Бар

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бар
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     Бар
            
Где слободне гњезда своја
Вију старе орлушине,
А од пута уморене
Одмарају с' облачине:
На висини заноситој
А на стени стрменитој
Поносито стоји Бар...
Ко му беше неимар?

У каменом граду Бару
Витезови одабрани,
И змајеви и арслани
Цару верни и одани.
Ал верни и бегу своме
Ибрахиму чувеноме
На копну и на мору
И на самом Боспору.

Још у граду изба дивна,
А у њојзи ћилимови,
И кадиве и скерлети
И булбули и цветови,
И завесе и јастуци,
И украси и јаглуци;
А сва изба као рај
Где чаробан мири мај.

Још у изби на душеци
Зоролика, дивна була,
Што је нема у сераљу
Падишином сред Стамбула.
Умиљата чедна , млада,
Мила као кратка нада,
Лепа као лепи сан,
А добра, ко добар дан.

Кад отвори чарне очи
К'о да с' небо отворило,
Кад прозбори, као звонце
Да ј' сребрно зазвонило,
Када пева ил уздише ;
Цела изба замирише.
А када се насмије,
Као сунце да грије.

Поред буле сео беже,
Е була му забринута,
Па јој тепа, па је грли,
Па је љуби по сто пута,
И топи се и ужива
И џенетске снове снива:
Гори, дркће као прут
Милинама обасут.

Ал уздану, па загука
Зоролика дивна була,
Што је нема у сераљу
Падишином сред Стамбула:
„Аој беже, лепо име,
Мој јуначни Ибрахиме:
Вељу теби, дође час,
Да растави двоје нас.

Ево веће више дана
Чудна мене слутња кида
Дању, ноћу и уранком
И вечером без прекида.
Ја се бојим: зла ће бити,
Да ћу тебе изгубити,
Да ће нестат' зрака мог,
Алах-илах, сунчаног!"

Були беже одговара:
„Ко би смео на те висе?
Та овамо док се дигне
И сам соко умори се,
А дугаманин Фато, злато.
Ни помислит' не сме на то,
Ма сам био силан ад,
Да се загне на наш град.

Ал нек дође, бог би дао,
Цела сила Карадага,
Па да онда видиш твога
Ибрахима, було драга,
Када тутњи, грми, сева
И лом стоји од мачева
И ратова риче гром
И светова оде слом!“

Рече беже, ал була му
Још увек је забринута,
Ма јој тепа, ма ју грли,
Ма ју љуби по сто пута.
Була ћути, бег се топи,
Очи своје морне склопи,
Па се даде сновима
И шареним мислима.

У том часу, као да је
Ударило сто громова,
Зачула се са висова
Страшна рика од топова.
И стене се затресоше
А звериње разбегоше,
Е диже се урнебес
Тутањ, врева, јек и трес.

Из санова евојих шарних
Изненађен бег се трже,
Па он иде у ахаре
Узја коња, коњиц хрже,
Уши ћули, пропиње се,
Ногом бије, гриву тресе,
Пену баца, врти врат,
Жвале гризе, звечи рат.

„Јалах шућур! Хазурала!
Евла сви да изгинемо
Него шану османлијском
Да срамоте нанесемо,
Евла, да се закопамо
Него града да предамо
Ђаур-кнезу Николи,
Што га војском околи!“

Беже рече, бој се заче,
Стоји ука, стоји писка
Оштар фијук лубарада,
И хатова бесних вриска,
Стоји рика, вика звека,
Врева, смутња, праска, јека
И тутњава страшна свуд
Као да је божиј' суд.

Са бедема гледи була,
Оком тражи Ибрахима,
Ал бадава, не види га
Од облака и од дима,
Само кашто што му чује
Громка гласа сред олује
Од убојне ломљаве
И паклене тутњаве.

Са бедема гледи була
Крвав бојак што се бије,
Ал пушчано једно зрно
Баш у срце погоди је.
Зоролика, дивна була
Таман једном јаукнула
А већ уста медена
Следи смрт јој ледена.

„Ибрахиме! Чујеш ли ме?
Црна срећа десила те:
Е већ нема сунца твога,
Нема више твоје Фате!
Кивно ђуле згодило је,
Смртни анђ'о однео је
Најдивнији земни цвет
Међ хурије у џенет!“

Кад Ибрахим беже чуо
Да му була погинула:
Вришти, цичи, виче, хуче
Бакрачлијом хата туче,
Па од бола и од гњева
Бледи, руди, оком сева,
Сабљом витла, јури, глај,
К'о огњени да је змај.

3асевајте муње суве,
Ударајте тешки громи:
Празна земља нек се тресе,
Злобно небо нек се ломи,
А од рика баљемеза
Нек и свеца прође језа,
Нек нестане страшан тон
А божиј' се љуља трон!“

Тако риче, бесни, виче,
А топови тешки гуде,
А кумбаре и гранати
Немилице косе људе.
Стоји рика, вика, звека,
Врева, смутња, праска, јека
И тутњава страшна свуд
Као да је божиј' суд.

Ал бадава Турци бију
Из зелених из топова,
Као Атлат, свет што држи,
Стоји јато соколова
А из гњезда Црне Горе,
Што к'о сунце славом горе,
Што ј' свагда у крвав пôт
Утопила змијски кôт.

Стоје дични Црногорци...
Ватра сипа, а дим куља,
Пуца дрвље и камење
Из темеља Бар се љуља.
Огњем гору карауле
И високе градске куле
Гдено стоји клик и ук
Тутањ, лелек и јаук.

Кад видео чувен беже
Да му ј' војска веће трудна,
Да је заман свака жртва
А обрана узалудна:
Сабљу сломи, клети оде
Добра хата свог прободе,
Па се преда Ибрахим — — —
Слава му је била дим!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.