prodire;
18 ali kada se iz mesta svog iščupa, ono ga se odriče: "Nikad te ne poznah!"
19 Eto, to su mu radosti što mu daju putevi njegovi. A na istoj zemlji drugi se za njim podižu.
20 Gle, čoveka dobrog Bog ne odbacuje, nit' zlikovca zaštićuje.
21 Opet će se u usta tvoja pesme radosti metnuti i u usne tvoje glasovi veselja.
22 Neprijatelje tvoje pokriće sramota, bezdušnika nestaće šatora!
Glava 9.
[uredi]1 Jov uze reč i reče:
2 Zaista, znam da je to tako, i kako bi mogo čovek prav pred Bogom biti?
3 Ko bi se sa njime hteo preti ne bi mogo od hiljade odgovoriti na jednu.
4 Njegova je mudrost svemoć! Ko bi mu se nekažnjen odupro?
5 Za čas gore on premešta, u gnevu ih svom prevraća.
6 On s temelja njenog zemlju drma, da joj stubovi se tresu.
7 On zapreti suncu i sunce ne izlazi; on zvezde zatvara.
8 Sam on nebo razapinje, i po morskim valovima gazi.
9 Velika je kola on zvezdana i Orion i Plejade načinio, i zvezde na južnom nebu.
10 On stvari velike i neispitljive čini, divne i kojima broja nema.
11 Gle on ide mimo mene i ja ga ne vidim; prođe, a ja ga i ne osetih.
12 Gle, ako on zgrabi, ko će mu se odupreti? Ko će njemu kazat: Šta to radiš?
13 Bog ne usteže gneva svoga. Padaju pred njim osnove besa.
14 A ja, kako da mu odgovorim, koje bih ja reči pronašao?
15 Kad bih i prav bio, ne bih mu odgovorio. Sudiji svome mogu samo da se molim.
16 I kad bi me uslišio kada ga zazivam, još verovo ne bih da je glas moj čuo;
17 jer me je ko vihor zahvatio, i rane mi bez uzroka umnožava,
18 i ne da mi da odahnem, nego me čemerom hrani.
19 Ako je po sili, gle, on je najsilniji! ako je po pravdi, kako do njega da dođem?
20 I da sam prav, moja će me usta osuditi, a i da sam nevin, krivicu će moju proglasiti.
21 Nevin?... ja to jesam; al’ mi nije do života, ja na svoj opstanak mrzim!
22 Što mi je najzad stalo! Jer ja smem to reći: On potire i nevinog isto ko i krivog...
23 Kad bi još bič njegov odjednom ubio!... Ali se on smeje iskušenju pravih.
24 Zemlja je data bezdušniku, i on lice sudija zastire. Ako to ne čini Bog, ko li mu to čini?
25 Dani moji brži od trkača behu; pobegoše a da dobra ne videše.
26 Prođoše ko brze lađe, kao oro kada na plen se zaleti.
27 Ako rečem: Zaboraviću ja patnje svoje, ostaviću žalost svoju, okrepiću se, -
28 smeten sam od sviju muka svojih, - znam da me ti nećeš opravdati.
29 Biću kriv! Što da se uzalud mučim?
30 Da se i u snegu ja izmijem, i sapunom ruke da operem,
31 ti ćeš mene opet uvaliti u blato, da će se i haljine moje zgaditi na mene.
32 Jer on nije čovek kao ja, da bih mu odgovorio, pa da sa njim na sud idem.
33 Niti za nas ima izbranika koji bi ruku svoju među nas stavio.
34 Nek odmakne prut svoj on od mene, da me strah njegov ne smete.
35 Tad bih govorio, ne bih se bojao; al’ ovako ni za sebe ne znam.
Glava 10.
[uredi]1 Dodijo je život duši mojoj! pustiću od sebe tugovanku svoju, govoriću u jadu duše svoje.
2 Rečem Bogu: Nemoj me osuditi, kaži mi zašto se ti sa mnome pravdaš.
3 Je li tebi milo što me mučiš, što odbacuješ delo ruku svojih, a naklonošću svojom obasjavaš savete bezdušnih?
4 Imaš li ti oči putene, vidiš li ti, ko čovek što vidi?
5 Jesu li dani tvoji kao smrtnika dani, i godine tvoje kao vek čovečji,
6 pa da istražuješ sve prestupe moje, i za greh moj da razbiraš?
7 Ti znaš da kriv nisam i da nikog nema koji bi me iz tvoje ruke izbavio.
8 Tvoje su me ruke načinile i stvorile, i ti da me uništiš!
9 Opomeni se da si me kao od gline načinio, hoćeš li me opet u prah obratiti?
10 Nisi li me kao mleko slio i kao sir usirio!
11 Kožom si me i mesom pokrio, i kostima si me i žilama spleo.
12 Životom si me i milošću darivo i pod svojom si me negom i stražom čuvao.
13 A evo što si u svom srcu krio, evo znam što si u sebi presudio:
14 Ako sam zgrešio ti mene posmatraš. I ne praštaš meni prekršaja moga.
15 Ako li sam kriv, teško meni! Ako sam i prav, ne smem podignuti glave, pun sramote i ispijen od nevolje.
16 A ako je dignem, kao lav me goniš, i biješ me čudesima svojim.
17 Iznosiš mi sve nove svedoke, umnožavaš gnev svoj na me, i pogibiju za pogibijom dražiš na me.
18 Što učini da iziđem iz utrobe materine? Ja bih bio mrtav i ničije me oko ni videlo ne bi.
19 Bio bih kao da me nigda nije ni bilo; iz utrobe majke svoje u grob bih se iselio.
20 Nisu li kratki dani moji?... Nek prestane dakle, i okani me se, da malo odahnem,
21 pre nego otidem odakle se neću više vratiti, u zemlju tame i pod senku smrti,
22 u zemlju duboke tame, gdeno senka smrti i pometenost caruju, i gde mraku svetlost je jednaka.
Glava 11.
[uredi]1 Sofar Namaćanin progovori i reče:
2 Zar te mnoge reči neće odgovora naći, i da li je dosta rečit biti, pa da se ima pravo?
3 Hoće li tvoji pusti razgovori ućutkati sveta? I kada ti ružiš, zar te niko zbunit neće?
4 Jer si rekao: Moj je sud prav i čist sam pred srcem svojim.
5 Oh, kad bi Bog hteo da govori, kad bi usne svoje otvorio i odgovor dao,
6 i mudrosti svoje pokazao ti tajne – mudrosti svoje neizmerive, – poznao bi da je kazna tvoja manja od prestupa tvoga.
7 Misliš li ti tajne Božje zar prozreti, il’ do savršenog znanja Svemoćnog dopreti?
8 Ono je kao nebo visoko; pa što bi ti učinio? Dublje je od Šeola; pa što možeš znati?
9 Duže je od zemlje i šire od mora.
10 Kad on prođe, kada on uhvati, kad na sud svoj vuče, ko da mu se opre?
11 On zna sve poroke ljudske, lako krivca raspoznaje.
12 Ali čovek ima samo ljudsku pamet, i rođen je kao i pule divljega magarca.
13 Ali k Bogu srce ti upravljaj, i podigni k njemu ruke svoje.
14 Udalji se ti od zloće, ne daj da nepravda u šatoru tvom prebiva.
15 Tad ćeš lice svoje bez mane dignuti, i stajaćeš čvrsto, i nećeš u strahu biti.
16 Tada ćeš muku zaboraviti svoju, pamtićeš je kao vodu već proteklu.
17 Jasniji će ti biti dani neg’ podnevno sunce, i mrak će tvoj kao svetlost zore biti.
18 Bićeš pun uzdanja i čekanje tvoje neće uzaludno biti; i gledaćeš oko sebe, i spokojno ćeš se odmarati.
19 Ležaćeš i niko te uznemiriti neće, i mnogi će lice tvoje milovati.
20 A oči će bezdušnika iščileti, neće utočišta naći, i nadanje će im biti izdisanje!
Glava 12.
[uredi]1 Jov odgovori i reče:
2 Jeste, reklo bi se da ste ceo svet, i da će sa vama mudrost mreti.
3 Ali imam i ja pamet kao vi, nisam gori od vas; i ko ne zna ono što vi govorite?
4 Ruglo sam ja prijateljma svojim kad od Boga pomoć molim. Ruglo jesu pravednici i nevini!
5 Preziranje nesreće, to je zakon srećnih, prezren je onaj kome se noga spotiče!
6 mira ima u hajdučkim šatorima, i spokojstva kod onih koji Boga vređaju, i kod sviju koji silu svoju Bogom grade.
7 Upitaj ti životinje, one će te naučiti, il’ ptice nebeske, one će ti kazati,
8 ili se sa zemljom razgovori, ona će te učiti, a i ribe će ti morske pripovedati.
9 Ko ne vidi u njima dokaza da je sve to ruka Gospodnja stvorila?
10 U ruci je njegovoj duša svega što života ima, i dah svakog tela čovečjega.
11 Ne raspoznaje li uho reči kao što usta jelo okušaju?
12 Kod staraca se mudrost nalazi, u dugom je veku razum.
13 Kod Boga je mudrost i sila, i savet i razum njegovi su.
14 Što on razgrađuje ne može se pregraditi; a što zatvori ne može se otvoriti.
15 On ustavlja vode i tad sve presahne; pušta ih i one zemlju zalivaju.
16 Kod njega je moć i pamet, u njegovoj ruci su i zavedeni i koji zavode.
17 On u ropstvo savetnike vodi, sudijama razum on zbunjuje,
18 Kraljevima pojas razdrešuje, konopom ih preko pasa veže.
19 On odvodi sveštenike u roblje i silnike on obara.
20 Srčanima reč prekida i starcima razum oduzima.
21 On sramotu na knezove sipa i junake raspasuje.
22 On otvara što je u tami skriveno, senku smrti na svetlost izvodi.
23 On narode množi i zatire, on narode daleko rasipa, i vraća ih u međe njihove.
24 On zbunjuje pamet glavarima naroda i čini ih da lutaju besputnom pustinjom,
25 da po mraku pipkaju i svetlost ne vide, kao pijani da se teturaju.
Glava 13.
[uredi]1 Evo, sve to vide oko moje, i ču i razume uho moje.
2 Što vi znate to znam i ja, nisam gori od vas.
3 Al’ ja hoću Svemoćnome da govorim, pred Bogom ja hoću da se branim.
4 Jer vi samo lažne senke izmišljate; nikakvi lekari niste!
5 Što niste ćutali? Izgledali biste kao da ste mudri!
6 Čujte sada moj odgovor, usta mojih odgovor slušajte.
7 Hoćete li vi nepravdu kazati da bi Bogu ugodili, i da je branite? hoćete li laž govoriti?
8 Hoćete li prema njemu obzire čuvati? Hoćete li Boga da branite?
9 Ako vas on prozre, hoće li vam on to odobriti? Il' hoćete da ga prevarite kao što se čovek može prevariti?
10 Zaista će vas on osuditi ako u mislima svojim smislite da mu budete ugodni.
11 Neće li vas uplašiti veličanstvo njegovo? i strah njegov neće l’ na vas pasti?
12 Presude su vaše presude od pepela, bedemi su vaši bedemi od blata.
13 Ćutite vi sada, pustite me, ja ću da govorim! Nek me snađe ma šta bilo!
14 Zašto da zubima meso svoje stisnem? Pre bih život svoj ja dao...
15 Eto, ubiće me. Nemam u što da se nadam, ali ću pred njime braniti dela svoja.
16 To mi može i spasenje biti, jer bezdušnik nema srca da preda nj iziđe.
17 Čujte i slušajte reči moje, prignite uho na što ću vam sad kazati.
18 Evo gotov sam da branim parbu svoju, znam da sam u pravu.
19 Hoće li ko sa mnom da se pravda? Tada ću da ćutim, i hoću da umrem.
20 Samo mi dve stvari ti odobri, i neću se kriti od tvog lica:
21 Ruku svoju uklopi od mene, i strah tvoj da me ne plaši;
22 pa me zovni, i ja ću odgovoriti, il’ ja da govorim, a ti odgovaraj.
23 Koliko je greha i prestupa mojih? Pokaži mi grehe moje i prestupe moje.
24 Što sakrivaš lice svoje, i zašto me smatraš neprijateljem svojim?
25 Hoćeš li zar udariti list koji se ljulja, ili hoćeš suhu slamku ti da goniš?
26 Zašto da na mene gorke muke mećeš, zašto da me kazniš za grehe mladosti moje?
27 Što da noge moje u verige mećeš i na sve puteve moje stražiš, koracima mojim zabranu da staviš,
28 kad se ko haljina koju moljac grize telo moje raspada?
Glava 14.
[uredi]1 Kratkoga je veka i pun je čemera čovek od žene rođen.
2 Kao cvet niče i kida se, kao senka prolazi i nestaje.
3 I nad njim je oko tvoje otvoreno! I ti mene na sud vodiš!
4 Kako će iz bića uprljanog čovek čist izići? To nikako ispasti ne može.
5 Ako su mu dani izmereni i meseci izbrojani; ako si mu među udario koju ne sme preći,
6 odvrati od njega pogled, daj mu da odahne, da bi bar imao radost nadničara na kraju svog radnog dana.
7 I drvo nadanja ima: omladi se kada se poseče, i opet granje pušta.
8 Kada koren njegov stari u zemlji, ako i panj njegov izdiše u prahu,
9 opet se zeleni kad vodu oseti, i tad pušta grane kao biljka mlada.
10 Al’ kad čovek umre, gubi snagu svoju. Kad izdahne čovek, gde je on tada više?
11 Spadaju u jezerima vode, isprazne se i presuše reke.
12 Tako i čovek: legne da ne ustaje više, i neće ni ustati dok nebesa traju, niti će se od sna on prenuti svoga.
13 Oh, kad bi ti hteo da me u Šeol skloniš, i da me sakriješ dokle gnev tvoj ne utoli, da mi rok odrediš, pa da me se setiš!
14 Kad bi čovek iza smrti opet oživeti mogo, podržala bi me nada i kroz sve žalosti moje, dok bi se sudbina moja promeniti mogla.
15 Ti bi me tad zvao i ja bih se odazvao, jer bi se ti zaželeo dela ruku svojih.
16 Al’ ti sada brojiš sve korake moje i ti okom svojim grehe moje pratiš.
17 Zapečaćeni su u tobocu svi prestupi moji, prekršaje moje zašio si na njemu.
18 I gore padaju i raspadaju se, i nestaju sa svog mesta stene;
19 i kamen voda troši i zemlju reka nosi. Tako ti i nadu čovečju odnosiš.
20 Ti ga jednako napadaš i on ide, izobličiš ga, pa ga odguraš.
21 Jesu li mu sinovi časni, on to ne zna, jesu li sramotni, ni to ne zna.
22 On bol tela svoga sam za sebe oseća, sam za sebe tugu duše svoje.
Glava 15.
[uredi]1 Elifas Temanac progovori i reče:
2 E da l’ mudar čovek praznim umom odgovara? da l’ istočnim vetrom puni grudi svoje?
3 Da li se on rečima brani uzaludnim i govorima koji ni za što nisu?
4 Ali ti i strah od Boga rušiš, i pred Bogom svaku samilost raskidaš.
5 Zloća tvoja tvojim jezikom upravlja, ti lukavim jezikom govoriš.
6 Ne ja, nego jezik tvoj te osuđuje, tvoje usne na tebe svedoče.
7 Je si li ti prvi međ’ ljudima rođen? jesi li ti pre humova rođen?
8 Je l' Bog tajne svoje tebi poverio, jesi l' sam za sebe mudrost oplenio?
9 Šta li znaš ti što i mi ne znamo? Što si pozn’o što i mi nismo poznali?
10 Ima među nama sedih kosa, staraca, koji više dana i od oca tvog imaju.
11 Misliš li ti da utehe Božje malo vrede, i reči koje ti polako šapuću?...
12 Kuda tebe srce tvoje vuče?
13 Što! Zar protiv Boga gnev svoj da upravljaš, usne tvoje takve reči da govore?
14 Šta je čovek, pa da bi čist bio? Može li od žene rođen biti prav?
15 Ako se Bog ni u svece svoje ne pouzda, ako pred očima njegovim ni nebesa vedra nisu,
16 a kamo li gadno, odvratno stvorenje, čovek, koji zlobu, kao da je voda, pije?
17 Ja ću tebi govoriti, a ti mene slušaj; kazaću ti što sam sve video,
18 što mudraci objaviše i učiše, pošto od otaca svojih naučiše.
19 Njihova je samo zemlja bila i među njih ni koji tuđin još ne beše došo.
20 Rđav čovek dane svoje u mukama provodi, sve godine bezdušnika u prćiju date;
21 glas strahote zuji u ušima njegovim, pustošnik iz čista mira nasrće na njega.
22 Ne nada se od mraka pobeći, u mač što mu preti gleda.
23 Hleba tražeć tamo i amo tumara i zna da ga crni dani očekuju.
24 Nevolja i tuga njega plaše i na njega kao kralj gotov na rat jurišaju.
25 Jer on je na Boga ruku podigao, Svemoćnog je izazvao,
26 i imao smelost da se na nj zaleti pod gustim okriljem štitova svojih.
27 Lice mu je mašću pomazano bilo, bokovi mu jaki bili;
28 a sad sedi u razvaljenim gradinama, u kućama pustim, gotovima da se ruše i raspadnu.
29 On pomoći neće naći, neće blago njegovo se vratiti, njegova se sreća neće više širiti na zemlji.
30 Neće se on tami otimati, ogranke njegove progutaće plamen, i Bog će ga dahom usta svojih uništiti.
31 Ako li se u zlo nada, vara se, jer će zlo njegova plata biti;
32 i ona će njemu doći pre kraja njegovih dana, i grana se njegova neće više zeleniti.
33 On će biti kao vinograd kome je grožđe zeleno čupano, kao maslinka uništena cveta.
34 Pusta biće kuća bezdušnika, plamen će zlobnika šator progutati.
35 Zlobu začinje; i on zlobu rađa, u krilu mu sazrevaju voćke koje ga izdaju.
Glava 16.
[uredi]1 Jov uze reč i reče:
2 Često sam ja takve reči čuo: nemili ste vi tešioci.
3 Kad će jednom svršiti ti prazni govori? i što li se tol'ko ljutiš u svojim odgovorima?
4 I ja bih kao vi govoriti mogo da ste vi na mome mestu. Zasuo bih vas rečima, zamahnuo glavom na vas,
5 ustima bih vas krepio, micao bih usne svoje da vas tešim.
6 Ako ja govorim, neće zato odahnuti žalost moja, a ako i ćutim, da l’ će ona blaža biti?
7 Sad me je on na žalost svršio. - Uništio si svu kuću moju.
8 Zgrabio si me, da na me svedočiš, a i mrša moja podiže se i optužuje me.
9 Rastrže me i muči me gnevom svojim! Škrguće zubima na me, napada me i strelja me očima svojim.
10 A oni na mene usta svoja razvaljuju da me proždiru. Sramote me, po obrazu me biju, svi na mene besne.
11 Predaje me, gle, Bog dušmanima, baca me u ruke bezdušnika.
12 Miran bejah, a on mene zgrabi, za vrat me uhvati, skrši me, i strelja na mene, kao na belegu.
13 Od svih strana zaokupiše me udarci njegovi, bez milosti mi bubrege prostreli, i žuč moju na zemlju prosipa.
14 Zadaje mi rane povrh rana, naleće ko ratnik na me.
15 Sašio sam kostret ja po koži svojoj i glavu sam svoju po prahu valjao.
16 Suze su mi lice nagrdile, senka smrti na veđama je mojim.
17 A nasilje nisam nikakvo činio, i molitva je moja uvek čista bila.
18 Zemljo, ti krv moju ne pokrivaj, vika moja nek slobodno jekne!
19 Sad je već na nebu svedok moj, svedok moj je na visokom mestu.
20 Prijatelji mi se moji rugaju, a ja Boga sa suzama molim.
21 Oh kad bi on mogao protiv Boga čoveku za pravo dati, i sinu čovečjem protiv prijatelja njegovih!
22 Jer godine moje pri kraju su svome, i već idem stazom kojom se ja više vraćat neću.
Glava 17.
[uredi]1 Duh moj trne, dani moji se gase, grob na mene čeka.
2 Opkoliše me pakosnici, i uvrede njihove oči moje gledaju.
3 Budi ti pred sobom meni jemac jer, ko li će odgovarati za me?
4 Jer od srca njihovoga sakrio si razum, i nećeš im dati da pobede.
5 Pozivaju prijatelje da plen dele a imaju decu kojoj oči sahnu!
6 Od mene je priču naroda načinio, ja postadoh ruglo među njima.
7 Oko moje potamne od jada i celo je telo moje k’o senka postalo.
8 Čude se tome pravednici, i nevini se na bezdušnika buni.
9 Ali pravednik ipak čvrst ostaje na svom putu i kome su ruke čiste sve to jači biva.
10 A vi, vratite se govorima svojim; neću jednog naći mudrog među vama.
11 Prođoše moji dani, misli moje propadoše, što u srcu imah...
12 Ali oni hoće da noć bude dan, da je svetlost blizu, kad je tu već mrak!
13 Ja se u Šeolu stanu svome nadam; u tami ću sebi odar da prostirem.
14 I ja grobu vičem: "Ti si otac moj!" a crvima: "Vi ste mati moja i sestra moja!"
15 Gde je sad nadanje moje? Nadu moju, ko može videti?
16 Sići će ona na kapiju Šeola kad zajedno s’ uputimo da u prahu počinemo.
Glava 18.
[uredi]1 Vildad Sušanin progovori i reče:
2 Kad li će tim govorima doći kraj? Orazumite se, pa ćemo govoriti.
3 Zašto se smatramo kao životinje, zašto smo u oč’ma vašim stoka?
4 Ti koji se u jarosti kidaš, treba li zbog tebe da opusti zemlja, da nestane gora s mesta svojih?
5 Ugasiće se svetlost bezdušnika, prestaće da sjaji plamen koji iz nje bukti.
6 Pomrknuće svetlost njemu u šatoru, žižak će se njegov utrnuti u njemu.
7 Na uzano mesto doći će silni koraci njegovi, i ma koliko zapeo oboriće se.
8 Jer na zamku nogu meće, on po mreži hoda.
9 Uhvatiće ga zamka u petu, mreža će ga zamotati.
10 Pruglo mu je skriveno u zemlji, klopka mu je na stazi njegovoj.
11 Odasvuda ga strahote plaše, opkoljuju ga i ustopce teraju.
12 Glad mu snagu troši, nevolja je pored njega.
13 Parčad kože jedno se za drugim kida, uda njegova prvenac smrti proždire.
14 Istrgnut je iz šatora svoga, u koji se nadao, odguran je ka kralju aveti.
15 Niko njegov nije u šatoru njegovom, sumpor posut je po stanu njegovom.
16 Žile njegove u zemlji se suše, grane se njegove seku.
17 Izgubi se iz zemlje spomen njegov, nema više imena njegovog.
18 Odgurnut je iz svetlosti u tamu, izbačen iz sveta.
19 Ne ostavlja ni sinova, ni unuka u narodu svome,
20 i nikoga koji bi njega nadživeo u stanu njegovom.
21 Nema bezdušniku drugoga udesa; niti druge sudbine onome koji Boga ne poznaje!
Glava 19.
[uredi]1 Jov uze reč i reče:
2 Dokle li ćete mučiti dušu moju, i satirati me govorima svojim?
3 Eto, već deseti put me vi vređate. Nije li vas stid da na me navalite?
4 Ako li sam zaista zgrešio, sam ću ja da odgovaram.
5 Hoćete l’ me s prezirom posmatrati, mislite li moju dokazati krivicu?
6 Znajte da je Bog koji me goni. On je mrežu svoju oko mene razapeo.
7 Eto vičem na nasilje, i niko se ne odziva; vapijem za pravdom, ali pravde nema!
8 Sve izlaze mi je zagradio i nikuda mi prolaska nema; staze moje mrakom je pokrio.
9 Svukao je s mene slavu moju, skinuo je venac s glave moje.
10 Slomio me sasvim i mene nestaje. I nadu je moju iščupao kao drvo kada se iščupa.
11 Gnev se njegov na me raspalio, uzeo me međ' dušmane svoje.
12 Skupa čete krenuše njegove, te do mene sebi put probiše, i moj šator opkoliše.
13 Braću moju odbio je od mene, prijatelji moji pobegoše od mene.
14 Bližnji moji me napustiše, znanci moji zaboraviše.
15 Tuđin postah slugama i sluškinjama svojim, stranac sam u očima njihovim.
16 Zovem slugu svoga i on se ne odziva, molim ga ustima svojim, a uzalud!
17 I ćud moja teška posta ženi mojoj, a tuženje moje dodija deci mojoj.
18 Niti deca me ne vole; kad ustajem ruže me.
19 Najverniji moji užasavaju se od mene, koje ljubljah postaše mi dušmani.
20 Za meso i kožu moju prioiušs kosti moje; ostade mi samo koža oko zuba mojih.
21 Smilujte se, smilujte se na me, prijatelji moji, jer me ruka Božja udarila.
22 Zašto me gonite, kao što me goni Bog? Zašto ste mog mesa gladni?
23 Oh kad bi se reči moje napisale, napisale, i u knjigu sastavile!
24 Kada bi gvozdenim dletom i olovom u kamenu se urezale!
25 Ali ja znam da je iskupitelj moj živ, i da će poslednji dizati se na zemlji.
26 Dizaće se kad se koža moja raščini, kada više tela imat neću videću ja Boga.
27 Videću ga i on će mi dobar biti; moje će ga oči, a ne tuđe videti. Duša moja iznemože u me čekajući.
28 Vi ćete tad kazati: Što smo ga gonili! Jer će se priznati pravda parbe moje.
29 Bojte se vi sami mača! Strašne kazne su od mača! I znajte da ima sud!
Glava 20.
[uredi]1 Sofar Namaćanin progovori i reče:
2 Misli moje sile me da odgovorim, nemir moj ne može se uzdržati.
3 Čuo sam ukore koji me sramote, ali duh razuma moga daće odgovora.
4 Ne znaš li da je od uvek, od kada je čovek postavljen na zemlji,
5 kratka bila zlobnikova slava i bezdušnog radost časovita?
6 I da se do neba on uzdigne, i glavom se oblaka dotakne,
7 isto će ga kao i nečisti njegove, za svagda nestati, i reći će koji ga videše: Gde li je on sada?
8 Odleteće kao san, i neće se više naći, iščeznuće kao utvara noćna.
9 Niti će ga više videti oko što ga je gledalo, niti će ga primetiti mesto njegovo.
10 Decu će njegovu siromasi napadati, i što je on silom ot'o, vratiće ruke njegove.
11 Bujnost mladenačka koja mu je telo njegovo snažila u prahu će ležati sa njime.
12 Zloća je njegova slatka bila usnama njegovim, pod jezikom ju je čuvao.
13 Njom se naslađivao i nju puštao nije, usred usta ju je zadržavao.
14 Ali će se hrana njena promeniti u crevima njegovim, i gujin će jed za telo njegovo postati.
15 Progutao je bogatstva: Izrigaće ih, isteraće ih Bog iz trbuha njegovog.
16 Sisao je gujin jed, ubiće ga zmijin jezik.
17 Pogled njegov neće s’ više na potocima, ni na rekama mleka i meda odmarati.
18 Vratiće što je grabio, neće se više koristiti njime; vratiće što je oteo, neće više to uživati.
19 Jer uboge on je napuštao i mučio, kuće im otimao i nije pregrađivao;
20 za meru mu nije znala lakomost njegova, ali neće očuvati ni ono što on ponajviše voli.
21 Gramzivosti njegovoj ništa se otimalo nije, ali sreća njegova neće dugog veka biti.
22 Usred izobilja biće u nevolji, na nj će se dizati ruke nevoljnika,
23 i trbuh njegov da puni Bog će na njega poslati jarost gneva svoga. Sitiće ga pljuskom bičeva svojih.
24 Izbegne li oružju gvozdenom, prostreliće ga luk bakreni,
25 i vadiće iz svog tela strelu koja će zablistati izlazeći iz utrobe njegove, i postaće plenom samrtnih strahota.
26 Sve će pogibije zadesiti blago njegovo, progutaće ga oganj koji neće čovek potpaliti, i ceo će šator njegov izgoreti.
27 Otkriće nebesa nepravdu njegovu i zemlja će na njega ustati.
28 Nosiće se prihodi od doma njegovog, nestaće ih u dan gneva Božjeg.
29 To je deo od Boga bezdušnom čoveku, to mu je od Boga nasleđe njegovo.
Glava 21.
[uredi]1 Jov uze reč i reče:
2 Slušajte, slušajte reči moje, samo mi tu utehu dajte.
3 Pustite me da govorim, a kad izgovorim, narugajte mi se.
4 Tužim li se ja na kog čoveka? I kako da nije duša moja nemirna?
5 Gledajte me i čudite se, i na usta ruku metnite.
6 Kada na to mislim strah me hvata i drhtanje poduzima telo moje.
7 Zašto bezdušnici žive, i starost dožive, i snagu steku?
8 Porod njihov se utvrđuje pored njih i pred njima, i njihova deca napreduju pred očima njihovim.
9 U kućama njihovim je mir; nema onde straha i prut Božji ih ne bije.
10 Jaki su i gojni bikovi njihovi, njihove se krave tele i ne jalove se.
11 Decu svoju puštaju da kao jagnjad skaču, igraju deca njihova.
12 Uz daire i uz harfe pevaju, vesele se uz svirale.
13 Provode u dobru dane svoje i lako u Šeol slaze.
14 A ipak su oni Bogu govorili: "Udalji se od nas, nećemo puteve tvoje mi da znamo.
15 Što je Svemogući pa da mu služimo? i koja nam korist da ga molimo?"
16 Što dakle? Ne ruže li oni sreću svoju?... Neka je daleko od mene savet bezdušnika!
17 Da li često biva da s' ugasi žižak njihov, da na njih nevolja padne, da Bog njima deo gneva svoga daje?
18 Da postanu kao pleva što vetar raznosi, ili kao prah što vetar zavitla?
19 Sprema li Bog sinovima kaznu za grehe oca njihovog? Al’ bi njega on trebao da smlati, da bi ga osetio!
20 On bi propast svoju trebao da gleda; on bi trebao gnev Svemoćnog da ispije.
21 Jer što je njemu do kuće njegove, kada njega više nema, kad je svršen broj meseca njegovih?
22 Može li se Bogu mudrost dodavati, njemu, koji nebeskim duhovima vlada?
23 Jedan umre usred blagostanja, mira i sreće,
24 sa bedrima punim sala, i kostima punim srži.
25 Drugi umre ojađele duše, a da nije dobra nigda ni video.
26 A oboje leže u prahu, oboje hrana crvima postaju.
27 Dobro znam koje su misli vaše, neduševan sud što za mene imate.
28 Kažete: Gde li je kuća moćnoga čoveka? gde su šatori u kojima su bezdušnici bili?
29 Koješta! Ili niste zar nikada putnike pitali, Hoćete li ne priznati što vam oni kažu?
30 U dan pogibli pošteđen je bezdušnik, u dan gneva on sklonište nađe.
31 Ko mu u oči nevaljalost prebacuje? Ko mu vraća ono što je on skrivio?
32 On se u grob iznosi i on i nad grobom svojim stražu ima.
33 Lake su mu grude od doline, i svak za njim istim putem ide, kao što su i pre mnogi za njim išli.
34 Što bih dakle uzalud se tešio? Što od vaših reči ostaje – samo je zloba.
Glava 22.
[uredi]1 Elifas Temanac odgovori i reče:
2 Može l’ čovek koristan Bogu biti? Ne, ko je pametan koristan je samo sebi.
3 Ako si pravedan, je l’ to hasna Svemoćnome? Koja njemu dobit ako si ti čist na putu svome?
4 Kažnjava li on ili ti sudi zato što se tebe boji?
5 Zloća tvoja nije li velika, i nepravde tvoje nisu li nebrojene?
6 Ni za šta si ti od braće svoje zaloge uzimao, i haljine skidao sa golih.
7 Umornoga nisi napojio, gladnome ti hleba nisi dao.
8 Zemlja jačeg je dopala i silnik se u njoj nastanio.
9 Udovice si ti otpuštao i mišice sirotama potirao.
10 Zato si ti zamkama opkoljen i groza te iznenada hvata.
11 Ne vidiš li tamu oko sebe, nabujale vode što na tebe navaljuju?
12 Pije li Bog visoko na nebesima? Pogledaj vrh zvezda, koliko se uzdigao!
13 I ti kažeš; Šta zna Bog? može li on kroz tamu suditi?
14 Oblaci ga zaklanjaju i ništa ne vidi. On nebeskim krugom samo ide. –
15 Hoćeš li zar starim putem ići, kud su ljudi bezdušnici išli?
16 Pre vremena oni oteti behu, trajaše ko voda koju potok nosi.
17 Govoriše Bogu: Idi od nas, što može za nas Svemoćni?
18 Ipak je on njima punio kuće dobra. Ali nek’ je misao bezdušnika daleko od mene!
19 Pravedni će propadanje njihovo gledati, i oni će se radovati. Rugaće im se nevini:
20 "Eno propadoše dušmani naši! Eno proždra plamen blago njihovo!"
21 Drž’ se dakle Boga i mir će sa tobom biti, i sreće ćeš da se nauživaš.
22 Primi iz usta njegovih pouku, i u srce svoje meći reči njegove,
23 Vratićeš ti sreću svoju Svemoćnome ako se povratiš, ako izbaciš zlobu iz šatora svoga.
24 Baci zlato u prah, zlato Ofirsko u pesak od potoka,
25 i Svemoćni biće zlato tvoje, srebro tvoje i bogatstvo tvoje.
26 Tada ćeš se radovati o Gospodu, podignućeš k Bogu lice svoje.
27 Molićeš mu se i uslišiće te, i zavete izvršićeš svoje.
28 Uspevaćeš u svojim namerama, na putevima tvojim svetlost će da sjaje,
29 Pa nek dođe i poniženje: molićeš se za svoj spas, a izbavlja Bog čoveka žalostivog pogleda.
30 Izbaviće on i krivog, koji će za čistotu ruku tvojih spasen biti.
Glava 23.
[uredi]1 Jov uze reč i reče:
2 Tužnjava je moja još buntovna, al’ bolovi moji guše uzdisaje moje.
3 Oh, kada bih znao gde da ga ja nađem, kad bih stići mogo do prestola njegovog!
4 Pred njim bih ja parbu svoju razložio, puna bi mi usta razloga tad bila.
5 Poznao bi šta bi mi odgovorio, razumeo bih što bih mu imao reći.
6 Bi li me silom svojom on odbio, i ne bi li se smilovao i slušao me?
7 Prav bi to bio čovek koji bi se sa njim pravdao, i ja bih za svagda rešen bio od sudije svoga.
8 Al, ako se k istoku ja krenem, nema ga; ako li na zapad idem, ne nalazim ga;
9 ako je on na severu, ne mogu ga videti, ako se na jugu krije, ne mogu ga otkriti.
10 Al’ on zna put kojim sam ja išao, i kad bi me okušao, kao zlato čist bih izišao.
11 Za njegovim je stopama noga moja stupala, čuvao sam njegov put, nisam zastranio,
12 Zapovesti usta njegovih nisam napustio, volju svoju sam savio po rečima usana njegovih.
13 Ali on je sud svoj već spremio, -Ko će mu se protiviti?-. Što mu duša želi sve on izvršuje,
14 i izvršiće i što je na me naumio, i smisliće još i drugo.
15 Zato mene plaši prisustvo njegovo; kad razmišljam strah me je od njega.
16 Bog je slomio hrabrost moju, Svemoćni me prestrašio.
17 Jer mene ne uništuje tama, niti mrak koji me pokriva.
Glava 24.
[uredi]1 Zašto Svemoćni ne štedi vreme, zašto dane njegove ne vide oni što ga znaju?
2 Međe se pomiču, oteta se stada pasu;
3 sirotom se magare odgoni, goveda se udovička u zalog uzimlju:
4 siromasi se s puta teraju, ubogi se iz zemlje proteruju.
5 I gle, kao divlji magarci iz pustinje, zorom izlaze da hranu traže, i nemaju nego pustinju samu da za decu svoju u njoj hleba nađu.
6 Čupaju seno na livadama zaostalo, pabirče po vinogradma bezdušnika.
7 Goli, bez odeće, noći provode, nemaju ni čime da sebe pokriju.
8 Planinska ih kiša šiba, i u očajanju duše svoje goli kamen kao utočište grle.
9 Od sise se siroče otima, zaloge od siromaha dižu.
10 Goli, bez haljine idu, gladni jesu, a snopove nose;
11 u podrumima bezdušnika ulje cede i muljaju grožđe, a žedni su.
12 Po gradovima se uzdasi umirućih čuju, duše pobijenih cvile... a Bog za sva ova nedela ne mari!
13 Tu su i neprijatelji svetlosti, što za njene puteve ne znaju, i njezinim stazama ne idu.
14 Zorom ustaje ubica, sirotu i ubogog ubija, a noću u pljačku ide.
15 Iz sumraka vreba brakolomnik, "Niko me videti neće" kaže, i koprenom lice svoje krije.
16 Noću kuće obijaju, danju se skrivaju, svetlost ne poznaju.
17 Njima je zora senka smrti, i njih spopadaju sve strahote njene.
18 Lagan jeste bezdušnik na vodi; deo njegov proklet je na zemlji, ne zna puta on u vinograde.
19 Kao što suša i zapara vodu snežnu ispijaju, tako isto Šeol grešnike proguta!
20 Zaboravlja na njih krilo materino, crvi se na njima goste, niko se njih ni ne seća! Bezdušnik se kao drvo lomi,
21 on koji pljačka ženu nerotkinju, koji udovici nikakva ne čini dobra!
22 Ne! Bog silom svojom produžuje dane siledžija, i, gle, oni stoje, kad se nisu životu nadali!
23 On im pouzdanje i bezbednost daje, i on pazi na pute njihove...
24 Uzvisiše se, al’ ih za časak nestaje; padaju i umru kao i svi ljudi; kose se, kao što se klasje kosi.
25 Ako li to nije tako, ko će me razuveriti, i ko li će reči moje uništiti?
Glava 25.
[uredi]1 Vildad Sušanin progovori i reče:
2 Vlast i strah Bogu pripadaju, mir po njemu u visokim stanovima vlada.
3 Nisu l’ vojske njegove bezbrojne? Na koga se svetlost njegova ne diže?
4 Kako bi mogao čovek pravedan pred Bogom biti, kako bi mogao biti čist od žene rođeni?
5 Gle, ni mesec se ne sjaji, nit’ su zvezde čiste pred očima njegovim,
6 a kamo li čovek, koji nije neg crv, i čovečji sin, koji nije nego moljac?
Glava 26.
[uredi]1 Jov uze reč i reče:
2 Kako umeš slabima pomoći! Kako znaš ti ruku izbavljat nejaku!
3 Kako dobre savete ti daješ onom koji je bez razuma! I kako si mudrost veliku pokazao!
4 Za koga li su reči tvoje, i ko tebe nadahnjuje?
5 Pred Bogom zadrhću senke iznad voda i stanovnika njenih;
6 pred njime je Šeol go, nit’ koprene nad bezdanom ima.
7 On je sever nad prazninom razastro, on je zemlju ni za čemu obesio.
8 Zavezuje vode u oblacima svojim, i ne prodiru se oblaci pod njima.
9 Prestola svoga on pokriva lice, oblakom ga obavija.
10 Krug nad vodom on je napravio, među što od mraka svetlost deli.
11 Tresu se stubovi neba i od pretnje drhću njegove.
12 Snagom svojom on more podiže i bes njegov umom svojim lomi.
13 Dah je njegov nebu dao vedrinu i bežeću zmiju ruka njegova probada.
14 Gle, to su putevi njegovi, to je slabi zvuk od njih koji do nas dopire. Ali ko će slušati gromove sile njegove?
Glava 27.
[uredi]1 Jov nastavi besedu svoju i reče:
2 Živ je Bog koji mi pravdu odriče! Živ je Svemoćni, koji čemerom dušu moju hrani!
3 Dokle god dihanja moga u meni bude, i dok bude duha Božjeg u nozdrvama mojim,
4 neće usne moje nepravde kazati, niti laž moj jezik govoriti.
5 Daleko je od mene pomisao da vam ja za pravo dajem! Do poslednjeg svog uzdaha svoju ću ja nevinost braniti.
6 Hoću da s opravdam i neću smalaksati. Srce moje ni jednoga dana moć života mi ne prebacuje.
7 Nek moj neprijatelj bude kao zlobnik, moj protivnik kao bezdušnik!
8 Koje li nadanje bezdušniku ostaje kada Bog otkine konac njegovog života? kad mu dušu njegovu oduzme?
9 Hoće li Bog slušati zapomaganje njegovo kada muka ga pritisne?
10 Hoće li se on Svemoćnome radovati? Obraća l’ se Bogu stalnim molitvama svojim?
11 Ja ću vama Božje puteve kazati, neću vam namisli Svemoćnoga kriti!
12 Al’ ih vi znate i svi se sa mnom slažete. Našto dakle stvari zaludne govorite?
13 Evo dela što Bog bezdušniku sprema, i nasleđe što Svemoćni bezdušniku spravlja:
14 Ako mu se množe deca, za mač mu se množe, i deca njihova neće ni hleba imati.
15 Koji izbegnu, kuga će ih sahraniti, a neće ih oplakati udove njihove.
16 Ako srebra ko praha nakupi i haljina kao blata,
17 što nakupi obući će pravednik a srebro deliće bezazleni.
18 Kuća je njegova kao ona koju moljac gradi, ko koliba koju čuvar pravi.
19 bogat će leći i umreće nag, otvoriće oči i nikoga videti neće.
20 Stignuće ga strahote kao vode, vihor će ga usred noći odneti.
21 Uzeće ga vetar istočni, nosiće ga, iščupaće ga iz stana njegovoga.
22 Bog će bez milosti strele svoje na njega bacati, a bezdušnik će bežati, da se od njih skloni.
23 Pljeskaće se propadanju njegovom, zviždaće se nestajanju njegovom.
Glava 28.
[uredi]1 Ima majdan iz koga se srebro vadi, i mesto na kome zlato se ispira;
2 gvožđe se iz zemlje vadi, iz kamena se bakar topi.
3 Čovek tamu savlađuje,[2] u najvećim dubinama istražuje kamenje mrakom i senkom smrti pokriveno.
4 Jame daleko od stanova kopa, nogama se više ne služi, i on samo visi,[3] odvojen od ljudi.
5 I zemlja, koja hleb daje, kao od vatre razrivena je u utrobama svojim.
6 Kamen njezin safir krije i u prahu njenome se zlato nađe.
7 Ne zna za tu stazu ni ptica grabljivica, niti je primeti oko kragujevo.
8 Ni najljuće zveri je ne pregaziše, nit je njome ikada lav prošao.
9 Na kremen diže čovek ruku svoju i gore iz temelja prevraća;
10 u stenama okna kopa, i oko njegovo vidi što u njima dragocena ima.
11 Ustavlja provalu voda, i što je sakriveno na svetlost iznosi.
12 Ali mudrost? Gde je ona? Gde je stan razuma?
13 Čovek joj ne zna cenu, i nje nema na zemlji živih.
14 Bezdana veli: Nije ona u meni, a more kaže: Nije ona uza me.
15 Ona se ne daje ni za suho zlato, niti se merom srebrnom kupuje.
16 Ne meri se ni Ofirskim zlatom, ni oniksom dragocenim ni safirom;
17 ne poređuje se ni sa zlatom ni s kristalom, nit se za adiđar najfinijeg zlata razmenjuje.
18 Ništa nisu merdžan ni biser prema njoj, mudrost jeste skuplja od bisera.
19 Nije joj ni nalik Etiopski topaz, ona se ni sa žeženim zlatom na merilima ne pomeša
20 Otkud dakle mudrost i gde je stan razuma?
21 Sakrivena je od svakog živog i od ptica nebeskih zaklonjena.
22 Ambis i smrt vele: Čuli smo za nju.
23 Bog sam njen put zna i stan njen poznaje.
24 Jer on i krajeve zemlje gleda i vidi sve što je pod nebesima.
25 Kad je vetru izmerio težinu, i vodama meru odmerio;
26 Kad je kiši on zakone dao, i put munji i gromu probio;
27 tad on vide mudrost, pokaza je, temelje joj udari i ispita je,
28 pa čoveku reče: Gle, mudrost je strah od Gospoda, i udaljiti se od zla, to je razum.
Glava 29.
[uredi]1 Još nastavi Jov besedu svoju i reče:
2 Oh, što nisam kao u ranijim mesecima, kao u danima kad me Bog čuvaše,
3 kad je kandilo njegovo gorelo nad glavom mojom, kad me svetlost njegova i usred tame pratila!
4 Što nisam kao u danima snage svoje, kad je Bog kao prijatelj nad šatorom mojim bdio,
5 kada je Svemoćni još uza me bio a deca moja oko mene;
6 kad su noge moje po mleku gazile, a i litica je do mene mlazeve ulja puštala!
7 Kad izlažah na gradsku kapiju i na trgu sedište mi nameštahu,
8 mladići se ispred mene uklaljahu, a stariji ustajahu i na nogama stajahu.
9 Prskidahu govor svoj knezovi i na usne svoje ruke metahu;
10 ustezahu glas vojvode i jezik im za nepce prijanjaše.
11 Uho koje me slušaše, nazivaše me blaženim. oko koje me gledaše odobravaše mi.
12 Jer sam ja spasavao siromaha koji je molio, i sirote koji su bez pomoći bili.
13 Blagoslov nevoljnog dolazio je na me, srce sam ja udovici radosti dozivo.
14 U pravdu sam se oblačio i njoj na ukras služio, i imao sam poštenje svoje, koje mi i čalma i haljina bejaše.
15 Bio sam oko slepcu i noga hromu,
16 otac sam ubogima bio, parbu sam i nepoznatom ispitivao,
17 al’ nepravedniku desne sam lomio, i iz zuba plen mu istrzao.
18 I ja tad govorah: U svome ću gnezdu ja umreti i dani će moji ko pesak se množiti;
19 i koren će moj voda natapati i rosa će noću grane moje orositi;
20 slava će se moja uvek zeleniti, i omladiće se luk u ruci mojoj!
21 Slušalo se i pazilo i ćutalo se kada sam ja savete davao.
22 posle mojih reči nije niko pogovarao, i reč je moja bila kao rosa blagoslova.
23 Želeli su mene kao što se kiša želi, usta svoja otvarahu ko za kišu proletnju da mole.
24 Ja bih im se blago osmehivo kad bi klonuli, a vedrinu čela moga nije niko mogao da pokvari.
25 Išao sam rado k njima, a u začelju sam međ’ njima sedeo. Bio sam kao kralj usred vojske svoje, kao utešitelj usred malaksalih.
Glava 30.
[uredi]1 A sad?... Mlađi od mene smeju mi se, smeju mi se oni čije oce nisam hteo ni sa psima stada svog da metnem.
2 A našta bi mi i bila snaga ruku njihovih? Nesposobni da i starost svoju dočekaju,
3 iznemogli od nevolje i od gladi, beže na mesta jalova, odavna napuštena i pusta.
4 Lobodu po čestama beru a hleb im je smrekovo korenje.
5 Izmeđ’ ljudi izgone se, i za njima se kao za lupežima viče.
6 Po strašnim dolinama žive, po jamama u zemlji i po pećinama.
7 Po grmovima viču, pod trnjem se skupljaju,
8 Kukavni i prezreni, teraju se iz zemlje.
9 I njima sam ja sada pesma i priča postao!
10 I oni se gade na me, okreću se na me, i u lice mi pljuvaju.
11 Od ničega se ne ustežu, ponižavaju me, svaku stegu preda mnom zbacuju.
12 Na mene ti nesrećnici ustaju, nogama me guraju i preko mene sebi put probiju, da me upropaste.
13 Raskopaše stazu moju, o glavi mi rade, oni kojim niko ne bi u pomoć priteko.
14 Ko širokim prolomom naviru, navaljuju preko razvalina,
15 strahote na me navaljuju. Kao da je vetar nosi, ode slava moja, sreća moja kao oblak prođe.
16 Sad je duša moja klonula u meni; stigoše me dani muke.
17 Noć me probada i kosti mi kida, bolovi me bez odmora grizu.
18 Od silnoga bola moga i odeća moja kroj na meni menja, i kao kostret uz meso mi se lepi.
19 Bog je mene u blato bacio, postao sam ko od praha i pepela.
20 Zapomažem k tebi, a ti ne odgovaraš, na nogama stojim, a ti samo pogled na me bacaš.
21 Postao si svirep na me i biješ me silom ruke svoje.
22 Podižeš me i odguraš me da iznad vihora letim, i uništavaš me u grmljenju oluje.
23 Jer to znam: Ti me u smrt vodiš, na sastanak sviju živih.
24 Ali ko ide da gine, zar ne pruža ruku svojih, ko je u nevolji, ne moli li zar za pomoć?
25 Nisam li ja suza za nevoljnike imao, i nije li se srce moje siromahu smilovalo?
26 Sreći sam se nadao, a zlo me pogodi, svetlost očekivao, a mrak me obavi!
27 Utrobe su moje uzavrele, iznenadiše me dani pogibije.
28 Crn sam posto, ali ne od sunca; usred zbora ustajem i vrištim;
29 postao sam brat šakalima i drug noju.
30 Pocrnela je koža moja i kida se na meni, kosti moje suše se i gore.
31 Žalosna je harfa moja, frula moja samo plačne glase daje.
Glava 31.
[uredi]1 Zavet učinih s očima svojim da neću na devicu pogledati.
2 Kakav bi mi deo odredio Bog s visine, koje bi mi nasleđe Svemoćni s neba dao?
3 Nije li propast zar za nevaljalog, pogibao za ono što nepravdu čine?
4 Ne poznaje li Bog puteve moje, nije li on sve korake moje izbrojio?
5 Ako sam s lažju hodio, il je noga moja za prevarom išla;
6 nek me izmeri Bog na merilima pravim i poznaće tad nevinost moju.
7 Ako su koraci moji zašli s puta pravog, ako je za očima mojim išlo srce moje, i za ruke moje nešto gadno prionulo,
8 nek ja sejem a drugi da žanje, i izdanci moji nek se iskorene!
9 Ako se zanelo srce moje za nečijom ženom, ako sam bližnjega svoga na vratima vrebo,
10 nek tuđinu žena moja melje, i tuđini nek je osramote!
11 Jer je to zločin, bezakonje što sudije kazne;
12 vatra što iz temelja proždire, i koja bi uništila sve nasleđe moje.
13 Ako nisam na pravo pazio sluge svoga ili sluškinje svoje, kad su oni sa mnom se pravdali,
14 šta da radim kada Bog ustane, kad on sudi, šta da odgovorim?
15 Onaj koji je mene u utrobi majke moje stvorio, nije li on i njega stvorio? Nije li nas isti Bog u majčinoj utrobi gradio?
16 Ako sam ja siromasima uskratio ono zašto su me molili, ako sam ja oči udovici zamutio,
17 ako sam sam zalogaj svoj jeo, a da ga nije sa mnom i siroče delilo,
18 ja, koji sam od mladosti svoje kao otac njemu bio, i od svog rođenja udovicu u zaštitu uzimao;
19 ako sam ja gledao nevoljnika koji haljina ne imaše i ubogog koji nemaše čim da se pokrije,
20 a da me bedra njegova nisu blagosiljala, što se runom od ovaca mojih utopliše;
21 ako sam ja ruku svoju na sirotu digao, što sam znao da će sudije mene podržati,
22 nek mi rame ispadne iz pleće i otpadne i slomi se ruka moja.
23 Jer se bojim kazni Božjih, i nemoćan sam pred veličanstvom njegovim.
24 Ako sam na zlato polagao nadu svoju, ako sam ja zlatu kazao: Ti si nada moja;
25 ako sam se velikim imanjem svojim ponosio, i sa velikim bogatstvom koje sam stekao,
26 ako sam na sunce gledao kada je u sjaju bilo, i na mesec, kada je ponosito hodao;
27 ako je srce moje potajno zastranilo, i tad ruku svoju ustima svojim ja prineo,
28 i to je zločin koji sudije treba da osude, jer bih se odrekao Boga na visini!
29 Ako sam se radovao nesreći neprijatelja svoga, ako sam zaigrao, kada ga je zlo zadesilo, - 30 ja koji ne dadoh jeziku svom da greši, - proklinjući i smrt tražeći njegovu;
31 ako ljudi iz šatora moga ne rekoše: gde je onaj kog on mesom svojim sitio nije?
32 ako je stranac noć na polju proveo, ako nisam vrata svoja putniku otvarao;
33 ako, sam kao čovek prestupe svoje tajio, i bezakonje svoje u nedrima krio,
34 zato što sam sveta se plašio, i prezira suseda se bojao, usamljujući se i ne smejući na vrata izlaziti svoja...
35 Oh, ko će mi dati nekoga koji bi me saslušao? Evo cele odbrane moje! Neka mi Svemoćni odgovori! Ko će meni dati tužbu od mog protivnika napisanu?
36 Pismo bih njegovo na leđima svojim ja nosio, kao venac bih na čelo svoje ga metnuo!
37 Dao bih mu račun svih koraka svojih, kao knez bih k njemu pristupio.
38 Ako zemlja moja na me viče, ako brazde njene suze daju,
39 ako sam plodove njene jeo a da ih platio nisam, i ucvelio dušu starih gospodara njenih,
40 mesto pšenice nek’ trnje raste, i mesto ječma kukolj. Kraj Jovovih reči.
Glava 32.
[uredi]1 Ona tri čoveka prestadoše odgovarati Jovu, jer se on smatraše da je pravedan.
2 Ali Elijuj, sin Varahilov, iz Vuza, od roda Ramova, naljuti se na Jova, što se sam građaše pravednim pred Bogom.
3 I na tri prijatelja njegova naljuti se, što ne nađoše odgovora i opet osuđivahu Jova.
4 Kako bejahu stariji od njega, čekao je Elijuj do tog časa da govori Jovu.
5 Ali kad vide da ne beše odgovora u ustima ona tri čoveka, raspali se Elijuj gnevom.
6 I Elijuj, sin Varahilov, iz Vuza, progovori i reče: Ja sam mladić, a vi ste svi starci. Zato sam se ustezao, i ne htedoh vama misli kazati svoje.
7 Govorio sam u sebi: Progovoriti će dani, mnoge će godine mudrost objaviti.
8 Ali je u stvari duh kod ljudi, dah Svemoćnog, koji razum daje.
9 Godine ne daju uvek mudrost, nije uvek samo starost koja ume da presudi.
10 Zato velim: Slušaj! i ja ću svoju misao da kažem.
11 Čekao sam kraj govora vaših, slušao razloge vaše, i ispitivanje vaše Jovovih reči.
12 Slušao sam vas ja svom pažnjom svojom, i gle, niko nije Jova razuverio, niko nije reči njegove pobio.
13 Ne kažite: Mi u njemu mudrost nalazismo, samo bi ga Bog, a ne čovek, zbuniti mogao.
14 Nije se on na me obratio rečima svojim; i zato ću drukče njemu odgovoriti.
15 Smeli su se, više ne govore! prekinula im se beseda!
16 Čekao sam kraj govora njihovih, čekao sam da stanu, da nemaju više ništa da govore.
17 Ali sad ću i ja da mu odgovorim, kazaću mu i ja misao svoju.
18 Jer sam pun ja reči, bodri mene duh u meni.
19 Grudi moje su kao vino bez oduške, kao mehovi novi koji se raspuknuti hoće.
20 Govoriću da odahnem, otvoriću usne svoje, i odgovoriću.
21 Nikakovih neću obzira imati i nikome ja laskati neću;
22 jer ne umem ja da laskam. Brzo bi me tvorac moj uzeo.
Glava 33.
[uredi]1 A sad, Jove, čuj besedu moju, slušaj sad sve reči moje!
2 Evo usne svoje ja otvaram, miče se moj jezik u ustima mojim.
3 Pravim srcem hoću da govorim, golu će istinu kazati reči moje.
4 Duh je mene Božji stvorio i dah me Svemoćnog nadahnjuje.
5 Ako možeš odgovori mi, brani parbu svoju, budi spreman na to.
6 Pred Bogom sam jednak tebi, ja sam kao i ti od blata načinjen.
7 Zato tebe strave moje neće prestrašiti, i težina moja neće te tištati.
8 Ako si ušima mojim govorio, razumeo sam glas reči tvojih:
9 "Čist sam, bez greha sam, prav sam i nema na meni nepravde.
10 I Bog iznalazi mržnju protiv mene, i smatra me za dušmana svoga;
11 u okove meće noge moje i sve pute moje istražuje".
12 Odgovoriću ti: Eto u tome nemaš pravo, jer Bog veći jeste od čoveka.
13 Hoćeš li ti sa njim da se pravdaš što za dela svoja on računa ne da?
14 Ali ipak Bog, kad na jedan kad na drugi način, progovara, ali na to se ne pazi.
15 On snovima govori noćnim priviđenjima, kada ljude tvrdi san oblada, kada na posteljama svojima spavaju.
16 Tada ih on opominje, i pečat udara na nauku svoju,
17 da odvrati čoveka od zla i od oholosti njega da sačuva,
18 da sačuva dušu njegovu od jame i život njegov od mača.
19 I bolom se čovek na odru opominje kada teška bolest kosti mu potresa.
20 Tada mu se i hleb otuži i najslađe jelo;
21 spada telo njegovo i smrša, i kosti koje se pre videle nisu poznaju se na koži njegovoj.
22 I duša njegova primiče se k jami, život njegov k vesnicima smrti,
23 Ali nađe li se za njega anđeo posrednik, jedan od hiljade, jedan koji bi put čoveku pokazao kojim on treba da ide,
24 Bog se na nj smiluje i anđelu kaže: Razdreši ga, da ne ide u jamu, našao sam mu otkup.
25 I telo njegovo osvežava mu kao u mladosti i vraća se danima mladosti svoje.
26 Obraća Bogu molitvu i Bog mu je milostiv; radosno mu lice svoje pokazuje, i vraća mu nevinost njegovu.
27 I on pred ljudima zapeva i kaže: Zgrešio sam, nepravdu sam činio, ali nisam kažnjen kako sam zaslužio.
28 Bog je dušu moju izbavio iz jame, i život moj u svetlosti uživa.
29 Eto, to čoveku Bog dva i tri puta čini,
30 da povrati dušu njegovu od jame, i svetlošću živih da ga obasjava.
31 Pazi Jove, slušaj me! Ćuti, ja ću da govorim!
32 Ako imaš što, odgovori mi: Govori, jer bih voleo da si ti u pravu.
33 Ako li nemaš šta da rečeš, mene slušaj; ćuti i naučiću te mudrosti.
Glava 34.
[uredi]1 Još govori Elijuj i reče:
2 Čujte, mudri, besedu moju, vi, koji ste razumni, prignite uho svoje;
3 jer uho razabire reči, ko što jezik jelo kuša.
4 Birajmo što je pravedno, izvidimo među sobom što je dobro.
5 Jov govori: Pravedan sam a Bog pravdu moju priznat neće;
6 u pravu sam, a lažom me prave; rana je moja bolna, a bez greha sam.
7 Ima li drugog čoveka koji kao Jov podrugivanje ko vodu pije?
8 koji se druži s onima koji nepravdu čine, koji s bezdušnicima hodi?
9 Jer on veli: Ne pomaže čoveku da Bogu ugađa.
10 Slušajte me, dakle, ljudi razumni: Daleko je od Boga nepravda, daleko bezakonje od Svemoćnog!
11 On čoveku po delima njegovim vraća, svakom daje po putevima njegovim.
12 Zaista Bog ne čini nepravde, Svemoćni ne vređa pravdu.
13 Ko je njemu dao da zemljom zavlada, ko je njemu veseljenu poverio?
14 Kad bi samo na sebe mislio i sebi duh i dah svoj uzeo,
15 odjednom bi svako telo izginulo, i čovek bi u prah se pretvorio.
16 Čuj sad ovo, ako razuma imadeš, prigni uho svoje glasu reči mojih!
17 Bi li mogao pravde neprijatelj vladati? I ti hoćeš Pravednoga, Moćnoga da osudiš,
18 koji zloću kraljeva i bezdušnost knezova otkriva,
19 koji se ne obazire izgledu knezova, i ne razlikuje bogatog od siromaha, jer oboje delo ruku su njegovih.
20 Za čas život izgube, usred noći spotiče se narod i propada, bez čovečje ruke moćni propadaju.
21 Jer Bog svačije delo vidi i na sve se korake obzire.
22 Ni tama ni senka smrti ne mogu sakriti one što nepravdu čine.
23 Bog ne treba dugog razmišljanja da sudi čoveku.
24 On knezove nedokučljivo obara i druge na mesto njihovo postavlja?
25 Jer on zna njihova dela, on ih preko noći obara i oni propadaju.
26 On ih na očigled sviju kao bezdušnike bije.
27 Odstupajući od njega, napuštajući puteve njegove,
28 učiniše da se do Boga vika siromaha čuje, upozoriše na vapaj nevoljnika.
29 Ako on mir dade, ko će nemir širiti? Ako lice svoje krije, ko će ga videti? On jednako i čoveku i narodima daje,
30 da bezdušnik ne zavlada, i narodu zamka ne postane,
31 Jer, je li on ikada Bogu kazao: kažnjen sam i neću više grešiti;
32 pokaži mi ono što ne vidim, ako li sam nepravde činio, neću ih više činiti?
33 Il’ će Bog po tebi izricati pravdu? Ti si onaj koji odbija i bira, a ne ja: kaži, dakle, ono što ti znaš! 34 Razumni će ljudi sa mnom da se slože, mudri što me sluša misliće ko i ja.
35 Ne govori Jov pametno i nema razuma u rečima njegovim.
36 Zato neka on i dalje trpi, kad govori ko što bezdušnici čine.
37 Jer prestupima svojim nove grehe on dodaje; on usred nas ruke svoje bije, umnožava reči svoje protiv Boga.
Glava 35.
[uredi]1 Još govori Elijuj i reče:
2 Misliš li da pravo imaš, misliš da si čist pred Bogom
3 kada kažeš: Šta će mi pomoći i koja će meni korist biti da ne grešim?
4 Odgovoriću i tebi i prijatelj’ma tvojim:
5 Pogledaj u nebo, i vidi, pogledaj oblake, koliko su iznad tebe!
6 Ako zgrešiš što mu time činiš; kad se množe gresi tvoji, što to njemu udi?
7 Ako si pravedan, što mu time daješ? Što li on iz ruke tvoje prima?
8 Zloba tvoja može samo tebi sličnome škoditi, pravda tvoja samo čovečjemu sinu koristi.
9 Viče se na mnoge mučitelje, tužbe dižu na nasilje mnogih siledžija;
10 al’ niko ne kaže: Gde je Bog, stvoritelj moj, koji i usred noći pesme radosnice daje!
11 koji nas većma nego zveri zemaljske pouči, i dade nam veći razum nego pticama nebeskim?
12 Ovde vika ne pomaže. Bog, zbog besa bezdušnika, ne odgovara.
13 Uzalud se tu zaviče, Bog ne sluša, Svemoćni ne gleda.
14 Al' i kazao ti da ga ne vidiš, parba je tvoja ipak pred njim: Čekaj ga!
15 A ako se gnev njegov još i ne oseća, nije da on zato ne mari za zločin.
16 Zato usta svoja Jov uzalud otvara, bez razuma reči sipa.
Glava 36.
[uredi]1 Elijuj produži i reče:
2 Potrpi me malo, produžiću, imam još za Božju parbu reči.
3 S visine ću svoje razloge da uzmem, dokazaću pravdu stvoritelja svoga.
4 Budi ti spokojan; reči moje nisu lažne, iskrene su misli moje pred tobom.
5 Moćan je Bog, al’ on nikog ne odbacuje; silan je po snazi on mudrosti svoje;
6 bezdušniku ne daje da živi, nevoljniku pravo daje;
7 ne odvraća očiju svojih od pravednih, no ih s kraljevima na presto posađuje i drži ih uvek i uzvisuje.
8 Ako l’ oni u okove padnu, ako se u uža nevolje uhvate,
9 on im pokazuje dela njihova, prestupe njihove i oholost njihovu;
10 govori im da se urazume, opominje, da se od nepravde vrate.
11 Ako slušaju i pokore se, napreduju u danima sreće, u godinama radosti.
12 Ako l’ ne slušaju, tad od mača ginu, u slepilu svome propadaju.
13 Bezdušnici se gnevu podaju, i k Bogu ne zapomažu kad ih on poveže;
14 i život svoj u mladosti gube, umiru kao bekrije.
15 Ali Bog izbavlja nevoljnika iz nevolje njegove i mukom ga opominje.
16 On će i tebe iz teskobe spasti, izvešće te na čistinu, na slobodu, i trpeza tvoja biće puna slatkih jela.
17 Ali ako kao bezdušnik tražiš parbu svoju, kazna se od parbe tvoje neće odeliti.
18 Da te uzrujanost ne nagoni na porugu, i težina tvog otkupa da ne čini da zastraniš.
19 Hoće l’ vika tvoja, i sve sile koje bi ti uložiti mogao, pomoći da se od muke izbaviš?
20 Ne uzdiši za noću što narodima mesta njihova otima.
21 Čuvaj se da se zlu ne podaješ, jer te na to tuga tvoja sprema.
22 Veliki je Bog silom svojom; ko bi kao on mogo da opomene?
23 Ko njemu put određuje? Ko sme da mu reče: Krivo radiš?
24 Spomeni se da dela njegova veličaš, koja ljudi svikoliki hvale.
25 Svi ga ljudi s poštovanjem glede, svaki ga iz daleka vidi.
26 Veliki je Bog, al’ se nama izmiče veličina njegova, neizmeren je broj godina njegovih.
27 On priteže sebi kaplje vode, pretvara u paru i kišu uredi;
28 oblaci je izlivaju i gomile ljudske krope.
29 Ali ko će prolom oblaka i praskanje šatora njegovih razumeti?
30 Eno, oko sebe svetlost kupi i u dubini morske pučine se krije.
31 Time on narodima sudi i daje im hrane izobilja.
32 Rukom svojom svetlost hvata i baca na protivnike svoje.
33 Gromom se on javlja, i stupanje njegovo osećaju stada.
Glava 37.
[uredi]1 Drhti srce moje i sa mesta svog odskače.
2 Čujte, čujte jeku glasa njegovoga, grmljenje iz usta njegovih!
3 On zatutnji preko svih nebesa a munja njegova do krajeva zemlje se zasvetli.
4 Pa puca grom! Zagrmi on glasom svojim silnim, i već ne ustavlja munje, kad je njegov glas jednom odjeknuo.
5 Glasom svojim Bog veličanstveno grmi! Velika on dela čini, koja mi ne razumemo.
6 On snegu kaže: padni na zemlju! On to i kiši kaže, i najsilnijemu pljusku.
7 Svakome čoveku na ruku on pečat meće, da se poznaju sva deca njegova.
8 Divlja zver se u pećinu svoju skriva, i u ložu svoju leže.
9 S juga dolazi oluja, a zima od severnoga vetra.
10 Duvanjem svojim Bog led obrazuje i vodama mesta ograđuje.
11 On oblake parom puni, a svetlošću ih rasipa;
12 obrtanje je njihovo po volji njegovoj da čine što zapovedi iznad lica zemlje;
13 i on čini da se pojave i kao bič kojim zemlju udara, i kao znamenje ljubavi svoje.
14 Pazi, Jove, na sve ove stvari, promatraj Božja čudesa.
15 Znaš li kako ih Bog vodi i čini da se oblak njegov blista?
16 Razumeš li talasanje oblaka, i čudesa onog, čija mudrost je potpuna?
17 Znaš li zašto je odelo toplo kad se odmara zemlja na južnome vetru?
18 Možeš li kao on razapinjati nebesa jaka kao ogledalo saliveno?
19 Nauči nas šta da mu kažemo, suviše smo neznalice, da bi s’ njemu obratili.
20 Hoće l’ mu se javiti da ću ja govoriti? Ali koji je čovek koji propast svoju želi?
21 Ne može se u sunce gledati, kada se na nebu svetli, kada vetar prođe i sjaj mu povrati.
22 Severni vetar čini da se kao zlato sjaji! Oh, kako je strahovito veliko veličanstvo Božje!
23 Ne možemo mi do Svemoćnoga stići. Velik je on silom svojom, pravdom, pravom najvećim: On ne odgovara!
24 Zato ljudi treba da se njega boje, a on ni na kakvog mudraca ne gleda.
Glava 38.
[uredi]1 Tada Gospod odgovori Jovu iz vihora i reče:
2 Ko je taj koji namisli moje nerazumnim rečima zamračuje?
3 Opaši se sad kao junak; ja ću tebe pitati, a ti odgovaraj!
4 Gde si bio kad sam zemlju osnovao? Kaži, ako razuma imaš.
5 Koje meru njenu odredio, znaš li ti to? ili: ko je njojzi oblik dao?
6 Znaš li ti osnove njene, ili ko joj je kamen ugaoni metnuo,
7 kad su sve jutarnje zvezde u veselju pesama kliktale, i sva su Božja stvorenja glase radosti puštala?
8 Ili ko je more vratima zatvorio kada je iz krila materina izjurilo,
9 i kada mu od oblaka ja odeću pravih i od tame povoj njegov?
10 i kada mu zakon svoj nametnuh i postavih njemu vrata i prevornice,
11 i rekoh mu: Dovde ćeš dopreti, nećeš dalje ići, ovde će da stane bes valova tvojih?
12 Od kada postojiš, jesi l’ ikad jutru zapovedio? jesi l’ zori mesto njeno pokazao,
13 da zahvata krajeve od zemlje, bezdušnici u njoj da zadrhte,
14 da se zemlja preobrazi, kao glina što otisak prima, da se njome kao haljinom okiti,
15 da se bezdušnima otme svetlost njihova, da se ruka podignuta slomi?
16 Jesi l’ dopro do izvora morskih, i jesi li po dnu ambisa hodio?
17 Jesu l’ ti se vrata smrti otvorila, jesi l’ vrata senke smrti ti video?
18 Jesi li pogledom svojim prostor zemlje sagledao? Govori der, ako sve to znaš.
19 Koji je put koji k stanu svetlosti vodi? i tama -, gde li mesto je njezino?
20 Možeš li im granice dokučiti, i stazu k domu njihovom pokazati?
21 Ti to znaš, jer si tada ti već bio, i veliki je broj dana tvojih.
22 Jesi l’ dopro do riznica snega, i jesi l’ ležišta grada video,
23 koja čuvam za vreme teskobe, za dane rate i boja?
24 Na kome se putu svetlost deli, i zemljom istočni vetar širi?
25 Ko je kiši ustave otvorio i put munji i gromu probio,
26 da bi kiša na zemlju padala, na pustinju, u kojoj čoveka nema,
27 da napoji pusta i jalova mesta i čini da trava zelena raste?
28 Imal’ kiša oca? Ko je kaplje rose rodio?
29 Iz čijeg li krila led izlazi, i ko je slanu nebesku rodio,
30 da se vode kao kamen kriju, i da se krajevi od ambisa stegnu?
31 Zavezuješ li ti veze Plejadama il’ drešiš li ti Orionu uža?
32 Činiš ti da znakovi Zodiaka na vreme se pojave, i vodiš li Kola Velika sa zvezdama njihovim?
33 Znaš li zakone nebeske, uređuješ li vlast njegovu nad zemljom?
34 Dižeš li ti glas svoj do oblaka da potoke vodene dozoveš?
35 Puštaš li ti munje? Lete l’ one? Kažu li ti one: Evo nas?
36 Ko je mudrost u srce metnuo, ko je razum duhu dao?
37 Ko može pameću oblake prebrojiti i izliti mehove nebeske,
38 da se prah raskvašen zgusne i grude se slepe?
Glava 39.
[uredi]1 Loviš li ti lov lavici, i lavićima li glad utoliš
2 kada leže u pećini svojoj i vrebaju iza zaklona svoga?
3 Ko gavranu hranu sprema kad njegovi ptići Bogu cvile, kada gladni zalutaju?
4 Znaš li kad se divokoze koze, jesi'l video kako se košute legu?
5 Brojiš li mesece koliko one nose, znaš li vreme kad se legu?
6 Savijaju se, mlade svoje ispuštaju, i bolova se svojih opraštaju.
7 Jačaju mladi njihovi, u polju rastu, idu i više im se ne vraćaju.
8 Ko divljeg magarca na slobodu pušta i remena razrešuje?
9 Od pustinje stan mu ja učinih, od slatine boravište njegovo.
10 On se smeje gradskoj vrevi i ne čuje vike gospodara,
11 po gorama pašu traži, svaku travu istražuje.
12 Hoće l’ jednorog da te služi? Noćuje li za jaslima tvojim?
13 Možeš li ga užetom voditi da ti ore? Hoće l’ brazde za tobom vlačiti?
14 Odmaraš li se ti zar na njemu što je snaga njegova velika?
15 Uzdaš li se da će letinu ti svesti i na gumno tvoje on složiti?
16 Veselo se krilo nojevo razvija kao krilo i perje pobožne rode;
17 ali noj na zemlji jajca svoja ostavlja i pušta da ih pesak greje,
18 i ne misli da ih noga može razbiti, i zver poljska zgaziti.
19 Nemilostiv je ptićima svojim, kao da nisu njegovi, i ne mari što ih uzalud izvede, 20 jer njemu Bog nije pamet niti razum dao.
21 Ali kad ustane i kad se zaleti smeje se konju a i konjaniku.
22 Daješ li ti konju snagu? Jesi l’ vrat ti njegov talasastom grivom okitio?
23 Činiš ti da skače kao skakavac? Junačko rzanje njegovo strah zadaje.
24 On zemlju bije i uživa u sili svojoj, i u boju na oružje naleće.
25 Smeje se on strahu, ne plaši se, ispred mača ne uzmiče.
26 Na njemu tul zvekće i koplje i džilit seva.
27 Uzavreo srčanošću zemlju kopa, ne može da miruje kad truba zatrubi.
28 Čim truba zatrubi on zavrišti: Napred! Iz daleka boj oseća i vojvoda gromki glas i pokliče bojne.
29 Da l’ se po tvom razumu zaleti jastreb i krila svoja na jug širi?
30 Da l’ na tvoju zapovest se oro u vis diže i na vrletima sebi gnezdo vije?
31 Na steni stanuje, na vrh stena stoji.
32 Otud plen svoj vreba, na daleko pogled baca.
33 Ptići njegovi krv piju, i gde su leševi, tu se i oro nađe.
34 Govoreći Jovu Gospod reče:
35 Je l’ uveren onaj koji se sa Svemoćnim prepire? Ima l’ što da odgovori onaj koji se s Bogom pravda?
36 Jov odgovori Gospodu i reče:
37 Gle, suviše sam ja malen; što bih tebi odgovorio? Ja na usta svoja ruku svoju mećem.
38 Jednom progovorih, ali neću odgovoriti, i drugi put sam govori, ali neću više.
Glava 40.
[uredi]1 Gospod odgovori Jovu iz vihora i reče:
2 Opaši bedra svoja kao junak, Ja ću tebe pitati, a ti odgovaraj.
3 Hoćeš li i pravdu moju uništiti? Hoćeš meni suditi da sebe opravdaš?
4 Ruka tvoja je l’ kao Božja ruka, i imaš li i ti glas gromovni?
5 Okiti se sada čašću i veličanstvom i u slavu i u svetlosti se oblači!
6 Sipaj mlazeve jarosti svoje i pogledom svojim ohole obaraj!
7 Svojim pogledom ohole ponizi, potri bezdušnike na mestu njihovom.
8 Sve ih u prah strpaj, i u mraku im lica poveži!
9 I ja ću hvaliti moć desnice tvoje.
10 A gle hipopotam kome sam kao i tebi život dao; i on travu kao i vo jede.
11 Eno ga! Snaga mu je u bedrima njegovim, sila mu je u mišićima trbuha njegova.
12 On svoj rep kao kedar tvrd savija; kao grane spletene su žile butina njegovih.
13 Kosti su mu kao bakrene cevi, zglavci kao gvozdene poluge.
14 On je prvo izmeđ’ dela Božjih; tvorac njegov mač je njemu dao.
15 Hranu svoju po gorama nađe, gde sve zverje poljsko igra.
16 On pod lotusovim drvom u gustom šipražju u blatu leže.
17 Lotusi ga senkom svojom zaklanjaju, vrbe ga pod potocima okružuju.
18 On ne beži sve i da preplavi reka, i da se i Jordan sruči na grlo njegovo, on mirno stoji!
19 Hoće li ga iko snagom svojom uhvatiti? Hoće li mu kroz nos zamku ko provući?
20 Hoćeš li udicom krokodila uloviti, il’ uzicom jezik mu podvezati?
21 Hoćeš li mu situ u nozdrve provući, il’ mu šiljkom čeljusti provrteti?
22 Hoće li ti on molitve podneti? Hoće li ti laskavim jezikom govoriti?
23 on savez s tobom zaključiti da ti jednako robuje?
24 Hoćeš li se s njime kao sa pticom igrati, ili ćeš ga za lanac voditi da devojke svoje sa njime zabavljaš?
25 Prodaju li ga ribari, dele li ga među se trgovci?
26 Hoćeš li mu kožu strelama prostreljati i ostvima glavu mu probosti?
27 Digni na nj ti ruku svoju, i nećeš više boja pominjati.
28 Gle, zaludu je nadati mu se. Ne pada li čovek kad ga samo ugleda?
Glava 41.
[uredi]1 Niko nije tako srčan da bi ga nadražio a ko li bi meni u lice se protivio?
2 Kome sam ja išta dužan? Platiću ja to! Što je god pod nebom moje je.
3 Hoću još o udima njegovim i o snazi, i o lepoti složenja njegova da govorim.
4 Ko će mu odeću izgrnuti i ko čeljustima njegovim pristupiti?
5 Ko će otvoriti vrata grla njegovoga? Strah je oko zuba njegovih.
6 Veličanstveni i jaki štitovi njegovi kao pečatima spojeni su.
7 Jedan se drugoga drži da ni vazduh kroz njih ne prolazi.
8 To su braća zagrljena, drže se, i nerazdruživi su.
9 Kada kiha čini ti se da munja seva, a oči su mu kao zorine trepavice.
10 Iz usta mu plamen suče i ognjene iskre izvrcaju;
11 dim izlazi iz nozdrva njegovih kao iz lonca uzavrelog, il' iz kotla zažarenog.
12 Dah mu njegov ugljen raspaljuje, a grlo njegovo plamen riga.
13 U vratu mu sila stoji njegova, a strah pred njim ide.
14 Udi su mesa njegova spojeni kao da su na njemu saliveni: nesalomljivi su.
15 Srce mu je kao kamen jako, tvrdo kao donji žrvanj.
16 Kad se digne zadrhtaju najbolji junaci, i strah ih u begstvo goni.
17 Uzalud je mačem na nj udarati i ništa ni koplje ne pomaže, niti džilit, niti oklop.
18 Njemu gvožđe je kao slamka a bakar kao trulo drvo.
19 Strela ga ne nagoni da beži; kao pleva je za njega kamen iz praće.
20 Topuz mu je kao slama, smeje se kad strele zvižde.
21 Trbuh mu je kao od crepova oštrih kao drljača koju prostire na blato.
22 Čini da dubina morska vri kao lonac, more kao staklenku mirisa zamuti!
23 Svetlu stazu za sobom ostavlja a bezdanu seda kosa raste.
24 Niko mu gospodar na ovoj zemlji nije, stvoren je da s' ničega ne boji.
25 S prezirom on gleda sve što je visoko; kralj je najljućeg zverinja.
Glava 42.
[uredi]1 Jov odgovori Gospodu i reče:
2 Ja priznajem da sve možeš i ništa se tvojoj misli protiviti ne može.
3 "Ko je onaj koji je lud i namisli moje zamračuje?" Jest! govorio sam, a da ih nisam razumeo, o čudesima većim od mog uma a koja ne mogu dohvatiti.
4 "Slušaj me ti, ja ću progovoriti, ja ću tebe pitati, a ti kazuj."
5 Uho moje čulo je o tebi, a sad te i oko moje vidi.
6 Zato se sam osuđujem i kajem se u prahu i u pepelu.
7 Pošto Gospod izgovori ove reči Jovu, reče Elifasu Temancu: Gnev se moj raspali na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o meni pravo kao služitelj moj Jov.
8 Zato uzmite sad sedam telaca i sedam ovnova, i idite k služitelju mome Jovu, i prinesite žrtve paljenice za se, a Jov će se, služitelj moj, za vas moliti, i ja ću samo radi njega da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o meni pravo kao služitelj moj Jov.
9 Elifas Temanac, Vildad Sušanin i Sofar Namaćanin otidoše i učinišs kako im zapovedi Gospod; i Gospod pogleda na Jovovu molitvu.
10 Gospod povrati Jova u ranije stanje, pošto se Jov pomoli za prijatelje svoje, i Gospod mu dade duplo od onoga što je ranije imao.
11 I dođoše k Jovu sva braća njegova i sve sestre njegove i svi raniji znanci njegovi, i jedoše s njim u njegovoj kući, i, žaleći ga, tešiše ga za sve nevolje koje Gospod beše pustio na nj, i dadoše mu svaki po kesitu[4] i po prsten zlatan.
12 Gospod blagoslovi poslednje godine Jovove više nego prve. On ima četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu jarmova volova i hiljadu magarica.
13 I dobi sedam sinova i tri kćeri;
14 prvoj dade ime Jemima, drugoj Kesija a trećoj Keren-Apuh.
15 U svoj zemlji nije bilo tako lepih devojaka kao kćeri Jovove. Otac im odredi nasleđe među braćom svojom.
16 Posle toga Jov požive sto i četrdeset godina, i vide sinove i unuke do četvrtoga kolena.
17 I Jov umre star i sit života.