Pređi na sadržaj

Beograd nekad i sad/14

Izvor: Викизворник

◄   1 2. 3   ►

2.


STANIJA, PREĐAŠNjI


STANIJA (za sebe): Kuku, sama s momkom (uzima jastuk iz kreveta).

LjUBA: Ama nemoj to, majka, eno kanape, pa sedi ljucki.

STANIJA: Hu!

LjUBA: Sramota je vući jastuk iz kreveta pred stranim.

STANIJA: To je sramota, a drugo nije? (Sedne i stenje.)

LjUBA: Šta ti je, majka?

STANIJA: A, kuku!

LjUBA: Ti nešto ne možeš.

STANIJA (opet stenje).

LjUBA (ustane): Oćeš li u drugu sobu, pa da legneš?

STANIJA: Neću, neću!

LjUBA: Ti si se od puta razbolela.

STANIJA: Od jed, od čudo.

LjUBA: Ajde da ti namestim, pa da legneš.

STANIJA: Mani se, kjerko, da si mi po bogu sestra.

LjUBA: Ali kad ti je zlo.

STANIJA: Nije, nije.

LjUBA (dođe opet kod astala Milanu): Dakle oćemo li opet čitati?

MILAN: Kako je vaša volja.

LjUBA (lagano): Danas ću vam napisati jedno ljubovno pismo.

MILAN (opet šako): Ja ću ga na mom srcu držati.

LjUBA: Zna li Velimir da me prosite?

MILAN: Nisam mu jošt soopštio, dokle ne vidim kako će otac moju poruku primiti.

LjUBA: Ako što primjetim, javiću vam u pismu.

MILAN: Ja se tome nadam.

STANIJA: Ej, crna Ljubo!

LjUBA: Mojoj majki nije pravo što se tajno razgovaramo.

MILAN: Ja mislim da idem. Može se dogoditi da vam otac otkud dođe, pak ću se malo zastiditi.

LjUBA: Kako je vaša volja.

MILAN (jasno): Dakle naučili ste dosta.

STANIJA (za sebe): Naučila, teško njojzi!

MILAN (ustaje): Sad ću da idem.

LjUBA: Što ne sedite jošt?

MILAN: Ta dosta sam sedio. Ja se preporučujem.

LjUBA: Službenica.

MILAN: Sluga sam, majko. (Stanija ne odgovara, Milan odlazi.)

STANIJA: Oh, Bože, što me dovede na ovaj pokor!

LjUBA: Ali šta ti je, majka?

STANIJA: Što mi je? Devojka sedi sama s momče u sobi.

LjUBA: Pa šta je to zlo?

STANIJA: Što je zlo? Dobro je, da se svet smeje.

LjUBA: On me uči.

STANIJA: Uči te bezobrazluk, da izgubiš stid. Sad si ga najmila za slugu.

LjUBA: Kakav sluga?

STANIJA: Što kriješ, te ne govoriš? Ne l’ sam reče, kad pođe: ja sam vaš sluga. O lep sluga, da se razgovara sas devojku na uvo, da ne čuje majka.

LjUBA: E majka, to nije sluga, nego tako je običaj postao. Sad se više ne kaže: „Pomozi bog“, i „zbogom“, nego ,,sluga sam pokoran“ i „službenica“.

STANIJA: Otpadnici, nećete ni Boga da molite. Tako će vi i pomoći, da propadnete, i da izgorete. — Kjerko, ja ne mogu više ovde. Što da vidim, da se ne jedim. Ene, kako sam ručala.

LjUBA: Sama si kriva, majka, što nisi jela.

STANIJA: Kako ću da jem, dala si mi neku čorbu, nit je slatka ni kisela; prepeste me gore, dadoste mi neke vile da se ubodem. Ako uzmem sas prsti, ti vikaš „ne valja“; a Velimir, kuku majci, ne jede ka čovek, nego sas levu ruku.

LjUBA: E, pa takva je sad moda.

STANIJA: Ubio ti grom tu nesreknu modu! Da te moda uči da žmuriš na jedno oko, da ne ideš sas nogama, i da ne jedeš s desnu ruku.

LjUBA: Vidiš, nama nije to teško.

STANIJA: Zašto vas je čuma sve zanela, te ne vidite što je ljucki, što ne valja. Devojka sama s momkom! Kuku majci, da čuju ljudi u mom vilajetu, da te pljuju!

LjUBA: Zato dolaze ljudi iz tvog vilajeta ovamo, a mi tamo ne idemo.

STANIJA: I ne treba da dojdete. Što ćete tamo, da trujete svet, da donesete bezobrazluk.

LjUBA: Je l’ istina, majka, da su te otimali, kad si bila devojka?

STANIJA (muči se da se ne smeje): Što je bilo, to je i prošlo.

LjUBA: Ama kaži mi, kako se otima.

STANIJA: Tako sas bezobrazluk, ka vi što činite.

LjUBA: Da l’ se dogovori najpre devojka s momkom, kad oće da je otme?

STANIJA: Prođi se, to se zaboravilo.

LjUBA: Eto vidiš, otmice su se zaboravile, jer nisu više u običaju. Tako će se zaboraviti i što mi sad činimo.

STANIJA: Što vi činite, ne može da zaboravi Bog, ako će ljudi i da zaborave. Kumim te bogom, devojka šuruje sas momkom, a majka gleda. Što si šurovala?

LjUBA: Da ti kažem, majka, kad si baš navalila. Pitao me je, oću li poći za njega.

STANIJA: Što, što?

LjUBA: To ti je.

STANIJA: Pa što si mu rekla?

LjUBA: Ja sam odgovorila da oću.

STANIJA: Kuku, kjerko, kako si mogla od sramote!

LjUBA: Zar je sramota udavati se?

STANIJA: Ama to ne ide tako.

LjUBA: Da kako?

STANIJA: Majka treba da obegeniše devojku.

LjUBA: A kad nema majku?

STANIJA: Rodbina.

LjUBA: A momak?

STANIJA. On je kazao majki, ili rodu, koja mu se dopada.

LjUBA: Pa onda?

STANIJA: Prijatelji se pogađaju, dokle ne ugode.

LjUBA: A devojka?

STANIJA: Ona se stidi, ka što je za nju. Kad je pitaju, oće li da pođe, ona kaže, kako njojni stariji urede.

LjUBA: Kanda će oni s njim živiti.

STANIJA: E, moja kjerko, stariji su pametniji, pa znadu šta je za devojku; a ona je mlada, luda.

LjUBA: Ali ako se rodbini momak dopadne, a njojzi ne?

STANIJA: Devojka dobro i ne vidi momka, nego kad je prose, ona sagne glavu, ka devojka, a ne gleda u muško, da ga pojede.

LjUBA: E, moja majka, to su vremena luda.

STANIJA: Dabogme, što je stidljivo, to je ludo, nego što je bezobrazno, to je kod vas lepo. Ajde, neka prosi devojka momka.

LjUBA: I to može biti.

STANIJA: Što, što?

LjUBA: Dakako. Najpre je žena dvorila muža i ne sme da sedne kad on ruča, a sad žena sedi u gornje čelo.

STANIJA: I žena gospodar u kući?

LjUBA: Dakako.

STANIJA: Teško i toj kući, gde žena zapoveda, a muž nije ništa.

LjUBA: Muž je u kući muž, a žena je gospođa.

STANIJA: Ćuti da te ne čuju ljudi, te da te ne tuže.

LjUBA: Zašto?

STANIJA: Ti znaš ko je gospođa.

LjUBA: E, to je vreme prošlo. Sad je svaka gospođa, pa makar bila i mumdžinica.

STANIJA (trese glavom): Pust svet, pokvaren svet. Mora Bog da vas kara.

LjUBA: Zato što žena nije ropkinja.

STANIJA: I ropkinja poznaje svoga gospodara, a vi nemate ni Boga ni starijega.

LjUBA: Kad žena oće na bal, muž lepo mora, baš da mu se i neće.

STANIJA: Pa žena sudi u kući?

LjUBA: Lepo.

STANIJA: Da vi bog da sreću, kjerko, ali ne verujem!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.