Библија (Бакотић) : Јов
| ←Јестира | БИБЛИЈА Писац: Лујо Бакотић |
Псалми→ |
Глава 1.
[уреди]1 У земљи Узу био је један човек који се зваше Јов. Тај човек беше добар и праведан, бојаше се Бога и уклањаше се од зла.
2 Њему се родише седам синова и три кћери.
3 Он имаше седам хиљада оваца, три хиљаде камила, пет стотина јармова волова, пет стотина магарица и велики број слугу. И тај човек беше највиђенији од свих синова Истока.
4 Синови његови посећиваху се међу собом, и редом гозбе приређиваху, и позиваху три сестре своје да једу и пију с њима.
5 Кад би дани гозбе прошли, позиваше и освећиваше Јов синове своје, па се рано дизаше и за свакога од њих приношаше по једну жртву паљеницу. Јер говораше Јов: Може бити да су се огрешили синови моји и увредили Бога у срцу своме. Тако је Јов имао обичај да чини.
6 Једног дана приступише синови Божји пред Господа, а с њима дође и Сотона.
7 Господ рече Сотони: Одакле ти долазиш? А Сотона одговори Господу: С пута и шетње по земљи.
8 Господ рече Сотони: Јеси ли видео служитеља мога Јова? Нема га онаквог на земљи, добар је то и праведан човек, који се боји Бога и уклања се од зла
9 А Сотона одговори Господу: Да ли се несебично Јов боји Бога?
10 Ниси ли га ти подигао, њега и дом његов и све што је његово? Дела руку његових благословио си, и стада његова прекрилише земљу.
11 Али испружи руку своју, дотакни се онога што све има, и сигуран сам да ће те у очи опсовати.
12 Господ рече Сотони: Ево предајем ти све што он има, само на њега не дижи руке своје. И Сотона се уклони испред лица Господњег.
13 Једног дана кад су синови Јовови и кћери његове јели и вино пили у кући брата свога најстаријега,
14 дође Јову један гласник који рече: Волови ораху, и магарице пасијаху покрај њих.
15 Савеји ударише и отеше их, а момке мачем побише, и само ја један утекох да ти то јавим.
16 Док овај још говораше дође други и рече: Пламен Божји спаде с неба и спали овце и момке, и уништи их, и само ја један утекох да ти то јавим.
17 Док овај још говораше дође други и рече: Халдејци у три чете ударише на камиле, и отеше их, а момке мачем побише, и само ја један утекох да ти то јавим.
18 Док овај још говораше дође опет други и рече: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући брата свога најстаријега, и гле,
19 ветар велики дође преко пустиње, и удари у четири угла од куће, и она се сруши на децу, и сви погибоше, и само ја један утекох да ти то јавим.
20 Тада Јов уста, раздре плашт свој, обрија главу своју, па се баци на земљу, поклони се
21 и рече: Го сам из утробе матере своје изишао, и го ћу се вратити у утробу земље. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње!
22 У свему овоме нити сагреши Јов, нити Богу коју неправедност пребаци.
Глава 2.
[уреди]1 Опет једног дана дођоше синови Божји и ступише пред Господа, а с њима дође и Сотона те и он ступи пред Господа.
2 Господ рече Сотони: Откуд долазиш ти?
3 А Сотона одговори Господу: С пута и шетње по земљи. Господ рече Сотони: Јеси ли видео служитеља мога Јова? Нема га онаква на земљи; добар је то и праведан човек који се боји Бога и уклања се од зла. Он тврдо устраје у исправности својој, а ти ме наговараш да га сметем ни за што.
4 А Сотона одговори Господу: Кожу за кожу! Све што човек има даће за живот свој.
5 Испружи само руку и дотакни се костију његових и меса његова, и сигуран сам да ће те у очи опсовати.
6 Господ рече Сотони: Ево предајем ти га, само му живот поштеди.
7 И Сотона се уклони испред лица Господњега.
8 Па удари Јова злим приштем од пете до темена. И Јов узе цреп да се струже, и седе на пепео.
9 Рече му жена његова; Још устрајеш у доброћудности својој! Проклињи Бога и умри!
10 Али јој Јов одговори: Као луда жена говориш. Што? Добро смо примили од Бога, а зло зар да не примамо? У свему овоме не сагреши Јов уснама својим.
11 Три пријатеља Јовова, Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин, чуше за све невоље које га снађоше. Састаше се, и пођоше из својих кућа да му иду на жаловање, и да га теше. Угледајући га из далека не препознаше га,
12 те подигоше глас и заплакаше. Раздреше плаште своје и бацише прашину у висину поврх глава својих.
13 И осташе код њега, седећи на земљи, седам дана и седам ноћи, а да му ни речи не рекоше, јер виђаху колико је туга његова била велика.
Глава 3.
[уреди]1 После тога отвори Јов уста своја и прокле дан рођења свога.
2 Узе реч и рече:
3 Нестало дана у који се родих, и ноћи која рече: Зачело се мушко дете!
4 Обратио се тај дан у таму, не марио за њ ни Бог на небу нит' га икад светлост обасјала!
5 Мрак обладо њим и сенка смрти! Облаци га загушили, плашиле га црне аветиње!
6 Ноћ ону покрила тама, брисала се из године, не бројила у месеце!
7 Пуста била она ноћ; протерала се радост из ње!
8 Клели је који дане проклињу и који и Левијатана могу да надраже!
9 Потамнеле звезде сутона њезина, узалуд се светлости надала, не видела зори трепавица!
10 Јер нити зачепи материцу у којој се зачех, нит' од очију мојих жалост оте.
11 Што не умрех у утроби материној? што не издахнух излазећи из ње?
12 Што нађох колена да ме приме и сисе да ме доје?
13 Ја бих сад лежао и миран бих био, спавао бих и почивао бих
14 с краљевима и великанима земље, који споменике себи подигоше,
15 и са кнезовима који имаше злата и пунише сребром куће своје.
16 Ил' не бих ни постојао, као недоношче сакривено, као дете које светлост никад угледало није.
17 Туд се бездушници не размећу, онде одмор имају уморни,
18 и сужњи су сви туда у миру, и не чују гласа мучитеља свога.
19 Мали и велики ту су, и роб није више под својим господарем.
20 Нашто светлост паћенику и живот онима чија душа је чемерна,
21 који се ни у смрт не надају, а траже је као благо закопано;
22 који би срећни и радосни били кад би гроб свој наћи могли?
23 Нашто то човеку који не зна куда ће и коме је Бог све излазе заградио?
24 Уздаси су моји храна моја и јаук је мој ко вода која се разлива.
25 Чег' се плашим, то долази на ме, чег' се страшим, задеси ме.
26 Нити имам мира, ни починка, ни одмора, и страх само нада мноме влада.
Глава 4.
[уреди]1 Тада проговори Елифас Теманац и рече:
2 Хоће ли ти жао бити ако говоримо? али ко би ћутат могао?
3 Ето сам си често друге ти учио, и крепио руке малаксале.
4 Речи твоје подизаху оне који падаху, учвршћивао си колена што клецаху.
5 А сад, када на те дође, смео си се! Кад си ти погођен, клонуо си!
6 Није ли побожност твој ослонац, и поштење пута твојих, поуздање твоје?
7 Памтиш ли ти да је икад невини пропао, да су праведници истребљени?
8 Али сам ја видео оне који злобу ору и неправду сеју, - како плод свој жању.
9 Од дихања Божјег гину, и од даха гнева његовог нестају.
10 И рика лавовска крај свој има, и лавићима се зуби сатиру;
11 и лав гине када плена нема, и лавићи се растерују.
12 Кришом дође реч до мене, ухо моје чу њен танак глас.
13 Кад утваре ноћне мисли буне и тврд сан људе савлада,
14 страх обузе ме и дрхат и све кости моје устрепташе.
15 Дух тад један испред мене прође и коса ми се најежи.
16 Непознати појав стаде пред очима мојим, и ја чух му глас, који тихо говораше:
17 Је ли човек праведан пред Богом, је ли човек чист пред творцем својим?
18 Ако се Бог ни у своје веснике не узда, па и у анђела својих мане нађе,
19 а како ли неће у онима који у земљаним становима седе, којима је прах порекло, и као мољци могу да се згазе!
20 Од јутра се до вечера сатиру, за навек се затиру, и нико за то не жали.
21 Прекида се конац живота њихова, умру... али памети не стекоше.
Глава 5.
[уреди]1 Зовни сад! Ко ће ти се одазвати? Коме ћеш се свецу обратити?
2 Безумник од гнева свог пропада, од беснила свога луди гине.
3 Ал ја видех безумника, како се намешта, али његов стан ја одмах проклех.
4 Нема среће за децу његову; преко прага се избацују, и нико их не избавља.
5 Гладни једу летину његову, који је и из трња купе; лупежи грабе благо његово.
6 Несрећа не ниче из прашине, нит' из земље мука расте.
7 Човек је рођен да трпи као чеда пламена[1] да лете.
8 Али ја бих Богу се обратио, невољу бих своју пред Бога изнео.
9 Он велика неиспитљива дела чини, дивна и којима броја нема.
10 Кишом земљу он натапа, на њиве воду навраћа.
11 Понижене он прихваћа, и к спасењу жалосне подиже.
12 Он расипа мисли пакосника, да их руке његове не могу спровести.
13 У лукавству њихову премудре он хвата и намере опаких обара.
14 Усред дана наилазе на таму, усред дана се ко усред ноћи тетурају.
15 Убогога он од претње силника избавља, од руке га његове спасава.
16 Али нада крепи несрећника, а злоба уста своја затискује.
17 Блажен човек кога Бог покара! Не вичи због казне Свемоћнога!
18 Јер он и задаје и завија ране; удара ал' опет руке његове исцељују.
19 Шест пута ће те он из невоље избавити, а ни седми пут те зло убити неће.
20 У глади ће те од издисања спасти, а у рату од мача;
21 заштићен ћеш бити од куге језичне, а и у погибији без бриге ћеш бити;
22 смејаћеш се пустоши и глади, и нећеш се звери земаљских бојати,
23 јер ћеш са камењем пољским у савезу бити, и звери ће пољске бити у миру са тобом.
24 Науживаћеш се мира у шатору своме, и наћи ћеш стадо своје цело;
25 свог порода гледаћеш множење, огранци ће твоји као трава на земљи се раширит.
26 Стар ћеш у гроб ући, ко сноп што се сноси кад му време дође,
27 Ето то је што ми знамо, ето то је што и јесте, а теби је да разумеш и да се користиш.
Глава 6.
[уреди]1 Јов узе реч и рече:
2 Ох кад би се жалост моја измерити могла, и невоље моје на мерилима биле;
3 теже би нег' песак морски биле. Зато речи моје у лудило иду!
4 Јер ме стреле Свемоћнога прободоше и душа им моја отров сише, и страхоте Божје јуришају на ме.
5 Реве ли магаре код траве зелене, муче ли говече зар код пиће своје?
6 Једе ли се што је бљутаво, неслано, има ли где сласти у беланцу од јаја?
7 Чег се не бих ни дотакнути хтео то је храна моја, ма како отужна била.
8 Ох, кад би се жеља моја испунила, кад би Бог наду моју остварио!
9 Када би Бог хтео да ме сатре, да замахне руком својом, да ме сврши!
10 остаће ми бар једна утеха, једна радост у мукама којима ме бије: што никада нисам реч Пресветог прекршио.
11 Чему да се надам, када снаге више немам; шта да чекам, кад је крај мој већ утврђен?
12 Је ли снага моја од камена, је ли пут моја од бакра?
13 Нисам ли ја без помоћи, и спас мој није ли далеко од мене?
14 Који страда право је да му се смилује пријатељ његов, ма и напустио њега страх од Свемоћнога.
15 Браћа су ми моја ко бујице неверна, ко корито несталних бујица.
16 Лед им квари пут, снег их засипа.
17 Дође лето и пресуше, дође сунце и нестају с места њихова.
18 Каравани сврћу од путева својих, залутају у пустињи, пропадају.
19 Каравани из Теме упиру поглед, путници из Севе пуни су надања;
20 ал' се кају што се поуздаше, и збуне се када стигну.
21 Тако сте и ви, као да вас нема. Ви видите муку моју, и страх вас спопаде.
22 Јесам ли вам реко: дајте ми што год, ил' од блага свога дајте ми поклона?
23 Ил' да ме из руке душманске спасете, ил' од руке насилничке да ме искупите?
24 Поучите ме, и ја ћу ћутати, а у чему сам згрешио кажите ми.
25 Ах, како су утешљиве речи истините! Али укори ваши шта ли доказују?
26 Хоћете л' зар речи моје осудити, у говору очајника само ветар наћи?
27 На сироту нападате, пријатеља свога прогоните.
28 Молим вас ја, погледајте на ме! Зашто вама у очи да лажем?
29 Обратите се, не будите неправедни, обратите се и признајте невиност моју.
30 Има ли на моме језику неправде, и што је зло не признају ли уста моја?
Глава 7.
[уреди]1 Судбина је човека да војује на земљи, и дани су његови дани надничарски.
2 Као што роб за хладовином чезне, и надничар плату своју чека,
3 тако су месеци болни мени у део дати, ноћи тешке одређене.
4 Када легнем говорим: када ли ћу устати? и кад ли ће проћи ноћ? и ситим се немира докле дан не осване.
5 Пут се моја црвима и земљом покрива, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Дани моји бржи беху од чунка у стану; иду, али наде више ја никакве немам!
7 Опомени се, Господе, да је живот мој дах један, и да очи моје више добра видети неће.
8 Нити ће ме више видети око што ме гледа, а и твоје очи тражиће ме, ал' ме неће више бити.
9 Као облак који се расплине и нестаје, тако се не враћа онај што у Шеол слази.
10 Неће се он више вратити дому своме, нити ће га више познати место његово.
11 Зато нећу уста својих устављати, говорићу у жалости срца свога, нарицаћу у јаду душе своје...
12 Јесам ли ја море ил' аждаја морска, па да око мене страже ти постављаш?
13 Када речем: Одмор ће ми одар дати, постеља ће моја болове ублажити моје,
14 тад ме сновима ти буниш и утварама плашиш.
15 Ах' што бих хтео да сам већ удављен! Волео бих смрт него кости ове!
16 Мрзим их... Та нећу до века живети... Прођи ме се, јер мој живот дах је само један!
17 Шта је човек, да толико за њега ти мариш? да се удостојиш да се о њему бринеш,
18 да га свако јутро походиш да га сваки час окушаш?
19 Кад ли ћеш се одвратити од мене, и пустити ме да пљувачку своју гутам?
20 Ако сам ти згрешио, што сам ти толико учинио, о чувару људи? Зашто да ме метнеш за белегу удараца својих?
21 Зашто да ми грех мој не опростиш и преступе моје да не заборавиш? Јер ћу ја у прах да легнем, и када ме ти потражиш мене неће више бити.
Глава 8.
[уреди]1 Проговори тад Вилдад Сушанин и рече:
2 Докле ћеш ти тако говорити, и докле ће као буран ветар речи уста твојих бити?
3 Хоће ли Бог преврнути закон? Хоће ли Свемоћни изврнути правду?
4 Ако су синови твоји њему сагрешили њиховом их је он греху предао.
5 А ти Богу ако се обратиш и ако се Свемоћном помолиш,
6 ако ли си чист и прав, заиста ће он пазити на тебе, и вратиће срећу на твој стан праведни;
7 и ранија срећа твоја изгледаће мала, јер ће много већа бити она која ти је намењена.
8 Запитај ти прошле нараштаје, пази на искуство њихових отаца.
9 Јер смо ми од јуче, и ништа не знамо, и наши су дани тек сенке на земљи.
10 Они ће те научити, они ће ти казати и из срца свога изнеће ти ове речи:
11 Ниче ли сита без влаге, расте ли рогоз без воде?
12 Док се још зелени и још не покоси, суши се пре сваке траве.
13 Такве су стазе свију оних који на Бога заборављају, те пропада бездушника нада.
14 Ломно јесте надање његово, ослонац је његов паучина.
15 На кућу се своју он наслања, али она није чврста; за њу се он хвата, ал' се она не одржава!
16 Свом снагом својом, пред пуним сунцем, он огранке своје у свом врту шири
17 и заплиће жиле своје у камену, у зидове продире;
18 али када се из места свог ишчупа, оно га се одриче: "Никад те не познах!"
19 Ето, то су му радости што му дају путеви његови. А на истој земљи други се за њим подижу.
20 Гле, човека доброг Бог не одбацује, нит' зликовца заштићује.
21 Опет ће се у уста твоја песме радости метнути и у усне твоје гласови весеља.
22 Непријатеље твоје покриће срамота, бездушника нестаће шатора!
Глава 9.
[уреди]1 Јов узе реч и рече:
2 Заиста, знам да је то тако, и како би мого човек прав пред Богом бити?
3 Ко би се са њиме хтео прети не би мого од хиљаде одговорити на једну.
4 Његова је мудрост свемоћ! Ко би му се некажњен одупро?
5 За час горе он премешта, у гневу их свом превраћа.
6 Он с темеља њеног земљу дрма, да јој стубови се тресу.
7 Он запрети сунцу и сунце не излази; он звезде затвара.
8 Сам он небо разапиње, и по морским валовима гази.
9 Велика је кола он звездана и Орион и Плејаде начинио, и звезде на јужном небу.
10 Он ствари велике и неиспитљиве чини, дивне и којима броја нема.
11 Гле он иде мимо мене и ја га не видим; прође, а ја га и не осетих.
12 Гле, ако он зграби, ко ће му се одупрети? Ко ће њему казат: Шта то радиш?
13 Бог не устеже гнева свога. Падају пред њим основе беса.
14 А ја, како да му одговорим, које бих ја речи пронашао?
15 Кад бих и прав био, не бих му одговорио. Судији своме могу само да се молим.
16 И кад би ме услишио када га зазивам, још верово не бих да је глас мој чуо;
17 јер ме је ко вихор захватио, и ране ми без узрока умножава,
18 и не да ми да одахнем, него ме чемером храни.
19 Ако је по сили, гле, он је најсилнији! ако је по правди, како до њега да дођем?
20 И да сам прав, моја ће ме уста осудити, а и да сам невин, кривицу ће моју прогласити.
21 Невин?... ја то јесам; ал’ ми није до живота, ја на свој опстанак мрзим!
22 Што ми је најзад стало! Јер ја смем то рећи: Он потире и невиног исто ко и кривог...
23 Кад би још бич његов одједном убио!... Али се он смеје искушењу правих.
24 Земља је дата бездушнику, и он лице судија застире. Ако то не чини Бог, ко ли му то чини?
25 Дани моји бржи од тркача беху; побегоше а да добра не видеше.
26 Прођоше ко брзе лађе, као оро када на плен се залети.
27 Ако речем: Заборавићу ја патње своје, оставићу жалост своју, окрепићу се, -
28 сметен сам од свију мука својих, - знам да ме ти нећеш оправдати.
29 Бићу крив! Што да се узалуд мучим?
30 Да се и у снегу ја измијем, и сапуном руке да оперем,
31 ти ћеш мене опет увалити у блато, да ће се и хаљине моје згадити на мене.
32 Јер он није човек као ја, да бих му одговорио, па да са њим на суд идем.
33 Нити за нас има избраника који би руку своју међу нас ставио.
34 Нек одмакне прут свој он од мене, да ме страх његов не смете.
35 Тад бих говорио, не бих се бојао; ал’ овако ни за себе не знам.
Глава 10.
[уреди]1 Додијо је живот души мојој! пустићу од себе тугованку своју, говорићу у јаду душе своје.
2 Речем Богу: Немој ме осудити, кажи ми зашто се ти са мноме правдаш.
3 Је ли теби мило што ме мучиш, што одбацујеш дело руку својих, а наклоношћу својом обасјаваш савете бездушних?
4 Имаш ли ти очи путене, видиш ли ти, ко човек што види?
5 Јесу ли дани твоји као смртника дани, и године твоје као век човечји,
6 па да истражујеш све преступе моје, и за грех мој да разбираш?
7 Ти знаш да крив нисам и да никог нема који би ме из твоје руке избавио.
8 Твоје су ме руке начиниле и створиле, и ти да ме уништиш!
9 Опомени се да си ме као од глине начинио, хоћеш ли ме опет у прах обратити?
10 Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио!
11 Кожом си ме и месом покрио, и костима си ме и жилама сплео.
12 Животом си ме и милошћу дариво и под својом си ме негом и стражом чувао.
13 А ево што си у свом срцу крио, ево знам што си у себи пресудио:
14 Ако сам згрешио ти мене посматраш. И не прашташ мени прекршаја мога.
15 Ако ли сам крив, тешко мени! Ако сам и прав, не смем подигнути главе, пун срамоте и испијен од невоље.
16 А ако је дигнем, као лав ме гониш, и бијеш ме чудесима својим.
17 Износиш ми све нове сведоке, умножаваш гнев свој на ме, и погибију за погибијом дражиш на ме.
18 Што учини да изиђем из утробе материне? Ја бих био мртав и ничије ме око ни видело не би.
19 Био бих као да ме нигда није ни било; из утробе мајке своје у гроб бих се иселио.
20 Нису ли кратки дани моји?... Нек престане дакле, и окани ме се, да мало одахнем,
21 пре него отидем одакле се нећу више вратити, у земљу таме и под сенку смрти,
22 у земљу дубоке таме, гдено сенка смрти и пометеност царују, и где мраку светлост је једнака.
Глава 11.
[уреди]1 Софар Намаћанин проговори и рече:
2 Зар те многе речи неће одговора наћи, и да ли је доста речит бити, па да се има право?
3 Хоће ли твоји пусти разговори ућуткати света? И када ти ружиш, зар те нико збунит неће?
4 Јер си рекао: Мој је суд прав и чист сам пред срцем својим.
5 Ох, кад би Бог хтео да говори, кад би усне своје отворио и одговор дао,
6 и мудрости своје показао ти тајне – мудрости своје неизмериве, – познао би да је казна твоја мања од преступа твога.
7 Мислиш ли ти тајне Божје зар прозрети, ил’ до савршеног знања Свемоћног допрети?
8 Оно је као небо високо; па што би ти учинио? Дубље је од Шеола; па што можеш знати?
9 Дуже је од земље и шире од мора.
10 Кад он прође, када он ухвати, кад на суд свој вуче, ко да му се опре?
11 Он зна све пороке људске, лако кривца распознаје.
12 Али човек има само људску памет, и рођен је као и пуле дивљега магарца.
13 Али к Богу срце ти управљај, и подигни к њему руке своје.
14 Удаљи се ти од злоће, не дај да неправда у шатору твом пребива.
15 Тад ћеш лице своје без мане дигнути, и стајаћеш чврсто, и нећеш у страху бити.
16 Тада ћеш муку заборавити своју, памтићеш је као воду већ протеклу.
17 Јаснији ће ти бити дани нег’ подневно сунце, и мрак ће твој као светлост зоре бити.
18 Бићеш пун уздања и чекање твоје неће узалудно бити; и гледаћеш око себе, и спокојно ћеш се одмарати.
19 Лежаћеш и нико те узнемирити неће, и многи ће лице твоје миловати.
20 А очи ће бездушника ишчилети, неће уточишта наћи, и надање ће им бити издисање!
Глава 12.
[уреди]1 Јов одговори и рече:
2 Јесте, рекло би се да сте цео свет, и да ће са вама мудрост мрети.
3 Али имам и ја памет као ви, нисам гори од вас; и ко не зна оно што ви говорите?
4 Ругло сам ја пријатељма својим кад од Бога помоћ молим. Ругло јесу праведници и невини!
5 Презирање несреће, то је закон срећних, презрен је онај коме се нога спотиче!
6 мира има у хајдучким шаторима, и спокојства код оних који Бога вређају, и код свију који силу своју Богом граде.
7 Упитај ти животиње, оне ће те научити, ил’ птице небеске, оне ће ти казати,
8 или се са земљом разговори, она ће те учити, а и рибе ће ти морске приповедати.
9 Ко не види у њима доказа да је све то рука Господња створила?
10 У руци је његовој душа свега што живота има, и дах сваког тела човечјега.
11 Не распознаје ли ухо речи као што уста јело окушају?
12 Код стараца се мудрост налази, у дугом је веку разум.
13 Код Бога је мудрост и сила, и савет и разум његови су.
14 Што он разграђује не може се преградити; а што затвори не може се отворити.
15 Он уставља воде и тад све пресахне; пушта их и оне земљу заливају.
16 Код њега је моћ и памет, у његовој руци су и заведени и који заводе.
17 Он у ропство саветнике води, судијама разум он збуњује,
18 Краљевима појас раздрешује, конопом их преко паса веже.
19 Он одводи свештенике у робље и силнике он обара.
20 Срчанима реч прекида и старцима разум одузима.
21 Он срамоту на кнезове сипа и јунаке распасује.
22 Он отвара што је у тами скривено, сенку смрти на светлост изводи.
23 Он народе множи и затире, он народе далеко расипа, и враћа их у међе њихове.
24 Он збуњује памет главарима народа и чини их да лутају беспутном пустињом,
25 да по мраку пипкају и светлост не виде, као пијани да се тетурају.
Глава 13.
[уреди]1 Ево, све то виде око моје, и чу и разуме ухо моје.
2 Што ви знате то знам и ја, нисам гори од вас.
3 Ал’ ја хоћу Свемоћноме да говорим, пред Богом ја хоћу да се браним.
4 Јер ви само лажне сенке измишљате; никакви лекари нисте!
5 Што нисте ћутали? Изгледали бисте као да сте мудри!
6 Чујте сада мој одговор, уста мојих одговор слушајте.
7 Хоћете ли ви неправду казати да би Богу угодили, и да је браните? хоћете ли лаж говорити?
8 Хоћете ли према њему обзире чувати? Хоћете ли Бога да браните?
9 Ако вас он прозре, хоће ли вам он то одобрити? Ил' хоћете да га преварите као што се човек може преварити?
10 Заиста ће вас он осудити ако у мислима својим смислите да му будете угодни.
11 Неће ли вас уплашити величанство његово? и страх његов неће л’ на вас пасти?
12 Пресуде су ваше пресуде од пепела, бедеми су ваши бедеми од блата.
13 Ћутите ви сада, пустите ме, ја ћу да говорим! Нек ме снађе ма шта било!
14 Зашто да зубима месо своје стиснем? Пре бих живот свој ја дао...
15 Ето, убиће ме. Немам у што да се надам, али ћу пред њиме бранити дела своја.
16 То ми може и спасење бити, јер бездушник нема срца да преда њ изиђе.
17 Чујте и слушајте речи моје, пригните ухо на што ћу вам сад казати.
18 Ево готов сам да браним парбу своју, знам да сам у праву.
19 Хоће ли ко са мном да се правда? Тада ћу да ћутим, и хоћу да умрем.
20 Само ми две ствари ти одобри, и нећу се крити од твог лица:
21 Руку своју уклопи од мене, и страх твој да ме не плаши;
22 па ме зовни, и ја ћу одговорити, ил’ ја да говорим, а ти одговарај.
23 Колико је греха и преступа мојих? Покажи ми грехе моје и преступе моје.
24 Што сакриваш лице своје, и зашто ме сматраш непријатељем својим?
25 Хоћеш ли зар ударити лист који се љуља, или хоћеш суху сламку ти да гониш?
26 Зашто да на мене горке муке мећеш, зашто да ме казниш за грехе младости моје?
27 Што да ноге моје у вериге мећеш и на све путеве моје стражиш, корацима мојим забрану да ставиш,
28 кад се ко хаљина коју мољац гризе тело моје распада?
Глава 14.
[уреди]1 Краткога је века и пун је чемера човек од жене рођен.
2 Као цвет ниче и кида се, као сенка пролази и нестаје.
3 И над њим је око твоје отворено! И ти мене на суд водиш!
4 Како ће из бића упрљаног човек чист изићи? То никако испасти не може.
5 Ако су му дани измерени и месеци избројани; ако си му међу ударио коју не сме прећи,
6 одврати од њега поглед, дај му да одахне, да би бар имао радост надничара на крају свог радног дана.
7 И дрво надања има: омлади се када се посече, и опет грање пушта.
8 Када корен његов стари у земљи, ако и пањ његов издише у праху,
9 опет се зелени кад воду осети, и тад пушта гране као биљка млада.
10 Ал’ кад човек умре, губи снагу своју. Кад издахне човек, где је он тада више?
11 Спадају у језерима воде, испразне се и пресуше реке.
12 Тако и човек: легне да не устаје више, и неће ни устати док небеса трају, нити ће се од сна он пренути свога.
13 Ох, кад би ти хтео да ме у Шеол склониш, и да ме сакријеш докле гнев твој не утоли, да ми рок одредиш, па да ме се сетиш!
14 Кад би човек иза смрти опет оживети мого, подржала би ме нада и кроз све жалости моје, док би се судбина моја променити могла.
15 Ти би ме тад звао и ја бих се одазвао, јер би се ти зажелео дела руку својих.
16 Ал’ ти сада бројиш све кораке моје и ти оком својим грехе моје пратиш.
17 Запечаћени су у тобоцу сви преступи моји, прекршаје моје зашио си на њему.
18 И горе падају и распадају се, и нестају са свог места стене;
19 и камен вода троши и земљу река носи. Тако ти и наду човечју односиш.
20 Ти га једнако нападаш и он иде, изобличиш га, па га одгураш.
21 Јесу ли му синови часни, он то не зна, јесу ли срамотни, ни то не зна.
22 Он бол тела свога сам за себе осећа, сам за себе тугу душе своје.
Глава 15.
[уреди]1 Елифас Теманац проговори и рече:
2 Е да л’ мудар човек празним умом одговара? да л’ источним ветром пуни груди своје?
3 Да ли се он речима брани узалудним и говорима који ни за што нису?
4 Али ти и страх од Бога рушиш, и пред Богом сваку самилост раскидаш.
5 Злоћа твоја твојим језиком управља, ти лукавим језиком говориш.
6 Не ја, него језик твој те осуђује, твоје усне на тебе сведоче.
7 Је си ли ти први међ’ људима рођен? јеси ли ти пре хумова рођен?
8 Је л' Бог тајне своје теби поверио, јеси л' сам за себе мудрост опленио?
9 Шта ли знаш ти што и ми не знамо? Што си позн’о што и ми нисмо познали?
10 Има међу нама седих коса, стараца, који више дана и од оца твог имају.
11 Мислиш ли ти да утехе Божје мало вреде, и речи које ти полако шапућу?...
12 Куда тебе срце твоје вуче?
13 Што! Зар против Бога гнев свој да управљаш, усне твоје такве речи да говоре?
14 Шта је човек, па да би чист био? Може ли од жене рођен бити прав?
15 Ако се Бог ни у свеце своје не поузда, ако пред очима његовим ни небеса ведра нису,
16 а камо ли гадно, одвратно створење, човек, који злобу, као да је вода, пије?
17 Ја ћу теби говорити, а ти мене слушај; казаћу ти што сам све видео,
18 што мудраци објавише и учише, пошто од отаца својих научише.
19 Њихова је само земља била и међу њих ни који туђин још не беше дошо.
20 Рђав човек дане своје у мукама проводи, све године бездушника у прћију дате;
21 глас страхоте зуји у ушима његовим, пустошник из чиста мира насрће на њега.
22 Не нада се од мрака побећи, у мач што му прети гледа.
23 Хлеба тражећ тамо и амо тумара и зна да га црни дани очекују.
24 Невоља и туга њега плаше и на њега као краљ готов на рат јуришају.
25 Јер он је на Бога руку подигао, Свемоћног је изазвао,
26 и имао смелост да се на њ залети под густим окриљем штитова својих.
27 Лице му је машћу помазано било, бокови му јаки били;
28 а сад седи у разваљеним градинама, у кућама пустим, готовима да се руше и распадну.
29 Он помоћи неће наћи, неће благо његово се вратити, његова се срећа неће више ширити на земљи.
30 Неће се он тами отимати, огранке његове прогутаће пламен, и Бог ће га дахом уста својих уништити.
31 Ако ли се у зло нада, вара се, јер ће зло његова плата бити;
32 и она ће њему доћи пре краја његових дана, и грана се његова неће више зеленити.
33 Он ће бити као виноград коме је грожђе зелено чупано, као маслинка уништена цвета.
34 Пуста биће кућа бездушника, пламен ће злобника шатор прогутати.
35 Злобу зачиње; и он злобу рађа, у крилу му сазревају воћке које га издају.
Глава 16.
[уреди]1 Јов узе реч и рече:
2 Често сам ја такве речи чуо: немили сте ви тешиоци.
3 Кад ће једном свршити ти празни говори? и што ли се тол'ко љутиш у својим одговорима?
4 И ја бих као ви говорити мого да сте ви на моме месту. Засуо бих вас речима, замахнуо главом на вас,
5 устима бих вас крепио, мицао бих усне своје да вас тешим.
6 Ако ја говорим, неће зато одахнути жалост моја, а ако и ћутим, да л’ ће она блажа бити?
7 Сад ме је он на жалост свршио. - Уништио си сву кућу моју.
8 Зграбио си ме, да на ме сведочиш, а и мрша моја подиже се и оптужује ме.
9 Растрже ме и мучи ме гневом својим! Шкргуће зубима на ме, напада ме и стреља ме очима својим.
10 А они на мене уста своја разваљују да ме прождиру. Срамоте ме, по образу ме бију, сви на мене бесне.
11 Предаје ме, гле, Бог душманима, баца ме у руке бездушника.
12 Миран бејах, а он мене зграби, за врат ме ухвати, скрши ме, и стреља на мене, као на белегу.
13 Од свих страна заокупише ме ударци његови, без милости ми бубреге прострели, и жуч моју на земљу просипа.
14 Задаје ми ране поврх рана, налеће ко ратник на ме.
15 Сашио сам кострет ја по кожи својој и главу сам своју по праху ваљао.
16 Сузе су ми лице нагрдиле, сенка смрти на веђама је мојим.
17 А насиље нисам никакво чинио, и молитва је моја увек чиста била.
18 Земљо, ти крв моју не покривај, вика моја нек слободно јекне!
19 Сад је већ на небу сведок мој, сведок мој је на високом месту.
20 Пријатељи ми се моји ругају, а ја Бога са сузама молим.
21 Ох кад би он могао против Бога човеку за право дати, и сину човечјем против пријатеља његових!
22 Јер године моје при крају су своме, и већ идем стазом којом се ја више враћат нећу.
Глава 17.
[уреди]1 Дух мој трне, дани моји се гасе, гроб на мене чека.
2 Опколише ме пакосници, и увреде њихове очи моје гледају.
3 Буди ти пред собом мени јемац јер, ко ли ће одговарати за ме?
4 Јер од срца њиховога сакрио си разум, и нећеш им дати да победе.
5 Позивају пријатеље да плен деле а имају децу којој очи сахну!
6 Од мене је причу народа начинио, ја постадох ругло међу њима.
7 Око моје потамне од јада и цело је тело моје к’о сенка постало.
8 Чуде се томе праведници, и невини се на бездушника буни.
9 Али праведник ипак чврст остаје на свом путу и коме су руке чисте све то јачи бива.
10 А ви, вратите се говорима својим; нећу једног наћи мудрог међу вама.
11 Прођоше моји дани, мисли моје пропадоше, што у срцу имах...
12 Али они хоће да ноћ буде дан, да је светлост близу, кад је ту већ мрак!
13 Ја се у Шеолу стану своме надам; у тами ћу себи одар да простирем.
14 И ја гробу вичем: "Ти си отац мој!" а црвима: "Ви сте мати моја и сестра моја!"
15 Где је сад надање моје? Наду моју, ко може видети?
16 Сићи ће она на капију Шеола кад заједно с’ упутимо да у праху починемо.
Глава 18.
[уреди]1 Вилдад Сушанин проговори и рече:
2 Кад ли ће тим говорима доћи крај? Оразумите се, па ћемо говорити.
3 Зашто се сматрамо као животиње, зашто смо у оч’ма вашим стока?
4 Ти који се у јарости кидаш, треба ли због тебе да опусти земља, да нестане гора с места својих?
5 Угасиће се светлост бездушника, престаће да сјаји пламен који из ње букти.
6 Помркнуће светлост њему у шатору, жижак ће се његов утрнути у њему.
7 На узано место доћи ће силни кораци његови, и ма колико запео обориће се.
8 Јер на замку ногу меће, он по мрежи хода.
9 Ухватиће га замка у пету, мрежа ће га замотати.
10 Пругло му је скривено у земљи, клопка му је на стази његовој.
11 Одасвуда га страхоте плаше, опкољују га и устопце терају.
12 Глад му снагу троши, невоља је поред њега.
13 Парчад коже једно се за другим кида, уда његова првенац смрти прождире.
14 Истргнут је из шатора свога, у који се надао, одгуран је ка краљу авети.
15 Нико његов није у шатору његовом, сумпор посут је по стану његовом.
16 Жиле његове у земљи се суше, гране се његове секу.
17 Изгуби се из земље спомен његов, нема више имена његовог.
18 Одгурнут је из светлости у таму, избачен из света.
19 Не оставља ни синова, ни унука у народу своме,
20 и никога који би њега надживео у стану његовом.
21 Нема бездушнику другога удеса; нити друге судбине ономе који Бога не познаје!
Глава 19.
[уреди]1 Јов узе реч и рече:
2 Докле ли ћете мучити душу моју, и сатирати ме говорима својим?
3 Ето, већ десети пут ме ви вређате. Није ли вас стид да на ме навалите?
4 Ако ли сам заиста згрешио, сам ћу ја да одговарам.
5 Хоћете л’ ме с презиром посматрати, мислите ли моју доказати кривицу?
6 Знајте да је Бог који ме гони. Он је мрежу своју око мене разапео.
7 Ето вичем на насиље, и нико се не одзива; вапијем за правдом, али правде нема!
8 Све излазе ми је заградио и никуда ми проласка нема; стазе моје мраком је покрио.
9 Свукао је с мене славу моју, скинуо је венац с главе моје.
10 Сломио ме сасвим и мене нестаје. И наду је моју ишчупао као дрво када се ишчупа.
11 Гнев се његов на ме распалио, узео ме међ' душмане своје.
12 Скупа чете кренуше његове, те до мене себи пут пробише, и мој шатор опколише.
13 Браћу моју одбио је од мене, пријатељи моји побегоше од мене.
14 Ближњи моји ме напустише, знанци моји заборавише.
15 Туђин постах слугама и слушкињама својим, странац сам у очима њиховим.
16 Зовем слугу свога и он се не одзива, молим га устима својим, а узалуд!
17 И ћуд моја тешка поста жени мојој, а тужење моје додија деци мојој.
18 Нити деца ме не воле; кад устајем руже ме.
19 Највернији моји ужасавају се од мене, које љубљах посташе ми душмани.
20 За месо и кожу моју приоиушс кости моје; остаде ми само кожа око зуба мојих.
21 Смилујте се, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер ме рука Божја ударила.
22 Зашто ме гоните, као што ме гони Бог? Зашто сте мог меса гладни?
23 Ох кад би се речи моје написале, написале, и у књигу саставиле!
24 Када би гвозденим длетом и оловом у камену се урезале!
25 Али ја знам да је искупитељ мој жив, и да ће последњи дизати се на земљи.
26 Дизаће се кад се кожа моја рашчини, када више тела имат нећу видећу ја Бога.
27 Видећу га и он ће ми добар бити; моје ће га очи, а не туђе видети. Душа моја изнеможе у ме чекајући.
28 Ви ћете тад казати: Што смо га гонили! Јер ће се признати правда парбе моје.
29 Бојте се ви сами мача! Страшне казне су од мача! И знајте да има суд!
Глава 20.
[уреди]1 Софар Намаћанин проговори и рече:
2 Мисли моје силе ме да одговорим, немир мој не може се уздржати.
3 Чуо сам укоре који ме срамоте, али дух разума мога даће одговора.
4 Не знаш ли да је од увек, од када је човек постављен на земљи,
5 кратка била злобникова слава и бездушног радост часовита?
6 И да се до неба он уздигне, и главом се облака дотакне,
7 исто ће га као и нечисти његове, за свагда нестати, и рећи ће који га видеше: Где ли је он сада?
8 Одлетеће као сан, и неће се више наћи, ишчезнуће као утвара ноћна.
9 Нити ће га више видети око што га је гледало, нити ће га приметити место његово.
10 Децу ће његову сиромаси нападати, и што је он силом от'о, вратиће руке његове.
11 Бујност младеначка која му је тело његово снажила у праху ће лежати са њиме.
12 Злоћа је његова слатка била уснама његовим, под језиком ју је чувао.
13 Њом се наслађивао и њу пуштао није, усред уста ју је задржавао.
14 Али ће се храна њена променити у цревима његовим, и гујин ће јед за тело његово постати.
15 Прогутао је богатства: Изригаће их, истераће их Бог из трбуха његовог.
16 Сисао је гујин јед, убиће га змијин језик.
17 Поглед његов неће с’ више на потоцима, ни на рекама млека и меда одмарати.
18 Вратиће што је грабио, неће се више користити њиме; вратиће што је отео, неће више то уживати.
19 Јер убоге он је напуштао и мучио, куће им отимао и није преграђивао;
20 за меру му није знала лакомост његова, али неће очувати ни оно што он понајвише воли.
21 Грамзивости његовој ништа се отимало није, али срећа његова неће дугог века бити.
22 Усред изобиља биће у невољи, на њ ће се дизати руке невољника,
23 и трбух његов да пуни Бог ће на њега послати јарост гнева свога. Ситиће га пљуском бичева својих.
24 Избегне ли оружју гвозденом, прострелиће га лук бакрени,
25 и вадиће из свог тела стрелу која ће заблистати излазећи из утробе његове, и постаће пленом самртних страхота.
26 Све ће погибије задесити благо његово, прогутаће га огањ који неће човек потпалити, и цео ће шатор његов изгорети.
27 Откриће небеса неправду његову и земља ће на њега устати.
28 Носиће се приходи од дома његовог, нестаће их у дан гнева Божјег.
29 То је део од Бога бездушном човеку, то му је од Бога наслеђе његово.
Глава 21.
[уреди]1 Јов узе реч и рече:
2 Слушајте, слушајте речи моје, само ми ту утеху дајте.
3 Пустите ме да говорим, а кад изговорим, наругајте ми се.
4 Тужим ли се ја на ког човека? И како да није душа моја немирна?
5 Гледајте ме и чудите се, и на уста руку метните.
6 Када на то мислим страх ме хвата и дрхтање подузима тело моје.
7 Зашто бездушници живе, и старост доживе, и снагу стеку?
8 Пород њихов се утврђује поред њих и пред њима, и њихова деца напредују пред очима њиховим.
9 У кућама њиховим је мир; нема онде страха и прут Божји их не бије.
10 Јаки су и гојни бикови њихови, њихове се краве теле и не јалове се.
11 Децу своју пуштају да као јагњад скачу, играју деца њихова.
12 Уз даире и уз харфе певају, веселе се уз свирале.
13 Проводе у добру дане своје и лако у Шеол слазе.
14 А ипак су они Богу говорили: "Удаљи се од нас, нећемо путеве твоје ми да знамо.
15 Што је Свемогући па да му служимо? и која нам корист да га молимо?"
16 Што дакле? Не руже ли они срећу своју?... Нека је далеко од мене савет бездушника!
17 Да ли често бива да с' угаси жижак њихов, да на њих невоља падне, да Бог њима део гнева свога даје?
18 Да постану као плева што ветар разноси, или као прах што ветар завитла?
19 Спрема ли Бог синовима казну за грехе оца њиховог? Ал’ би њега он требао да смлати, да би га осетио!
20 Он би пропаст своју требао да гледа; он би требао гнев Свемоћног да испије.
21 Јер што је њему до куће његове, када њега више нема, кад је свршен број месеца његових?
22 Може ли се Богу мудрост додавати, њему, који небеским духовима влада?
23 Један умре усред благостања, мира и среће,
24 са бедрима пуним сала, и костима пуним сржи.
25 Други умре ојађеле душе, а да није добра нигда ни видео.
26 А обоје леже у праху, обоје храна црвима постају.
27 Добро знам које су мисли ваше, недушеван суд што за мене имате.
28 Кажете: Где ли је кућа моћнога човека? где су шатори у којима су бездушници били?
29 Којешта! Или нисте зар никада путнике питали, Хоћете ли не признати што вам они кажу?
30 У дан погибли поштеђен је бездушник, у дан гнева он склониште нађе.
31 Ко му у очи неваљалост пребацује? Ко му враћа оно што је он скривио?
32 Он се у гроб износи и он и над гробом својим стражу има.
33 Лаке су му груде од долине, и свак за њим истим путем иде, као што су и пре многи за њим ишли.
34 Што бих дакле узалуд се тешио? Што од ваших речи остаје – само је злоба.
Глава 22.
[уреди]1 Елифас Теманац одговори и рече:
2 Може л’ човек користан Богу бити? Не, ко је паметан користан је само себи.
3 Ако си праведан, је л’ то хасна Свемоћноме? Која њему добит ако си ти чист на путу своме?
4 Кажњава ли он или ти суди зато што се тебе боји?
5 Злоћа твоја није ли велика, и неправде твоје нису ли небројене?
6 Ни за шта си ти од браће своје залоге узимао, и хаљине скидао са голих.
7 Уморнога ниси напојио, гладноме ти хлеба ниси дао.
8 Земља јачег је допала и силник се у њој настанио.
9 Удовице си ти отпуштао и мишице сиротама потирао.
10 Зато си ти замкама опкољен и гроза те изненада хвата.
11 Не видиш ли таму око себе, набујале воде што на тебе наваљују?
12 Пије ли Бог високо на небесима? Погледај врх звезда, колико се уздигао!
13 И ти кажеш; Шта зна Бог? може ли он кроз таму судити?
14 Облаци га заклањају и ништа не види. Он небеским кругом само иде. –
15 Хоћеш ли зар старим путем ићи, куд су људи бездушници ишли?
16 Пре времена они отети беху, трајаше ко вода коју поток носи.
17 Говорише Богу: Иди од нас, што може за нас Свемоћни?
18 Ипак је он њима пунио куће добра. Али нек’ је мисао бездушника далеко од мене!
19 Праведни ће пропадање њихово гледати, и они ће се радовати. Ругаће им се невини:
20 "Ено пропадоше душмани наши! Ено прождра пламен благо њихово!"
21 Држ’ се дакле Бога и мир ће са тобом бити, и среће ћеш да се науживаш.
22 Прими из уста његових поуку, и у срце своје мећи речи његове,
23 Вратићеш ти срећу своју Свемоћноме ако се повратиш, ако избациш злобу из шатора свога.
24 Баци злато у прах, злато Офирско у песак од потока,
25 и Свемоћни биће злато твоје, сребро твоје и богатство твоје.
26 Тада ћеш се радовати о Господу, подигнућеш к Богу лице своје.
27 Молићеш му се и услишиће те, и завете извршићеш своје.
28 Успеваћеш у својим намерама, на путевима твојим светлост ће да сјаје,
29 Па нек дође и понижење: молићеш се за свој спас, а избавља Бог човека жалостивог погледа.
30 Избавиће он и кривог, који ће за чистоту руку твојих спасен бити.
Глава 23.
[уреди]1 Јов узе реч и рече:
2 Тужњава је моја још бунтовна, ал’ болови моји гуше уздисаје моје.
3 Ох, када бих знао где да га ја нађем, кад бих стићи мого до престола његовог!
4 Пред њим бих ја парбу своју разложио, пуна би ми уста разлога тад била.
5 Познао би шта би ми одговорио, разумео бих што бих му имао рећи.
6 Би ли ме силом својом он одбио, и не би ли се смиловао и слушао ме?
7 Прав би то био човек који би се са њим правдао, и ја бих за свагда решен био од судије свога.
8 Ал, ако се к истоку ја кренем, нема га; ако ли на запад идем, не налазим га;
9 ако је он на северу, не могу га видети, ако се на југу крије, не могу га открити.
10 Ал’ он зна пут којим сам ја ишао, и кад би ме окушао, као злато чист бих изишао.
11 За његовим је стопама нога моја ступала, чувао сам његов пут, нисам застранио,
12 Заповести уста његових нисам напустио, вољу своју сам савио по речима усана његових.
13 Али он је суд свој већ спремио, -Ко ће му се противити?-. Што му душа жели све он извршује,
14 и извршиће и што је на ме наумио, и смислиће још и друго.
15 Зато мене плаши присуство његово; кад размишљам страх ме је од њега.
16 Бог је сломио храброст моју, Свемоћни ме престрашио.
17 Јер мене не уништује тама, нити мрак који ме покрива.
Глава 24.
[уреди]1 Зашто Свемоћни не штеди време, зашто дане његове не виде они што га знају?
2 Међе се помичу, отета се стада пасу;
3 сиротом се магаре одгони, говеда се удовичка у залог узимљу:
4 сиромаси се с пута терају, убоги се из земље протерују.
5 И гле, као дивљи магарци из пустиње, зором излазе да храну траже, и немају него пустињу саму да за децу своју у њој хлеба нађу.
6 Чупају сено на ливадама заостало, пабирче по виноградма бездушника.
7 Голи, без одеће, ноћи проводе, немају ни чиме да себе покрију.
8 Планинска их киша шиба, и у очајању душе своје голи камен као уточиште грле.
9 Од сисе се сироче отима, залоге од сиромаха дижу.
10 Голи, без хаљине иду, гладни јесу, а снопове носе;
11 у подрумима бездушника уље цеде и муљају грожђе, а жедни су.
12 По градовима се уздаси умирућих чују, душе побијених цвиле... а Бог за сва ова недела не мари!
13 Ту су и непријатељи светлости, што за њене путеве не знају, и њезиним стазама не иду.
14 Зором устаје убица, сироту и убогог убија, а ноћу у пљачку иде.
15 Из сумрака вреба браколомник, "Нико ме видети неће" каже, и копреном лице своје крије.
16 Ноћу куће обијају, дању се скривају, светлост не познају.
17 Њима је зора сенка смрти, и њих спопадају све страхоте њене.
18 Лаган јесте бездушник на води; део његов проклет је на земљи, не зна пута он у винограде.
19 Као што суша и запара воду снежну испијају, тако исто Шеол грешнике прогута!
20 Заборавља на њих крило материно, црви се на њима госте, нико се њих ни не сећа! Бездушник се као дрво ломи,
21 он који пљачка жену нероткињу, који удовици никаква не чини добра!
22 Не! Бог силом својом продужује дане силеџија, и, гле, они стоје, кад се нису животу надали!
23 Он им поуздање и безбедност даје, и он пази на путе њихове...
24 Узвисише се, ал’ их за часак нестаје; падају и умру као и сви људи; косе се, као што се класје коси.
25 Ако ли то није тако, ко ће ме разуверити, и ко ли ће речи моје уништити?
Глава 25.
[уреди]1 Вилдад Сушанин проговори и рече:
2 Власт и страх Богу припадају, мир по њему у високим становима влада.
3 Нису л’ војске његове безбројне? На кога се светлост његова не диже?
4 Како би могао човек праведан пред Богом бити, како би могао бити чист од жене рођени?
5 Гле, ни месец се не сјаји, нит’ су звезде чисте пред очима његовим,
6 а камо ли човек, који није нег црв, и човечји син, који није него мољац?
Глава 26.
[уреди]1 Јов узе реч и рече:
2 Како умеш слабима помоћи! Како знаш ти руку избављат нејаку!
3 Како добре савете ти дајеш оном који је без разума! И како си мудрост велику показао!
4 За кога ли су речи твоје, и ко тебе надахњује?
5 Пред Богом задрхћу сенке изнад вода и становника њених;
6 пред њиме је Шеол го, нит’ копрене над безданом има.
7 Он је север над празнином разастро, он је земљу ни за чему обесио.
8 Завезује воде у облацима својим, и не продиру се облаци под њима.
9 Престола свога он покрива лице, облаком га обавија.
10 Круг над водом он је направио, међу што од мрака светлост дели.
11 Тресу се стубови неба и од претње дрхћу његове.
12 Снагом својом он море подиже и бес његов умом својим ломи.
13 Дах је његов небу дао ведрину и бежећу змију рука његова пробада.
14 Гле, то су путеви његови, то је слаби звук од њих који до нас допире. Али ко ће слушати громове силе његове?
Глава 27.
[уреди]1 Јов настави беседу своју и рече:
2 Жив је Бог који ми правду одриче! Жив је Свемоћни, који чемером душу моју храни!
3 Докле год дихања мога у мени буде, и док буде духа Божјег у ноздрвама мојим,
4 неће усне моје неправде казати, нити лаж мој језик говорити.
5 Далеко је од мене помисао да вам ја за право дајем! До последњег свог уздаха своју ћу ја невиност бранити.
6 Хоћу да с оправдам и нећу смалаксати. Срце моје ни једнога дана моћ живота ми не пребацује.
7 Нек мој непријатељ буде као злобник, мој противник као бездушник!
8 Које ли надање бездушнику остаје када Бог откине конац његовог живота? кад му душу његову одузме?
9 Хоће ли Бог слушати запомагање његово када мука га притисне?
10 Хоће ли се он Свемоћноме радовати? Обраћа л’ се Богу сталним молитвама својим?
11 Ја ћу вама Божје путеве казати, нећу вам намисли Свемоћнога крити!
12 Ал’ их ви знате и сви се са мном слажете. Нашто дакле ствари залудне говорите?
13 Ево дела што Бог бездушнику спрема, и наслеђе што Свемоћни бездушнику справља:
14 Ако му се множе деца, за мач му се множе, и деца њихова неће ни хлеба имати.
15 Који избегну, куга ће их сахранити, а неће их оплакати удове њихове.
16 Ако сребра ко праха накупи и хаљина као блата,
17 што накупи обући ће праведник а сребро делиће безазлени.
18 Кућа је његова као она коју мољац гради, ко колиба коју чувар прави.
19 богат ће лећи и умреће наг, отвориће очи и никога видети неће.
20 Стигнуће га страхоте као воде, вихор ће га усред ноћи однети.
21 Узеће га ветар источни, носиће га, ишчупаће га из стана његовога.
22 Бог ће без милости стреле своје на њега бацати, а бездушник ће бежати, да се од њих склони.
23 Пљескаће се пропадању његовом, звиждаће се нестајању његовом.
Глава 28.
[уреди]1 Има мајдан из кога се сребро вади, и место на коме злато се испира;
2 гвожђе се из земље вади, из камена се бакар топи.
3 Човек таму савлађује,[2] у највећим дубинама истражује камење мраком и сенком смрти покривено.
4 Јаме далеко од станова копа, ногама се више не служи, и он само виси,[3] одвојен од људи.
5 И земља, која хлеб даје, као од ватре разривена је у утробама својим.
6 Камен њезин сафир крије и у праху њеноме се злато нађе.
7 Не зна за ту стазу ни птица грабљивица, нити је примети око крагујево.
8 Ни најљуће звери је не прегазише, нит је њоме икада лав прошао.
9 На кремен диже човек руку своју и горе из темеља превраћа;
10 у стенама окна копа, и око његово види што у њима драгоцена има.
11 Уставља провалу вода, и што је сакривено на светлост износи.
12 Али мудрост? Где је она? Где је стан разума?
13 Човек јој не зна цену, и ње нема на земљи живих.
14 Бездана вели: Није она у мени, а море каже: Није она уза ме.
15 Она се не даје ни за сухо злато, нити се мером сребрном купује.
16 Не мери се ни Офирским златом, ни ониксом драгоценим ни сафиром;
17 не поређује се ни са златом ни с кристалом, нит се за адиђар најфинијег злата размењује.
18 Ништа нису мерџан ни бисер према њој, мудрост јесте скупља од бисера.
19 Није јој ни налик Етиопски топаз, она се ни са жеженим златом на мерилима не помеша
20 Откуд дакле мудрост и где је стан разума?
21 Сакривена је од сваког живог и од птица небеских заклоњена.
22 Амбис и смрт веле: Чули смо за њу.
23 Бог сам њен пут зна и стан њен познаје.
24 Јер он и крајеве земље гледа и види све што је под небесима.
25 Кад је ветру измерио тежину, и водама меру одмерио;
26 Кад је киши он законе дао, и пут муњи и грому пробио;
27 тад он виде мудрост, показа је, темеље јој удари и испита је,
28 па човеку рече: Гле, мудрост је страх од Господа, и удаљити се од зла, то је разум.
Глава 29.
[уреди]1 Још настави Јов беседу своју и рече:
2 Ох, што нисам као у ранијим месецима, као у данима кад ме Бог чуваше,
3 кад је кандило његово горело над главом мојом, кад ме светлост његова и усред таме пратила!
4 Што нисам као у данима снаге своје, кад је Бог као пријатељ над шатором мојим бдио,
5 када је Свемоћни још уза ме био а деца моја око мене;
6 кад су ноге моје по млеку газиле, а и литица је до мене млазеве уља пуштала!
7 Кад излажах на градску капију и на тргу седиште ми намештаху,
8 младићи се испред мене уклаљаху, а старији устајаху и на ногама стајаху.
9 Прскидаху говор свој кнезови и на усне своје руке метаху;
10 устезаху глас војводе и језик им за непце пријанјаше.
11 Ухо које ме слушаше, називаше ме блаженим. око које ме гледаше одобраваше ми.
12 Јер сам ја спасавао сиромаха који је молио, и сироте који су без помоћи били.
13 Благослов невољног долазио је на ме, срце сам ја удовици радости дозиво.
14 У правду сам се облачио и њој на украс служио, и имао сам поштење своје, које ми и чалма и хаљина бејаше.
15 Био сам око слепцу и нога хрому,
16 отац сам убогима био, парбу сам и непознатом испитивао,
17 ал’ неправеднику десне сам ломио, и из зуба плен му истрзао.
18 И ја тад говорах: У своме ћу гнезду ја умрети и дани ће моји ко песак се множити;
19 и корен ће мој вода натапати и роса ће ноћу гране моје оросити;
20 слава ће се моја увек зеленити, и омладиће се лук у руци мојој!
21 Слушало се и пазило и ћутало се када сам ја савете давао.
22 после мојих речи није нико поговарао, и реч је моја била као роса благослова.
23 Желели су мене као што се киша жели, уста своја отвараху ко за кишу пролетњу да моле.
24 Ја бих им се благо осмехиво кад би клонули, а ведрину чела мога није нико могао да поквари.
25 Ишао сам радо к њима, а у зачељу сам међ’ њима седео. Био сам као краљ усред војске своје, као утешитељ усред малаксалих.
Глава 30.
[уреди]1 А сад?... Млађи од мене смеју ми се, смеју ми се они чије оце нисам хтео ни са псима стада свог да метнем.
2 А нашта би ми и била снага руку њихових? Неспособни да и старост своју дочекају,
3 изнемогли од невоље и од глади, беже на места јалова, одавна напуштена и пуста.
4 Лободу по честама беру а хлеб им је смреково корење.
5 Измеђ’ људи изгоне се, и за њима се као за лупежима виче.
6 По страшним долинама живе, по јамама у земљи и по пећинама.
7 По грмовима вичу, под трнјем се скупљају,
8 Кукавни и презрени, терају се из земље.
9 И њима сам ја сада песма и прича постао!
10 И они се гаде на ме, окрећу се на ме, и у лице ми пљувају.
11 Од ничега се не устежу, понижавају ме, сваку стегу преда мном збацују.
12 На мене ти несрећници устају, ногама ме гурају и преко мене себи пут пробију, да ме упропасте.
13 Раскопаше стазу моју, о глави ми раде, они којим нико не би у помоћ притеко.
14 Ко широким проломом навиру, наваљују преко развалина,
15 страхоте на ме наваљују. Као да је ветар носи, оде слава моја, срећа моја као облак прође.
16 Сад је душа моја клонула у мени; стигоше ме дани муке.
17 Ноћ ме пробада и кости ми кида, болови ме без одмора гризу.
18 Од силнога бола мога и одећа моја крој на мени менја, и као кострет уз месо ми се лепи.
19 Бог је мене у блато бацио, постао сам ко од праха и пепела.
20 Запомажем к теби, а ти не одговараш, на ногама стојим, а ти само поглед на ме бацаш.
21 Постао си свиреп на ме и бијеш ме силом руке своје.
22 Подижеш ме и одгураш ме да изнад вихора летим, и уништаваш ме у грмљењу олује.
23 Јер то знам: Ти ме у смрт водиш, на састанак свију живих.
24 Али ко иде да гине, зар не пружа руку својих, ко је у невољи, не моли ли зар за помоћ?
25 Нисам ли ја суза за невољнике имао, и није ли се срце моје сиромаху смиловало?
26 Срећи сам се надао, а зло ме погоди, светлост очекивао, а мрак ме обави!
27 Утробе су моје узавреле, изненадише ме дани погибије.
28 Црн сам посто, али не од сунца; усред збора устајем и вриштим;
29 постао сам брат шакалима и друг ноју.
30 Поцрнела је кожа моја и кида се на мени, кости моје суше се и горе.
31 Жалосна је харфа моја, фрула моја само плачне гласе даје.
Глава 31.
[уреди]1 Завет учиних с очима својим да нећу на девицу погледати.
2 Какав би ми део одредио Бог с висине, које би ми наслеђе Свемоћни с неба дао?
3 Није ли пропаст зар за неваљалог, погибао за оно што неправду чине?
4 Не познаје ли Бог путеве моје, није ли он све кораке моје избројио?
5 Ако сам с лажју ходио, ил је нога моја за преваром ишла;
6 нек ме измери Бог на мерилима правим и познаће тад невиност моју.
7 Ако су кораци моји зашли с пута правог, ако је за очима мојим ишло срце моје, и за руке моје нешто гадно прионуло,
8 нек ја сејем а други да жање, и изданци моји нек се искорене!
9 Ако се занело срце моје за нечијом женом, ако сам ближњега свога на вратима вребо,
10 нек туђину жена моја меље, и туђини нек је осрамоте!
11 Јер је то злочин, безакоње што судије казне;
12 ватра што из темеља прождире, и која би уништила све наслеђе моје.
13 Ако нисам на право пазио слуге свога или слушкиње своје, кад су они са мном се правдали,
14 шта да радим када Бог устане, кад он суди, шта да одговорим?
15 Онај који је мене у утроби мајке моје створио, није ли он и њега створио? Није ли нас исти Бог у мајчиној утроби градио?
16 Ако сам ја сиромасима ускратио оно зашто су ме молили, ако сам ја очи удовици замутио,
17 ако сам сам залогај свој јео, а да га није са мном и сироче делило,
18 ја, који сам од младости своје као отац њему био, и од свог рођења удовицу у заштиту узимао;
19 ако сам ја гледао невољника који хаљина не имаше и убогог који немаше чим да се покрије,
20 а да ме бедра његова нису благосиљала, што се руном од оваца мојих утоплише;
21 ако сам ја руку своју на сироту дигао, што сам знао да ће судије мене подржати,
22 нек ми раме испадне из плеће и отпадне и сломи се рука моја.
23 Јер се бојим казни Божјих, и немоћан сам пред величанством његовим.
24 Ако сам на злато полагао наду своју, ако сам ја злату казао: Ти си нада моја;
25 ако сам се великим имањем својим поносио, и са великим богатством које сам стекао,
26 ако сам на сунце гледао када је у сјају било, и на месец, када је поносито ходао;
27 ако је срце моје потајно застранило, и тад руку своју устима својим ја принео,
28 и то је злочин који судије треба да осуде, јер бих се одрекао Бога на висини!
29 Ако сам се радовао несрећи непријатеља свога, ако сам заиграо, када га је зло задесило, - 30 ја који не дадох језику свом да греши, - проклињући и смрт тражећи његову;
31 ако људи из шатора мога не рекоше: где је онај ког он месом својим ситио није?
32 ако је странац ноћ на пољу провео, ако нисам врата своја путнику отварао;
33 ако, сам као човек преступе своје тајио, и безакоње своје у недрима крио,
34 зато што сам света се плашио, и презира суседа се бојао, усамљујући се и не смејући на врата излазити своја...
35 Ох, ко ће ми дати некога који би ме саслушао? Ево целе одбране моје! Нека ми Свемоћни одговори! Ко ће мени дати тужбу од мог противника написану?
36 Писмо бих његово на леђима својим ја носио, као венац бих на чело своје га метнуо!
37 Дао бих му рачун свих корака својих, као кнез бих к њему приступио.
38 Ако земља моја на ме виче, ако бразде њене сузе дају,
39 ако сам плодове њене јео а да их платио нисам, и уцвелио душу старих господара њених,
40 место пшенице нек’ трње расте, и место јечма кукољ. Крај Јовових речи.
Глава 32.
[уреди]1 Она три човека престадоше одговарати Јову, јер се он сматраше да је праведан.
2 Али Елијуј, син Варахилов, из Вуза, од рода Рамова, наљути се на Јова, што се сам грађаше праведним пред Богом.
3 И на три пријатеља његова наљути се, што не нађоше одговора и опет осуђиваху Јова.
4 Како бејаху старији од њега, чекао је Елијуј до тог часа да говори Јову.
5 Али кад виде да не беше одговора у устима она три човека, распали се Елијуј гневом.
6 И Елијуј, син Варахилов, из Вуза, проговори и рече: Ја сам младић, а ви сте сви старци. Зато сам се устезао, и не хтедох вама мисли казати своје.
7 Говорио сам у себи: Проговорити ће дани, многе ће године мудрост објавити.
8 Али је у ствари дух код људи, дах Свемоћног, који разум даје.
9 Године не дају увек мудрост, није увек само старост која уме да пресуди.
10 Зато велим: Слушај! и ја ћу своју мисао да кажем.
11 Чекао сам крај говора ваших, слушао разлоге ваше, и испитивање ваше Јовових речи.
12 Слушао сам вас ја свом пажњом својом, и гле, нико није Јова разуверио, нико није речи његове побио.
13 Не кажите: Ми у њему мудрост налазисмо, само би га Бог, а не човек, збунити могао.
14 Није се он на ме обратио речима својим; и зато ћу друкче њему одговорити.
15 Смели су се, више не говоре! прекинула им се беседа!
16 Чекао сам крај говора њихових, чекао сам да стану, да немају више ништа да говоре.
17 Али сад ћу и ја да му одговорим, казаћу му и ја мисао своју.
18 Јер сам пун ја речи, бодри мене дух у мени.
19 Груди моје су као вино без одушке, као мехови нови који се распукнути хоће.
20 Говорићу да одахнем, отворићу усне своје, и одговорићу.
21 Никакових нећу обзира имати и никоме ја ласкати нећу;
22 јер не умем ја да ласкам. Брзо би ме творац мој узео.
Глава 33.
[уреди]1 А сад, Јове, чуј беседу моју, слушај сад све речи моје!
2 Ево усне своје ја отварам, миче се мој језик у устима мојим.
3 Правим срцем хоћу да говорим, голу ће истину казати речи моје.
4 Дух је мене Божји створио и дах ме Свемоћног надахњује.
5 Ако можеш одговори ми, брани парбу своју, буди спреман на то.
6 Пред Богом сам једнак теби, ја сам као и ти од блата начињен.
7 Зато тебе страве моје неће престрашити, и тежина моја неће те тиштати.
8 Ако си ушима мојим говорио, разумео сам глас речи твојих:
9 "Чист сам, без греха сам, прав сам и нема на мени неправде.
10 И Бог изналази мржњу против мене, и сматра ме за душмана свога;
11 у окове меће ноге моје и све путе моје истражује".
12 Одговорићу ти: Ето у томе немаш право, јер Бог већи јесте од човека.
13 Хоћеш ли ти са њим да се правдаш што за дела своја он рачуна не да?
14 Али ипак Бог, кад на један кад на други начин, проговара, али на то се не пази.
15 Он сновима говори ноћним привиђењима, када људе тврди сан облада, када на постељама својима спавају.
16 Тада их он опомиње, и печат удара на науку своју,
17 да одврати човека од зла и од охолости њега да сачува,
18 да сачува душу његову од јаме и живот његов од мача.
19 И болом се човек на одру опомиње када тешка болест кости му потреса.
20 Тада му се и хлеб отужи и најслађе јело;
21 спада тело његово и смрша, и кости које се пре виделе нису познају се на кожи његовој.
22 И душа његова примиче се к јами, живот његов к весницима смрти,
23 Али нађе ли се за њега анђео посредник, један од хиљаде, један који би пут човеку показао којим он треба да иде,
24 Бог се на њ смилује и анђелу каже: Раздреши га, да не иде у јаму, нашао сам му откуп.
25 И тело његово освежава му као у младости и враћа се данима младости своје.
26 Обраћа Богу молитву и Бог му је милостив; радосно му лице своје показује, и враћа му невиност његову.
27 И он пред људима запева и каже: Згрешио сам, неправду сам чинио, али нисам кажњен како сам заслужио.
28 Бог је душу моју избавио из јаме, и живот мој у светлости ужива.
29 Ето, то човеку Бог два и три пута чини,
30 да поврати душу његову од јаме, и светлошћу живих да га обасјава.
31 Пази Јове, слушај ме! Ћути, ја ћу да говорим!
32 Ако имаш што, одговори ми: Говори, јер бих волео да си ти у праву.
33 Ако ли немаш шта да речеш, мене слушај; ћути и научићу те мудрости.
Глава 34.
[уреди]1 Још говори Елијуј и рече:
2 Чујте, мудри, беседу моју, ви, који сте разумни, пригните ухо своје;
3 јер ухо разабире речи, ко што језик јело куша.
4 Бирајмо што је праведно, извидимо међу собом што је добро.
5 Јов говори: Праведан сам а Бог правду моју признат неће;
6 у праву сам, а лажом ме праве; рана је моја болна, а без греха сам.
7 Има ли другог човека који као Јов подругивање ко воду пије?
8 који се дружи с онима који неправду чине, који с бездушницима ходи?
9 Јер он вели: Не помаже човеку да Богу угађа.
10 Слушајте ме, дакле, људи разумни: Далеко је од Бога неправда, далеко безакоње од Свемоћног!
11 Он човеку по делима његовим враћа, сваком даје по путевима његовим.
12 Заиста Бог не чини неправде, Свемоћни не вређа правду.
13 Ко је њему дао да земљом завлада, ко је њему весељену поверио?
14 Кад би само на себе мислио и себи дух и дах свој узео,
15 одједном би свако тело изгинуло, и човек би у прах се претворио.
16 Чуј сад ово, ако разума имадеш, пригни ухо своје гласу речи мојих!
17 Би ли могао правде непријатељ владати? И ти хоћеш Праведнога, Моћнога да осудиш,
18 који злоћу краљева и бездушност кнезова открива,
19 који се не обазире изгледу кнезова, и не разликује богатог од сиромаха, јер обоје дело руку су његових.
20 За час живот изгубе, усред ноћи спотиче се народ и пропада, без човечје руке моћни пропадају.
21 Јер Бог свачије дело види и на све се кораке обзире.
22 Ни тама ни сенка смрти не могу сакрити оне што неправду чине.
23 Бог не треба дугог размишљања да суди човеку.
24 Он кнезове недокучљиво обара и друге на место њихово поставља?
25 Јер он зна њихова дела, он их преко ноћи обара и они пропадају.
26 Он их на очиглед свију као бездушнике бије.
27 Одступајући од њега, напуштајући путеве његове,
28 учинише да се до Бога вика сиромаха чује, упозорише на вапај невољника.
29 Ако он мир даде, ко ће немир ширити? Ако лице своје крије, ко ће га видети? Он једнако и човеку и народима даје,
30 да бездушник не завлада, и народу замка не постане,
31 Јер, је ли он икада Богу казао: кажњен сам и нећу више грешити;
32 покажи ми оно што не видим, ако ли сам неправде чинио, нећу их више чинити?
33 Ил’ ће Бог по теби изрицати правду? Ти си онај који одбија и бира, а не ја: кажи, дакле, оно што ти знаш! 34 Разумни ће људи са мном да се сложе, мудри што ме слуша мислиће ко и ја.
35 Не говори Јов паметно и нема разума у речима његовим.
36 Зато нека он и даље трпи, кад говори ко што бездушници чине.
37 Јер преступима својим нове грехе он додаје; он усред нас руке своје бије, умножава речи своје против Бога.
Глава 35.
[уреди]1 Још говори Елијуј и рече:
2 Мислиш ли да право имаш, мислиш да си чист пред Богом
3 када кажеш: Шта ће ми помоћи и која ће мени корист бити да не грешим?
4 Одговорићу и теби и пријатељ’ма твојим:
5 Погледај у небо, и види, погледај облаке, колико су изнад тебе!
6 Ако згрешиш што му тиме чиниш; кад се множе греси твоји, што то њему уди?
7 Ако си праведан, што му тиме дајеш? Што ли он из руке твоје прима?
8 Злоба твоја може само теби сличноме шкодити, правда твоја само човечјему сину користи.
9 Виче се на многе мучитеље, тужбе дижу на насиље многих силеџија;
10 ал’ нико не каже: Где је Бог, створитељ мој, који и усред ноћи песме радоснице даје!
11 који нас већма него звери земаљске поучи, и даде нам већи разум него птицама небеским?
12 Овде вика не помаже. Бог, због беса бездушника, не одговара.
13 Узалуд се ту завиче, Бог не слуша, Свемоћни не гледа.
14 Ал' и казао ти да га не видиш, парба је твоја ипак пред њим: Чекај га!
15 А ако се гнев његов још и не осећа, није да он зато не мари за злочин.
16 Зато уста своја Јов узалуд отвара, без разума речи сипа.
Глава 36.
[уреди]1 Елијуј продужи и рече:
2 Потрпи ме мало, продужићу, имам још за Божју парбу речи.
3 С висине ћу своје разлоге да узмем, доказаћу правду створитеља свога.
4 Буди ти спокојан; речи моје нису лажне, искрене су мисли моје пред тобом.
5 Моћан је Бог, ал’ он никог не одбацује; силан је по снази он мудрости своје;
6 бездушнику не даје да живи, невољнику право даје;
7 не одвраћа очију својих од праведних, но их с краљевима на престо посађује и држи их увек и узвисује.
8 Ако л’ они у окове падну, ако се у ужа невоље ухвате,
9 он им показује дела њихова, преступе њихове и охолост њихову;
10 говори им да се уразуме, опомиње, да се од неправде врате.
11 Ако слушају и покоре се, напредују у данима среће, у годинама радости.
12 Ако л’ не слушају, тад од мача гину, у слепилу своме пропадају.
13 Бездушници се гневу подају, и к Богу не запомажу кад их он повеже;
14 и живот свој у младости губе, умиру као бекрије.
15 Али Бог избавља невољника из невоље његове и муком га опомиње.
16 Он ће и тебе из тескобе спасти, извешће те на чистину, на слободу, и трпеза твоја биће пуна слатких јела.
17 Али ако као бездушник тражиш парбу своју, казна се од парбе твоје неће оделити.
18 Да те узрујаност не нагони на поругу, и тежина твог откупа да не чини да застраниш.
19 Хоће л’ вика твоја, и све силе које би ти уложити могао, помоћи да се од муке избавиш?
20 Не уздиши за ноћу што народима места њихова отима.
21 Чувај се да се злу не подајеш, јер те на то туга твоја спрема.
22 Велики је Бог силом својом; ко би као он мого да опомене?
23 Ко њему пут одређује? Ко сме да му рече: Криво радиш?
24 Спомени се да дела његова величаш, која људи свиколики хвале.
25 Сви га људи с поштовањем гледе, сваки га из далека види.
26 Велики је Бог, ал’ се нама измиче величина његова, неизмерен је број година његових.
27 Он притеже себи капље воде, претвара у пару и кишу уреди;
28 облаци је изливају и гомиле људске кропе.
29 Али ко ће пролом облака и праскање шатора његових разумети?
30 Ено, око себе светлост купи и у дубини морске пучине се крије.
31 Тиме он народима суди и даје им хране изобиља.
32 Руком својом светлост хвата и баца на противнике своје.
33 Громом се он јавља, и ступање његово осећају стада.
Глава 37.
[уреди]1 Дрхти срце моје и са места свог одскаче.
2 Чујте, чујте јеку гласа његовога, грмљење из уста његових!
3 Он затутњи преко свих небеса а муња његова до крајева земље се засветли.
4 Па пуца гром! Загрми он гласом својим силним, и већ не уставља муње, кад је његов глас једном одјекнуо.
5 Гласом својим Бог величанствено грми! Велика он дела чини, која ми не разумемо.
6 Он снегу каже: падни на земљу! Он то и киши каже, и најсилнијему пљуску.
7 Свакоме човеку на руку он печат меће, да се познају сва деца његова.
8 Дивља звер се у пећину своју скрива, и у ложу своју леже.
9 С југа долази олуја, а зима од севернога ветра.
10 Дувањем својим Бог лед образује и водама места ограђује.
11 Он облаке паром пуни, а светлошћу их расипа;
12 обртање је њихово по вољи његовој да чине што заповеди изнад лица земље;
13 и он чини да се појаве и као бич којим земљу удара, и као знамење љубави своје.
14 Пази, Јове, на све ове ствари, проматрај Божја чудеса.
15 Знаш ли како их Бог води и чини да се облак његов блиста?
16 Разумеш ли таласање облака, и чудеса оног, чија мудрост је потпуна?
17 Знаш ли зашто је одело топло кад се одмара земља на јужноме ветру?
18 Можеш ли као он разапињати небеса јака као огледало саливено?
19 Научи нас шта да му кажемо, сувише смо незналице, да би с’ њему обратили.
20 Хоће л’ му се јавити да ћу ја говорити? Али који је човек који пропаст своју жели?
21 Не може се у сунце гледати, када се на небу светли, када ветар прође и сјај му поврати.
22 Северни ветар чини да се као злато сјаји! Ох, како је страховито велико величанство Божје!
23 Не можемо ми до Свемоћнога стићи. Велик је он силом својом, правдом, правом највећим: Он не одговара!
24 Зато људи треба да се њега боје, а он ни на каквог мудраца не гледа.
Глава 38.
[уреди]1 Тада Господ одговори Јову из вихора и рече:
2 Ко је тај који намисли моје неразумним речима замрачује?
3 Опаши се сад као јунак; ја ћу тебе питати, а ти одговарај!
4 Где си био кад сам земљу основао? Кажи, ако разума имаш.
5 Које меру њену одредио, знаш ли ти то? или: ко је њојзи облик дао?
6 Знаш ли ти основе њене, или ко јој је камен угаони метнуо,
7 кад су све јутарње звезде у весељу песама кликтале, и сва су Божја створења гласе радости пуштала?
8 Или ко је море вратима затворио када је из крила материна изјурило,
9 и када му од облака ја одећу правих и од таме повој његов?
10 и када му закон свој наметнух и поставих њему врата и преворнице,
11 и рекох му: Довде ћеш допрети, нећеш даље ићи, овде ће да стане бес валова твојих?
12 Од када постојиш, јеси л’ икад јутру заповедио? јеси л’ зори место њено показао,
13 да захвата крајеве од земље, бездушници у њој да задрхте,
14 да се земља преобрази, као глина што отисак прима, да се њоме као хаљином окити,
15 да се бездушнима отме светлост њихова, да се рука подигнута сломи?
16 Јеси л’ допро до извора морских, и јеси ли по дну амбиса ходио?
17 Јесу л’ ти се врата смрти отворила, јеси л’ врата сенке смрти ти видео?
18 Јеси ли погледом својим простор земље сагледао? Говори дер, ако све то знаш.
19 Који је пут који к стану светлости води? и тама -, где ли место је њезино?
20 Можеш ли им границе докучити, и стазу к дому њиховом показати?
21 Ти то знаш, јер си тада ти већ био, и велики је број дана твојих.
22 Јеси л’ допро до ризница снега, и јеси л’ лежишта града видео,
23 која чувам за време тескобе, за дане рате и боја?
24 На коме се путу светлост дели, и земљом источни ветар шири?
25 Ко је киши уставе отворио и пут муњи и грому пробио,
26 да би киша на земљу падала, на пустињу, у којој човека нема,
27 да напоји пуста и јалова места и чини да трава зелена расте?
28 Имал’ киша оца? Ко је капље росе родио?
29 Из чијег ли крила лед излази, и ко је слану небеску родио,
30 да се воде као камен крију, и да се крајеви од амбиса стегну?
31 Завезујеш ли ти везе Плејадама ил’ дрешиш ли ти Ориону ужа?
32 Чиниш ти да знакови Зодиака на време се појаве, и водиш ли Кола Велика са звездама њиховим?
33 Знаш ли законе небеске, уређујеш ли власт његову над земљом?
34 Дижеш ли ти глас свој до облака да потоке водене дозовеш?
35 Пушташ ли ти муње? Лете л’ оне? Кажу ли ти оне: Ево нас?
36 Ко је мудрост у срце метнуо, ко је разум духу дао?
37 Ко може памећу облаке пребројити и излити мехове небеске,
38 да се прах расквашен згусне и груде се слепе?
Глава 39.
[уреди]1 Ловиш ли ти лов лавици, и лавићима ли глад утолиш
2 када леже у пећини својој и вребају иза заклона свога?
3 Ко гаврану храну спрема кад његови птићи Богу цвиле, када гладни залутају?
4 Знаш ли кад се дивокозе козе, јеси'л видео како се кошуте легу?
5 Бројиш ли месеце колико оне носе, знаш ли време кад се легу?
6 Савијају се, младе своје испуштају, и болова се својих опраштају.
7 Јачају млади њихови, у пољу расту, иду и више им се не враћају.
8 Ко дивљег магарца на слободу пушта и ремена разрешује?
9 Од пустиње стан му ја учиних, од слатине боравиште његово.
10 Он се смеје градској вреви и не чује вике господара,
11 по горама пашу тражи, сваку траву истражује.
12 Хоће л’ једнорог да те служи? Ноћује ли за јаслима твојим?
13 Можеш ли га ужетом водити да ти оре? Хоће л’ бразде за тобом влачити?
14 Одмараш ли се ти зар на њему што је снага његова велика?
15 Уздаш ли се да ће летину ти свести и на гумно твоје он сложити?
16 Весело се крило нојево развија као крило и перје побожне роде;
17 али ној на земљи јајца своја оставља и пушта да их песак греје,
18 и не мисли да их нога може разбити, и звер пољска згазити.
19 Немилостив је птићима својим, као да нису његови, и не мари што их узалуд изведе, 20 јер њему Бог није памет нити разум дао.
21 Али кад устане и кад се залети смеје се коњу а и коњанику.
22 Дајеш ли ти коњу снагу? Јеси л’ врат ти његов таласастом гривом окитио?
23 Чиниш ти да скаче као скакавац? Јуначко рзање његово страх задаје.
24 Он земљу бије и ужива у сили својој, и у боју на оружје налеће.
25 Смеје се он страху, не плаши се, испред мача не узмиче.
26 На њему тул звекће и копље и џилит сева.
27 Узаврео срчаношћу земљу копа, не може да мирује кад труба затруби.
28 Чим труба затруби он завришти: Напред! Из далека бој осећа и војвода громки глас и покличе бојне.
29 Да л’ се по твом разуму залети јастреб и крила своја на југ шири?
30 Да л’ на твоју заповест се оро у вис диже и на врлетима себи гнездо вије?
31 На стени станује, на врх стена стоји.
32 Отуд плен свој вреба, на далеко поглед баца.
33 Птићи његови крв пију, и где су лешеви, ту се и оро нађе.
34 Говорећи Јову Господ рече:
35 Је л’ уверен онај који се са Свемоћним препире? Има л’ што да одговори онај који се с Богом правда?
36 Јов одговори Господу и рече:
37 Гле, сувише сам ја мален; што бих теби одговорио? Ја на уста своја руку своју мећем.
38 Једном проговорих, али нећу одговорити, и други пут сам говори, али нећу више.
Глава 40.
[уреди]1 Господ одговори Јову из вихора и рече:
2 Опаши бедра своја као јунак, Ја ћу тебе питати, а ти одговарај.
3 Хоћеш ли и правду моју уништити? Хоћеш мени судити да себе оправдаш?
4 Рука твоја је л’ као Божја рука, и имаш ли и ти глас громовни?
5 Окити се сада чашћу и величанством и у славу и у светлости се облачи!
6 Сипај млазеве јарости своје и погледом својим охоле обарај!
7 Својим погледом охоле понизи, потри бездушнике на месту њиховом.
8 Све их у прах стрпај, и у мраку им лица повежи!
9 И ја ћу хвалити моћ деснице твоје.
10 А гле хипопотам коме сам као и теби живот дао; и он траву као и во једе.
11 Ено га! Снага му је у бедрима његовим, сила му је у мишићима трбуха његова.
12 Он свој реп као кедар тврд савија; као гране сплетене су жиле бутина његових.
13 Кости су му као бакрене цеви, зглавци као гвоздене полуге.
14 Он је прво измеђ’ дела Божјих; творац његов мач је њему дао.
15 Храну своју по горама нађе, где све зверје пољско игра.
16 Он под лотусовим дрвом у густом шипражју у блату леже.
17 Лотуси га сенком својом заклањају, врбе га под потоцима окружују.
18 Он не бежи све и да преплави река, и да се и Јордан сручи на грло његово, он мирно стоји!
19 Хоће ли га ико снагом својом ухватити? Хоће ли му кроз нос замку ко провући?
20 Хоћеш ли удицом крокодила уловити, ил’ узицом језик му подвезати?
21 Хоћеш ли му ситу у ноздрве провући, ил’ му шиљком чељусти провртети?
22 Хоће ли ти он молитве поднети? Хоће ли ти ласкавим језиком говорити?
23 он савез с тобом закључити да ти једнако робује?
24 Хоћеш ли се с њиме као са птицом играти, или ћеш га за ланац водити да девојке своје са њиме забављаш?
25 Продају ли га рибари, деле ли га међу се трговци?
26 Хоћеш ли му кожу стрелама прострељати и оствима главу му пробости?
27 Дигни на њ ти руку своју, и нећеш више боја помињати.
28 Гле, залуду је надати му се. Не пада ли човек кад га само угледа?
Глава 41.
[уреди]1 Нико није тако срчан да би га надражио а ко ли би мени у лице се противио?
2 Коме сам ја ишта дужан? Платићу ја то! Што је год под небом моје је.
3 Хоћу још о удима његовим и о снази, и о лепоти сложења његова да говорим.
4 Ко ће му одећу изгрнути и ко чељустима његовим приступити?
5 Ко ће отворити врата грла његовога? Страх је око зуба његових.
6 Величанствени и јаки штитови његови као печатима спојени су.
7 Један се другога држи да ни ваздух кроз њих не пролази.
8 То су браћа загрљена, држе се, и нераздруживи су.
9 Када киха чини ти се да муња сева, а очи су му као зорине трепавице.
10 Из уста му пламен суче и огњене искре изврцају;
11 дим излази из ноздрва његових као из лонца узаврелог, ил' из котла зажареног.
12 Дах му његов угљен распаљује, а грло његово пламен рига.
13 У врату му сила стоји његова, а страх пред њим иде.
14 Уди су меса његова спојени као да су на њему саливени: несаломљиви су.
15 Срце му је као камен јако, тврдо као доњи жрвањ.
16 Кад се дигне задрхтају најбољи јунаци, и страх их у бегство гони.
17 Узалуд је мачем на њ ударати и ништа ни копље не помаже, нити џилит, нити оклоп.
18 Њему гвожђе је као сламка а бакар као труло дрво.
19 Стрела га не нагони да бежи; као плева је за њега камен из праће.
20 Топуз му је као слама, смеје се кад стреле звижде.
21 Трбух му је као од црепова оштрих као дрљача коју простире на блато.
22 Чини да дубина морска ври као лонац, море као стакленку мириса замути!
23 Светлу стазу за собом оставља а бездану седа коса расте.
24 Нико му господар на овој земљи није, створен је да с' ничега не боји.
25 С презиром он гледа све што је високо; краљ је најљућег звериња.
Глава 42.
[уреди]1 Јов одговори Господу и рече:
2 Ја признајем да све можеш и ништа се твојој мисли противити не може.
3 "Ко је онај који је луд и намисли моје замрачује?" Јест! говорио сам, а да их нисам разумео, о чудесима већим од мог ума а која не могу дохватити.
4 "Слушај ме ти, ја ћу проговорити, ја ћу тебе питати, а ти казуј."
5 Ухо моје чуло је о теби, а сад те и око моје види.
6 Зато се сам осуђујем и кајем се у праху и у пепелу.
7 Пошто Господ изговори ове речи Јову, рече Елифасу Теманцу: Гнев се мој распали на тебе и на два пријатеља твоја што не говористе о мени право као служитељ мој Јов.
8 Зато узмите сад седам телаца и седам овнова, и идите к служитељу моме Јову, и принесите жртве паљенице за се, а Јов ће се, служитељ мој, за вас молити, и ја ћу само ради њега да не учиним с вама по вашој лудости, јер не говористе о мени право као служитељ мој Јов.
9 Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин отидоше и учинишс како им заповеди Господ; и Господ погледа на Јовову молитву.
10 Господ поврати Јова у раније стање, пошто се Јов помоли за пријатеље своје, и Господ му даде дупло од онога што је раније имао.
11 И дођоше к Јову сва браћа његова и све сестре његове и сви ранији знанци његови, и једоше с њим у његовој кући, и, жалећи га, тешише га за све невоље које Господ беше пустио на њ, и дадоше му сваки по кеситу[4] и по прстен златан.
12 Господ благослови последње године Јовове више него прве. Он има четрнаест хиљада оваца, шест хиљада камила, хиљаду јармова волова и хиљаду магарица.
13 И доби седам синова и три кћери;
14 првој даде име Јемима, другој Кесија а трећој Керен-Апух.
15 У свој земљи није било тако лепих девојака као кћери Јовове. Отац им одреди наслеђе међу браћом својом.
16 После тога Јов поживе сто и четрдесет година, и виде синове и унуке до четвртога колена.
17 И Јов умре стар и сит живота.