Bar

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Bar
Pisac: Mita Popović


MitaPopović.jpg




     Bar
            
Gde slobodne gnjezda svoja
Viju stare orlušine,
A od puta umorene
Odmaraju s' oblačine:
Na visini zanositoj
A na steni strmenitoj
Ponosito stoji Bar...
Ko mu beše neimar?

U kamenom gradu Baru
Vitezovi odabrani,
I zmajevi i arslani
Caru verni i odani.
Al verni i begu svome
Ibrahimu čuvenome
Na kopnu i na moru
I na samom Bosporu.

Još u gradu izba divna,
A u njojzi ćilimovi,
I kadive i skerleti
I bulbuli i cvetovi,
I zavese i jastuci,
I ukrasi i jagluci;
A sva izba kao raj
Gde čaroban miri maj.

Još u izbi na dušeci
Zorolika, divna bula,
Što je nema u seralju
Padišinom sred Stambula.
Umiljata čedna , mlada,
Mila kao kratka nada,
Lepa kao lepi san,
A dobra, ko dobar dan.

Kad otvori čarne oči
K'o da s' nebo otvorilo,
Kad prozbori, kao zvonce
Da j' srebrno zazvonilo,
Kada peva il uzdiše ;
Cela izba zamiriše.
A kada se nasmije,
Kao sunce da grije.

Pored bule seo beže,
E bula mu zabrinuta,
Pa joj tepa, pa je grli,
Pa je ljubi po sto puta,
I topi se i uživa
I dženetske snove sniva:
Gori, drkće kao prut
Milinama obasut.

Al uzdanu, pa zaguka
Zorolika divna bula,
Što je nema u seralju
Padišinom sred Stambula:
„Aoj beže, lepo ime,
Moj junačni Ibrahime:
Velju tebi, dođe čas,
Da rastavi dvoje nas.

Evo veće više dana
Čudna mene slutnja kida
Danju, noću i urankom
I večerom bez prekida.
Ja se bojim: zla će biti,
Da ću tebe izgubiti,
Da će nestat' zraka mog,
Alah-ilah, sunčanog!"

Buli beže odgovara:
„Ko bi smeo na te vise?
Ta ovamo dok se digne
I sam soko umori se,
A dugamanin Fato, zlato.
Ni pomislit' ne sme na to,
Ma sam bio silan ad,
Da se zagne na naš grad.

Al nek dođe, bog bi dao,
Cela sila Karadaga,
Pa da onda vidiš tvoga
Ibrahima, bulo draga,
Kada tutnji, grmi, seva
I lom stoji od mačeva
I ratova riče grom
I svetova ode slom!“

Reče beže, al bula mu
Još uvek je zabrinuta,
Ma joj tepa, ma ju grli,
Ma ju ljubi po sto puta.
Bula ćuti, beg se topi,
Oči svoje morne sklopi,
Pa se dade snovima
I šarenim mislima.

U tom času, kao da je
Udarilo sto gromova,
Začula se sa visova
Strašna rika od topova.
I stene se zatresoše
A zverinje razbegoše,
E diže se urnebes
Tutanj, vreva, jek i tres.

Iz sanova evojih šarnih
Iznenađen beg se trže,
Pa on ide u ahare
Uzja konja, konjic hrže,
Uši ćuli, propinje se,
Nogom bije, grivu trese,
Penu baca, vrti vrat,
Žvale grize, zveči rat.

„Jalah šućur! Hazurala!
Evla svi da izginemo
Nego šanu osmanlijskom
Da sramote nanesemo,
Evla, da se zakopamo
Nego grada da predamo
Đaur-knezu Nikoli,
Što ga vojskom okoli!“

Beže reče, boj se zače,
Stoji uka, stoji piska
Oštar fijuk lubarada,
I hatova besnih vriska,
Stoji rika, vika zveka,
Vreva, smutnja, praska, jeka
I tutnjava strašna svud
Kao da je božij' sud.

Sa bedema gledi bula,
Okom traži Ibrahima,
Al badava, ne vidi ga
Od oblaka i od dima,
Samo kašto što mu čuje
Gromka glasa sred oluje
Od ubojne lomljave
I paklene tutnjave.

Sa bedema gledi bula
Krvav bojak što se bije,
Al puščano jedno zrno
Baš u srce pogodi je.
Zorolika, divna bula
Taman jednom jauknula
A već usta medena
Sledi smrt joj ledena.

„Ibrahime! Čuješ li me?
Crna sreća desila te:
E već nema sunca tvoga,
Nema više tvoje Fate!
Kivno đule zgodilo je,
Smrtni anđ'o odneo je
Najdivniji zemni cvet
Međ hurije u dženet!“

Kad Ibrahim beže čuo
Da mu bula poginula:
Vrišti, ciči, viče, huče
Bakračlijom hata tuče,
Pa od bola i od gnjeva
Bledi, rudi, okom seva,
Sabljom vitla, juri, glaj,
K'o ognjeni da je zmaj.

3asevajte munje suve,
Udarajte teški gromi:
Prazna zemlja nek se trese,
Zlobno nebo nek se lomi,
A od rika baljemeza
Nek i sveca prođe jeza,
Nek nestane strašan ton
A božij' se ljulja tron!“

Tako riče, besni, viče,
A topovi teški gude,
A kumbare i granati
Nemilice kose ljude.
Stoji rika, vika, zveka,
Vreva, smutnja, praska, jeka
I tutnjava strašna svud
Kao da je božij' sud.

Al badava Turci biju
Iz zelenih iz topova,
Kao Atlat, svet što drži,
Stoji jato sokolova
A iz gnjezda Crne Gore,
Što k'o sunce slavom gore,
Što j' svagda u krvav pôt
Utopila zmijski kôt.

Stoje dični Crnogorci...
Vatra sipa, a dim kulja,
Puca drvlje i kamenje
Iz temelja Bar se ljulja.
Ognjem goru karaule
I visoke gradske kule
Gdeno stoji klik i uk
Tutanj, lelek i jauk.

Kad video čuven beže
Da mu j' vojska veće trudna,
Da je zaman svaka žrtva
A obrana uzaludna:
Sablju slomi, kleti ode
Dobra hata svog probode,
Pa se preda Ibrahim — — —
Slava mu je bila dim!




Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 132 godine.