Beno Poplesija (Robinja)3/23
| ←Šena dvadeset i druga | Beno Poplesija (Robinja) Pisac: Nepoznati autor Šena dvadeset i treća |
Šena dvadeset i četvrta→ |
BENO: Per vita mia, ja sam izvan sebe! još ti ne vjerujem, Mihoču; znam da ovo nije robinja nego Anica, ma kako u ovijem haljinam?
MIHOČ: Gosparu ćaće, ja se privaren nahodim; ma slatku i srećnu sada cijenim prigodu ovu, zašto uistinu obećavam ti veće ne slijedit taštine od svijeta nego nastojat u svakom stvari ugodit se s tvojom voljom; zato, molim te, prosti mi.
ŽDERO: Odkad se naša kuća učinila kamara od lokande [gostionice]?
BENO: Ako će to bit istina što govoriš, ja ti praštam, Mihoču, i uzeću te opet u kuću; i za dignut okazijon [zgodu], činiću da se Anica vjeri za doktura, zašto znam da je je veće puta pito.
MIHOČ: Zahvaljivam ti, ćaće.
ANICA: A ja zahvalit ne umijem; zato ću nastojat s mojom službom za platiti na milosti koje primam.
ZAPLETALO: Gosparu, prosti i meni siromahu!
BENO: Prosti[t] i tebi, oh? Nije to tako, zašto si mi ih dosta skrojio.
LIMICA: Gosparu, prosti mu, però [ali] da ti iznađe robinju.
BENO: Ako je tako, prašta[m] mu. Orsù, hoću da Anica otide zasad u mene doma, zašto ću poć dovestit doktura u mene na večeru za š njim tratat [ugovarati]. Nu pođi ti, Limica, i ti, Zapletalo, ter spravite štogod dobro večeri.
LIMICA: Hod’mo, brate.
ZAPLETALO: Ja idem veselo.
ŽDERO: Da hoću li i ja otit, gosparu? zašto je mene naučio kapetan lijepo kuhat alla frustiera [na inostranski način].
BENO: Orsù, pođi i odvedi sobom i Anicu. (Ovdi idu.)
MIHOČ: A mi, ćaće, hod’mo i proištimo robinju; ko zna da je nađemo. Ma nu počeka’mo da vidimo ko je ovi koji ovako trči u preši.
BENO: Reko bih da je Peraštanin.
Reference[uredi]
