Без посла
| ←Живот | Без посла Писац: Милета Јакшић |
Савет Музи→ |
Мрзовољан сам, све ми је на сметњи
Од неко доба; више ни у шетњи
Већ не уживам: губим сасвим вољу
Да беспocлeно врљам по том пољу...
Па ипак, ево, чепам стазом истом
По мекој трави, на ваздуху чистом.
Крај мене жито вретени се, класа,
Као пучина поље се таласа
Под мајским сунцем што одозго пече —
Природин живот старим током тече:
Лепоте њене вечне су и сталне
Зато су ваљда и тако баналне —
Куд год погледим, све то па то свуда...
Ах, та да ми је утећи ма куда,
Да се откинем ко̑ са ланца псето
И не дочекам опет овде лето,
Да се уклоним од жетвене јаре —
Ал’ како? С чиме? У џепу ни паре!
Пет сам месеца већ без занимања
И без зараде — баш ме судба гања!
Па кажу: певај, лепоти се диви...
Ах, та од лире се врло танко живи.
Ипак су згодна поља, њиве ове,
За вагабунде и друге празнове:
Јер осим поља, пространих ливада,
Има ту шума, дубокога хлада,
Па када сунце стане јаче пећи,
Склониш се тамо, имаш где прилећи.
Од памтивека, незнаних времена,
Гавана једног ово је домена,
Земљом је богат тај господин седи —
Ја од те земље немам баш ни педи.
Додуше ипак не бих рећи смео
Да у њој немам и ја неки део,
У неком смислу ту сам газда и ја:
Гле, када сунце топлије засија,
Снегови оду и воде нарасту
А југ догони чапљу, роду, ласту;
Кад уоколо поље озелени,
И младим, новим лишћем одевени
Шумарци стоје и врбе крај бара,
А раздрагане од пролетња жара,
По ритовима закрекећу жабе —
Ја суверено право имам џабе
Да у његову спахилуку бивам,
Да у природи раскошној уживам
И да ваздуха дишем колко хоћу,
Да у шумама потражим самоћу
Па о пролећу, срећи, медитирам,
Да сав песнички приход себи збирам
(Тај је уговор међу нама сталан,
Ја сам му за то веома захвалан.
И он, коректан ко̑ што је у свему,
За део који не припада њему,
Боже сачувај да се кад год маши:
Од појезије он се чак и плаши
А камо л’ да ми у мотиве дира —
Спази л’ идеју — бежи без обзира...)
Еле, кад мојој жетви приспе време,
Када за песме дозревају теме,
Ја онда лутам, трчим или стојим,
По целе дане трудим се и знојим.
Ал’ док се тако по пољима клатим
Да мотив који, идеју ухватим;
Докле крвнички на посо̑ прилежем
Да цвет појетски у китице вежем,
Док росу хватам, чар природе скидам, —
Кад појезију у строфе узидам —
Тек онда видим шта ми мука вреди:
На трговима нико и не гледи
На мој артикл — свако ми се смеје:
Хе!... појезија... утисци... идеје! —
Ах, од песама што их песник спева
Боље пролази и његова плева.
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 183
|