Bez posla
| ←Život | Bez posla Pisac: Mileta Jakšić |
Savet Muzi→ |
Mrzovoljan sam, sve mi je na smetnji
Od neko doba; više ni u šetnji
Već ne uživam: gubim sasvim volju
Da bespocleno vrljam po tom polju...
Pa ipak, evo, čepam stazom istom
Po mekoj travi, na vazduhu čistom.
Kraj mene žito vreteni se, klasa,
Kao pučina polje se talasa
Pod majskim suncem što odozgo peče —
Prirodin život starim tokom teče:
Lepote njene večne su i stalne
Zato su valjda i tako banalne —
Kud god pogledim, sve to pa to svuda...
Ah, ta da mi je uteći ma kuda,
Da se otkinem kȏ sa lanca pseto
I ne dočekam opet ovde leto,
Da se uklonim od žetvene jare —
Al’ kako? S čime? U džepu ni pare!
Pet sam meseca već bez zanimanja
I bez zarade — baš me sudba ganja!
Pa kažu: pevaj, lepoti se divi...
Ah, ta od lire se vrlo tanko živi.
Ipak su zgodna polja, njive ove,
Za vagabunde i druge praznove:
Jer osim polja, prostranih livada,
Ima tu šuma, dubokoga hlada,
Pa kada sunce stane jače peći,
Skloniš se tamo, imaš gde prileći.
Od pamtiveka, neznanih vremena,
Gavana jednog ovo je domena,
Zemljom je bogat taj gospodin sedi —
Ja od te zemlje nemam baš ni pedi.
Doduše ipak ne bih reći smeo
Da u njoj nemam i ja neki deo,
U nekom smislu tu sam gazda i ja:
Gle, kada sunce toplije zasija,
Snegovi odu i vode narastu
A jug dogoni čaplju, rodu, lastu;
Kad uokolo polje ozeleni,
I mladim, novim lišćem odeveni
Šumarci stoje i vrbe kraj bara,
A razdragane od proletnja žara,
Po ritovima zakrekeću žabe —
Ja suvereno pravo imam džabe
Da u njegovu spahiluku bivam,
Da u prirodi raskošnoj uživam
I da vazduha dišem kolko hoću,
Da u šumama potražim samoću
Pa o proleću, sreći, meditiram,
Da sav pesnički prihod sebi zbiram
(Taj je ugovor među nama stalan,
Ja sam mu za to veoma zahvalan.
I on, korektan kȏ što je u svemu,
Za deo koji ne pripada njemu,
Bože sačuvaj da se kad god maši:
Od pojezije on se čak i plaši
A kamo l’ da mi u motive dira —
Spazi l’ ideju — beži bez obzira...)
Ele, kad mojoj žetvi prispe vreme,
Kada za pesme dozrevaju teme,
Ja onda lutam, trčim ili stojim,
Po cele dane trudim se i znojim.
Al’ dok se tako po poljima klatim
Da motiv koji, ideju uhvatim;
Dokle krvnički na posȏ priležem
Da cvet pojetski u kitice vežem,
Dok rosu hvatam, čar prirode skidam, —
Kad pojeziju u strofe uzidam —
Tek onda vidim šta mi muka vredi:
Na trgovima niko i ne gledi
Na moj artikl — svako mi se smeje:
He!... pojezija... utisci... ideje! —
Ah, od pesama što ih pesnik speva
Bolje prolazi i njegova pleva.
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 183
|