Bakonja fra Brne/VII
VII ŠTA SE RADILO U BUKAREVO VRIJEME
Protekoše dvije godine bez ikakvih znatnih događaja u manastiru, pa opet nasta vrijeme puno udesa.
Na dan sv. Frane Saleskoga (29. januara po rimskom) u zoru poprši malo snijega na ostrvu. Ne pade ga ni koliko poplat da pokrije, ali je i to neobično u onom župnom mjestu, gdje je vazda kopnina i gdje bajam cvjeta oko Svijećnice. Dan zimskoga sv. Frane nije zapovjedni praznik narodu, ali fratrima jeste, te otpojaše veliku misu, a u podne će i đaci imati jedno jelo više. Fratri i đaci taman izašli iz crkve, a kroz velika vrata uđe u dvorište visok seljak u bukovičkoj nošnji. Čudan đavo. Glava mu obla, oči velike i sijere kao u ćuka, desni mu brk dulji od lijevoga, na razdrljenijem grudima čitavo runo zakovrčenijeh dlaka. Na njemu bješe ječerma sa jošte njekoliko ilikâ, a ne može se raspoznati kakve je masti. Kožna mu pašnjača sva načičkana pulama, a u nju zadjenuo kuburu i arbiju. Benevreci mu papuli ispod dimnjaka, te mu je trbuh pokriven samo košuljom, a kroz promahe vidi mu se glibavo meso. Na koljenima mu se naduli benevreci, a pod koljenima stegao potkoljenice kožne. Na nogama mu povrh izdrtijeh nazuvaka ispriječane opančine. Koliko je hladno, nije obukao bukovički, „aljak“, no se ogrnuo njim, a jednu ruku stavio iza oružja.
— Kakav je ovo zavrzan ako boga znaš!? — veli Srdar. — Odakle si ti?
— Ja! Je li? — reče kao iz badnja Bukovičanin, gledajući blesasto.
Svi prsnuše u smijeh.
Bukovičanin se useknu sa dva prsta, pa opet pripita:
— Ja? Je li ja?
— Ma ti, oklen si? Šta si došâ ovdi?
— A jeste li vi vratri?
— Jesmo!
Bukovičanin brzo skide kapu, pa poteče da im ljubi ruke, govoreći:
— Ja, onaj, čuk, da vam triba konjušar, pa, onaj, kao rekok, da pođem do u manistir, kao velju: mogâ bi ja...
— A odakle si?
— Ja? Je li? Iz Bukovice, iz Zelengrada...
— Ma ti si rišćanin?
— Ja? Je li? Nisam, ni dao bog, nego sam iz Zelengrada, a u Zelengradu nema rišćana, a nema ik ni u Medviđoj, nema ik u ta dva sela, a sve ostalo, znaš, sve je po Bukovici rišćanluk...
— Pa bi li ti umija timariti konje? — pita Naćvar.
— Ja? Je li? Bik, bogme, ja...
— A kako te zovu? — pita gvardijan.
— Mene, je li? Zovu me Grgo...
— Čegović?
— Prokasa! Grgo Prokasa, znaš, iz Zelengrada...
— Ne bi nam falilo nego još da ovake životinje uzimljemo u službu! — reče talijanski fra-Duvalo.
— A zašto ne? — reče Srdar. — Šta nam smeta što je suklata! Ovaki i jesu baš za službu dobri.
I Naćvar i gvardijan mišljahu kao i Srdar. Dokle oni „prkelahu“, Bukovičanin tako blesasto gledaše da su se đaci kidali od smijeha.
— A, bi li smija, kô velju, da prostite, ući u crkvu, ko velju, da mi se bogu pomoliti? — zapita Grgo.
— Pričekaj, pa ćeš! — odgovori gvardijan, pa obrnu talijanski: — Vidite, ovo mi se sviđa! Prva mu je misâ crkva! Što će reći prost, pravi, nepokvareni seljak, kakvima se gubi trag! — Pa onda ga opet zapita:
— Dakle bi ti umija timariti konje?... Bi, veliš!... A koliko bi najma iskâ za godinu?
— Ja? Je li? Ja, oče, da mi daš opanke, i košulju da mi daš, i ranu da mi daš, a novca, kô velju, koliko ti vidiš, koliko zamiritam. No, molim ti se, da me pustiš u crkvu.
— E, ajde se pomoli bogu kâ pravi kršćanin, pa ćemo te okušati za nikoliko dana. E, ajd, ajd!
Fratri odoše na kafu a đaci odvedoše Grga u crkvu.
On zinu čim prijeđe preko praga, pak se pruži koliko je dug i širok i poljubi ploču. Đaci se glasno smijahu. Grgo ih zapita gdje je sveti Vrane. Oni ga povedoše pred glavni oltar, gdje se Grgo previjao i busao u grudi, što je ikad mogao.
Poslije njekoliko dana Bukovičanin ugodi fratrima. Koliko je bio glup opet je dosta vješto radio oko konjâ.
Prozvaše ga Bukar, radi velike mu glave, i u oči ga tako zvahu, a on se nimalo ne jeđaše. Đacima i slugama služaše za sprdnju. Kad su god mogli, okupi se oko njega, pa komendijaj. A najsmješnije bi kad mu kazaše da se Škoranca potenčio! Smijući se njegovu pretjeranu strahu, svaki se pomalo oslobodi svoga straha.
Čim bi svršio dnevni posao u konjušnici, spopao bi Bukara ili Boban, ili Trtak, prosto, ko ga prije ugrabi.
Hajde sad da vuče mjehove u vignju, da udara velikijem maljem ili da rastovarava i na plećima nosi vreće uglja što bi vozom došle; da u mlinu zasiplje u koševe; da kupi brašno; da gazi vodu, ako se što zakačilo među kašike, ako je ustavu voda ponijela ili se jaža zatrpala. Kad bijaše pomljelacâ i pokovalacâ ispreko vode, Bukar se nješto pomagao; dali bi ljudi, ko lulu duvana, ko malo mrsa, ili po koji novčić — iako su se na sav mah rugali glupome Bukovičaninu.
Ali kad rijeka naraste, nema pristupa prekovođanima, te mu red bješe rabotati bez začina. Boban je zapinjao vrške svakoga večera, te prije mitio čobane da mu ih pred zoru vade, a sad je to Bukar činio; ako iznese koji mrenić, dopao bi ga jedan ili dva, ali pastrve ne okusi nikada. A Boban je brao lijep novac od fratara za ribu. A kad Bukara ne trebahu ni mlinar ni kovač, onda ga odista trebahu vozari, da vuče splatu, u kojoj oni sjeđahu smijući se i pušeći. Pa ga trebahu svakog časa Balegan i đaci, a uveče govedar. A što je za čudo, koliko su mu svi dosađivali i brecali, on se nikad ne namrdi, niti reče: „Neću! ne mogu!“ Nego je bio zadovoljan; i u ono malo trenutaka kad bi ga pustili da preduši „pio“ je iz svoje lule. „Kamo te, Bukaru!“ — „Ja? Je li? Evo me, ja! Pušti me, vire ti, da ispijem po lule! — odgovarao je obično.
Jednoga večera zasijala mjesečina kroz omeč, bi rekao proljetnja je noć! Duhovnici poposidjeli malo u staroj mađupnici, pak se raziđoše. Mačak, Bujas i Lis uzeli među se Bakonju, pak, sve idući za fratrima, nješto mu šapću. On se kao ščinja; kao hoće li, neće li pristati na nješto. Najzad, Lis naburi usta put njega, kao iz prezrenja, a na to mu Bakonja pruži ruku, pak se rukova i sa Mačkom i sa Bujasom, pak preteče strica, te mu otvori ćeliju.
— Taa-ko! Uf! Vatrica me razgrijala, pa ću smista zaspati. Dobra noć! dobra noć svima! — veli fra-Brne.
— Dobra noć! Dobra noć! — zdrave se svi.
Osmora se vrata zatvoriše, pak reze iznutra zazvečaše, pak nasta tišina.
Kad mjesec odskoči, tada Lis odškrinu vrata svoje ćelije, pak navrh prsta izađe na trijem, držeći obuću u ruci. Pak izmilje Mačak, i on bos, i mahnu rukom Lisu i pođe k njemu. Nijesu se ova dvojica još ni sastala, izađe Bujas.
— Beštija! Kušmelj od Kušmelja! Ako ne izađe, strah me da nas ne prosoči! — šapnu Lis.
— To nije kadar!... To nije kadar! — veli Mačak. — Pričekajmo ga još malo.
— Ajdemo prid Naćvarevu kamaru, pa ću se ja i nakašljati ako ustriba! — reče Bujas.
I sva trojica, držeći obuću u rukama, prođoše trijem naokolo.
Čekali su dosta, ali u njeke škrgnu mandal, vrata se lagano otvoriše i Bakonja se promoli.
— Ne boj se!... Izlazi!... Ta znaš da Brnu ni lubarde ne bi probudile u prvome snu! — sokole ga drugovi.
— Ajme meni! — šapti Bakonja, ali pođe za njima niza stube u dvorište.
Bujas i Mačak otrčaše pred podrum, gdje bijahu drvene ljestve, koje oni poniješe i ispraviše uza zid od groblja što za desetak lakata vezuje crkvu za kujinu. Lis šćede prvi da se popne, ali ga Bujas ustavi.
— A di je ono?... Znaš? — pak nagnu šakom put usta da ga podsjeti na piće.
Na to Lis otkasa sam k podrumu, a Bujas istrča kao vjeverica uza ljestve, pak uzjaha na zid i stade se obuvati. Za njim se prope Mačak, pak Bakonja, te sva tri jašući na zidu čekahu Lisa, koji se teže uspentra, jer nošaše nješto o ramenu obješeno. Sad izvukoše ljestve, pa ih premetnuše na drugu stranu i nasloniše na grob fra-Felicijana Felicijanovića. Đaci se zaustviše, gledajući njekoliko bjelijeh grobova, osvijetljenih mjesečinom, pa onda sastaviše poglede na najnoviji grob, što je završio treći red.
— Jadni moj, dobri Inocenco! — reče Lis, prekrstivši se. — Bog da te prosti, i ti si više odjednom ovuda slazio!... Izrecimo barem po jednu „Zdravu Mariju“ za njegov pokoj!
Drugovi ga, šapćući molitvu, stigoše, pak položiše ljestve vrh Felicijana, pak izađoše iz groblja.
— Sad odanimo najprije! — reče Lis kad bijahu na tratini prema novoj mađupnici! — A ti, Bakonja, u pamet se. Mi smo, jevo ovako činili prije smrti Škorančine, kadgod rika naraste, te nema u mlinu prikovođana... Kad smo ono najprije... znam da je bilo one zime kad je Stipan došâ...
— Vridni naš Stipan! — reče Bujas i uzdahnu... — Onaj Srdarina! Onaj Srdarina!...
— Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis.
— Dakle, razumiš li Bakonja, jevo je peta godina da mi tamo iđemo na silo! (Pokaza mu rukom put nove mađupnice, otkuda se čula velika graja.) Niko to od fratara ne sluti, a sluge nas ne smiju odati, jer im nije u interesu. Dakle, u pamet se!... Ne velim da bi ti moga izneveriti nas, ali, ka bojim se da Srdar kako ne nanjuši, pa da te ne iskuša. Ti znaš kakav je on...
— Ajde, prođi se predikanja! — prekide Mačak, pa krenu put mađupnice. — Šta da ga tu katekižaš, kad sam zna da bi ga Naćvar otira kad bi dozna!
Bujas udari petom u vrata, koja se otvoriše. Od silne svjetlosti zabliještiše đacima oči.
— Dobro ste došli! — viču im iznutra. — Ulazite! Sidajte!
— Baš ste dobro došli, posli toliko vrimena, a još s obrazom! — reče Boban, koji iskoči nasusret i skide kapu. — Reko li ja da će oni doći s obrazom, a? Vidite li!? Pa i Jerković, soko od sokola! Prvi put k nama na posilo, a Jerkoviću? Ama baš lipo, ama baš dobro! Dobro došli! Sidajte!...
Njih četiri sjedoše na kolomat, između Trtka i Bobana. Škeljo, Dundak, Beljan, govedar, posadili se jedan do drugoga, svi na kolomatu, a od silne jare zaklanjahu lice rukama.
— Pa kako ljudi? Kako se živi, a? — pita Lis.
— Vire mi, nije loše, a jeto, ako bog podrži, s vama dobro! — odazva se Škeljo namigujući drugu do sebe.
— Baš dobro, i lipo, i bratski, i kako baš triba! — poče sladiti Trtak. — Mi smo svi sluge svetoga Vrane. Ono, da rečemo, nismo svi jednaki, jer ni prsti na ruci nisu jednaki; niko je misnik, niko dijak, niko izmećar; ali, jopet, svi smo jedan drugome potribni. Je li tako, braćo?
— Tako je, tako! — zagrajiše svi.
— E, pa u ime toga da ste mi zdravi! — nastavi Trtak. — Za zdravlje ovi vridni dijaka i njiove lipe mladosti. Bog im daj da dožive ono za čim iđu!
Sluge poustajaše i skidoše kape.
— A u ovoj prilici triba se sititi još dvaju njiovi drugoga, od koji je jedan u životu, a drugi u božjem dvoru! Daklenka, prid dušu i za pokoj pokojnoga Lovrića!
— Amen! — zapojaše svi.
— A za zdravlje Čimavice, di god bija!
— Živija!
I svi se obrediše.
— Valaj nam je jadni Škoranca od vajde i mrtav! — reče govedar Lisu. — Promisli, dijače, otkad je njega bog uzeja, pa se, jeto, pročulo da se diže, ne smi ti od tada vraži prikovođanin amo u krađu! Svi možemo spavati bez brige.
— Kâ onaj, koga je bog blagoslovija i živa i mrtva — doda Dundak.
Sad se zavrže razgovor o svačem, a najviše o prošlim sijelima. Svi se rado sjećahu Stipana i njegove šale.
— Ma, di vam je Bukar? — zapita Bujas. — Ja ga zaludu tražim očima.
— Jeno ga tamo u zapećku. On je zaspâ ima i dvi ure. A-nu, prikinite govor, pa ćete čuti kao rče! — veli Škeljo.
Ućutaše. Zaista Bukar hrkaše kako ne bi dvojica da sastave zajedno.
— Zovnite ga! — reče Lis.
Govedar ga gurnu nogom.
— Diži se!
— Je li ja? — pita Bukar.
— Ti, magarčino, a da ko je drugi u tvojoj koži? Zovu te dijaci!
Grgo se primače k ognjištu razbarušene kose i raspas.
Đake spopade smijeh.
— Dajte mu odma da nazdravi! — zapovijedi Lis.
Bukar izreče nješto smeteno, pa nagnu buračom.
— Pij, pij, koliko god moš! — viče mu Lis.
Nakon dvadeset gutljaja, Bukar preduši valjajući očima.
— Još, još! — viču đaci, iako ostalijema to ne bješe milo.
Grgo opet nagnu: kljuka, kljuka, dokle se ne nadu kao tenac, pak sjede nasred poda i poče puniti lulu.
Sad ga svi okupiše, zadijevajući ga na stotinu načina. A on, brblja nješto, brblja, dokle mu poče zapinjati jezik.
U njeke reče mu Boban:
— Ajde, Grgo, obađi naslon i štalu, jer je red da niki od nas to čini, a ti si najmlađi po službi! Ajde!
— Je l’ ja, je l’? — tepa Bukar. — Sve ć’ te p’slušati, a-ma-ma sve, sve pri-i-ko dan, ali s’d, na ’vu uru, ja, a-ja!...
— A zašta ne sad?
— A-ja-jak! Da mene Šk-ško-ran-ran-ca... vu... u... u. — Pak odgmiza opet u zapećak, gdje opet zahrka.
— Strašljiv je ka kozâ! — veli Boban smijući se.
— Ma ćemo mu opraviti šalu jedne noći! — reče Bujas.
Đaci su dugo sjedjeli, pa se istim načinom vratiše u manastir.
Sutradan začudi se fra-Brne što mu sinovac ranije ne donosi vode i žerave u mangalju; zovnu ga, dva-tri puta, pak otide u prednju ćeliju, a kad tamo Bakonja slatko spava.
— Ta-ako!! — veli Brne, pak brzo dohvati sa police onaj prutić kojim ga je obično sinovac češao po leđima i njim ga ošinu.
— Ta-ako, magare od magareta! Počeja si se već gospoditi, a!? Da te ja budim, je li?...
Koliko god taj kolač bješe nemio Bakonji, opet mu prva pomisao bi: „Blago meni, kad stric ne zna!“ — pak otide po vodu. Ali pošto brzo raspremi kamare i krenu na jutrenju, obuze ga sumnja da koji od fratra nije doznao, ili Balegan, koji mu iđaše u susret.
— A šta si to noćas radija, a? — zapita ga kuvar izdaleka.
Bakonji se prekide dah i noge mu počeše klecati.
— Pitam te: zar nisi spavâ noćas, kad nisi mogâ ustati ranije, nego da ja zvonim!
— Bo... lija me trbu! — dosjeti se Bakonja.
— A, trbu te bolija! — reče blaže Balegan. — A moj sinko, zašta ideš onoliko? Zašta si ija onoliku ribu, sinoćke? Ajde brže naredi što triba — reče, davši mu ključ od crkve.
Bakonja se nješto pribra, ali mu drhtaše trska u ruci, kad je palio svijeće. Muvajući se po crkvi, moljaše se:
— Moj lipi sveti Vrane! Oslobodi me ovoga puta, pa jevo ti se za... (ćaše da reče: „zaklinjem se“, ali se predomisli) pa jevo ti davam rič da neću više!
Fratri uđoše. Srdarini bješe red da služi. Kad bi on obrnuo njima pleći a lice k oltaru, onda je Bakonja gledao svoje drugove, koji čavrljahu molitve kao obično, zijehajući; ali kad bi se Srdar okrenuo put njih da ih blagosilja, onda bi Bakonja oborio glavu, jer se bojaše Srdareva oštrog pogleda, koji bi mogao prodrijeti do dna duše Bakonjine, te vidjeti veliku tajnu — ako već ne zna za nju.
Pošto duhovnici izađoše, on lagano krenu za njima, pereći uši da uhvati što govore. A kad polažaše trpezarijom, držao se zida, gotov da zagrebe ako Srdar sjekne put njega: „A di si bija noćas, a, mali Jerkoviću, a?“ Jer, sve mu se činjaše — čim onaj otvori usta da će čuti to kobno pitanje. Ali Srdarina sjede da srče kafu ne osvrćući se ni na koga. Onda Bakonja odahnu i poče se udvarati Baleganu, više nego obično, pričajući mu koješta i smijući se. Drugovi ga, mamurni, pogledahu začuđeno, pa odoše. Onda on zamoli Grga da ga izvini kod strica. Zatijem se Bakonja javi fra-Tetki, pitajući ga treba li mu što. Poslije toga oslobodi se čak da ponudi i Srdaru svoju službu.
— Baš mi tribaju mala klišta. Ajde i’ donesi iz vignja! — reče Srdar.
Bakonja svrnu u novu mađupnicu, gdje nađe Bukara sama. Bakonji se učini da, koliko je naglo kročio preko praga, da je u Bukara sasvim drukčiji izraz lica negoli obično. Ali to mu se samo trenom priviđe, jer na njegovo pitanje šta se osamio, onaj poče svojim vječitim: „Je li ja, je li?“ — gledajući glupo. Odatle Bakonja ode ka kovaču, te uze kliješta.
— Danas ti je sinovac vrlo vridan — reče Srdar za objedom.
— Zato što je dobija jutros poparu — odgovori Naćvar, pa ispriča što je bilo, i dodade lagano:
— A sad mi je žâ, jer sam poslin od kuvara doznâ da ga je bolija drob!
To ču Mačak, pak ispriča družini, a na to Bakonja udari u plač. Zaludu su ga drugovi tješili, zaludu ga i Balegan mazio, on jednako lijaše suze. Docnije u skuli umiri se nješto, ali kad počeše govoriti da će iste večeri na sijelo, on planu:
— Dabogda ja nogu slomija, ako ću tamo više! Ti si mi kriv, ti si me naveja! — poče koriti Lisa.
— Pa dobro, ne triba da se kuneš, ni da se inadiš! Ne moli te niko, a ne nagoni te niko — odgovori Lis mirno. — Mi smo toliko godina išli bez tebe, pa se nismo sićali da nam ko vali. A veliš da sam ja kriv! Pravo veliš! Kriv sam, te dosta, što sam te držâ za druga!...
— Nećemo tako! — umiješa se Bujas — nego ćemo da budemo pravi drugovi. Šta je tebi teško, to ja razumim, jer je i meni teško bilo spočetka. Ti misliš da je veliki gri proveseliti se malo u ova doba, uz mesojeđe, a u našim godinama! Ja ne velju da baš nije gri; ali je sasvim mali, uprav griščić, koji se može otpostiti. Te stvari ja bolje znam nego ti, kâ šta su bolje znali od mene pokojni Škoranac i Čimavica...
— Nije to, nego je on strašljiv! — reče Mačak.
— Ti lažeš! — viknu Bakonja. — Nisam ja strašljiv! Nisam ja okle si ti, di su ljudi kâ koze!... Jest, kâ koze, jer bi jedan naš tirâ vas pedeset...
U mal’ što ne dođe do ruku. Bujas mu objasni:
— Ma, ne veli on, Ive, da si strašljiv od stra, nego, znaš, od strica, da ne dozna, pa da te ne istira. A jevo ti se kunem da do toga dođe tribalo bi da nas sva četiri istiraju, jer bi mi sva tri klekli na kolina, pa rekli: „Nemojte, jer koliko je on kriv, mi smo deset puta više!“
Dakle, orazumi se, bolan, pa iđimo večeras!
— Neću, pa neću!
Nećkao se dva dana, a oni ne htjedoše bez njega. To ga dirnu, te trećega pristade, i sva četiri, istijem putem i načinom, otidoše na sijelo.
Kako je rijeka jednako nabreknuta bila, sijelo je bivalo njekoliko noći zasopke. Bakonja se naviknu, te je mogao i ustajati ranije. Koliko se sprva ustezao, toliko je sad više navaljivao da se ide.
Tako je trajalo do ustavaka mesojeđa, koje te godine bijahu u polovini marta. Toga dana uveče skupljale bi se i sluge u staroj mađupnici, u manastiru, i slobodno se bješe i đacima proveseliti.
Poslije časova, pred podne, Škeljo, omrčena nosa, dočeka fratre pred crkvom.
— Ovaj je počeja zarana! — veli fra-Tetka.
— Ja sam došâ da vam javim, fra-Brne, da će tribati još danas potkovati kulaša, jer je obosija u obi pridnje.
— Ta-ako! A ti ajde odma! Neka se naredi sve što triba, a jevo mene za tobom.
— Ajdemo i mi, kad je vako lipo vrime! — reče gvardijan, pak odšetaše svi, i đaci za njima.
Tamo se okupile sluge, svaki omrčen pomalo, a Bukar sav crn, kao Arapin; oko vrata mu objesili vijenac luka, a za pas mu tisnuli vatralj.
— Nema tu govora o potkivanju! — veli Naćvar. — Pripanuja bi se i đavâ, a kamoli ne plašljiv konj!
— Baš ga i triba navikavati! — veli Srdar... — Izvedite vi njega!
Bukar izvede kulaša, koji je pratioca poprijeko gledao. Bakonja ga poče milovati. Škeljo mu podnese zob u rešetu. Tri-četiri momka ga opkoliše, rastegnuvši konop, kojim će mu stegnuti noge da se prevali, jer je bio uporan, niti je bilo drugoga načina da se potkuje.
Kulaš prinjuši zob, pak poče valjati očima od jednoga do drugoga. Sluge, misleći da je već zgoda, povukoše konop za krajeve, ali konj ugrabi prije, te se prope odigavši Bukara, pak se, dva-tri puta zaosob, baci nogama. Kad mu se opet primakoše, on učesta gađati i poče trčati oko Bukara, koji je čvrsto držao oglav.
— Drž’ dobro! Drž’! — viču mu.
Fra-Brne se primače, a kulaš naperi put njega kopita, i da Bukar ne povuče svom snagom k sebi, razbi konj svome gospodaru kulju. Pa onda pobjesni, te se i fratri i sluge odmakoše.
— Drži, Grgo, drži!
Bukar vuče što igda može, tako da mu je oglav dlane prežuljio, pa najzad potrča uza nj malo.
Konj ote mah i poteče u sav trk.
Onda vidješe čudo.
Vidješe gdje čovek trči uporedo s konjem!
— Pušti ga! Pušti! — dovikuju svi.
Bukar ne pusti, nego skrati oglav, pa ni stope da zaostane, te se nije moglo znati ko je brži.
— Može li se ovo očima virovati?! — reče, krsteći se, Srdar. — Je li ovo smeteni Bukar? Je li čovik, ili pas?
— Brzi su Bukovičani, oca im njiova! — veli Boban — ali je ovo jopet priko mire!
Konj i Bukar proletješe ispred kuća, pak saviše duž rijeke. Fratri, đaci i sluge prepriječiše između vignja i mađupnice, te stadoše prema vodi.
Sad vidješe drugo čudo.
Kad je konj dopro do njeke vrbe, preplaši se, pak poskoči malko nastranu, a u taj mah Bukar mu uplete prste u grivu, pa skoči na nj, polegnu se i potjera ga u sav trk krajem ostrva, te ga izgubiše s očiju.
— E, ovo je za pripovist! — veli opet Srdar, udarajući se rukom po stegnu. — da može vaki binjadžija biti ko mu drago, a ne smeteni Bukar! E, ovo je za pripovist!
Svi se čuđahu. Domalo se vrati Bukar. Sa konja je curio znoj, a konjik ne izgubi onaj vijenac luka oko vrata ni vatralj iza pasa!
— A viteže! — viču mu drugovi.
— Je li ja? Je li? Ja kâ velju...
— Nosi te vrag beštijo! — progovori Naćvar — koji jedva dođe k sebi od čuda. — Nagrdi mi konja, beštijo!... Uvedi ga, Škeljo, i istari dobro!...
— Je li ja? Je li? Ja kâ velju...
— Ma da nisi ti onaj iz Zelengrada što može skočiti iz bačve u bačvu? — pita ga Srdarina.
— Kako to? — reče gvardijan.
— Ma pričâ mi je fra-Martin Karinjanin da u Zelengradu biše čovik koji je mogâ uteći najbržemu konju i da je mogâ trupački skočiti iz bačve u bačvu!... Đavo bi ga znâ, kazâ mi je i ime, ali sam zaboravija... Znam samo da je bija smeten.
— Da nisi ti taj, Grgo, bolan?... Kaži, jesi li? — pitaju.
— Je li ja? Je li? Ja kâ velju...
— Nemate ga rašta pitati — umiješa se Trtak. — Nikada vam neće odgovoriti na ono što ga pitate, nego se onda još više smete... Puštite vi mene!... Slušaj, Grgo!... Ako si kapac skočiti iz bačve, ajde, recimo, i na ledinu, a ne u drugu bačvu, daće ti duovnici pletu?... Oćeš li?...
Grgo se češkaše.
— Daćemo mu i dvi plete! — reče Tetka.
— I tri! — prida njeki.
— I šest!... Šest tvrdi pleta! — viknu Srdarina.
— Čuješ! Šest tvrdi pleta! Ajd! ajd! — pa ga odgurkaše pred mađupnicu, gdje sluge izvaljaše jednu bačvu, otprilike petnaestaču, i uvališe ga u nju.
— Daklenka: op! — viknu Dundak.
Bukar promoli glavu.
— Doli! Doli! — viču svi. — Čučni pa: op!
— Ja bi ništo rekâ! — zatutnji Bukar u bačvi.
— Pa reci! Šta je?
— Ja kâ velju, ako pribijem gnjate...
— Neka te vrag nosi! — izdera se Srdarina... — Kad si već tu, moraš skakati, pa obi noge slomija. Ajde: op!
Bukar izletje trupački i stade pravo pred njima.
— Bravo! — viknu prvi gvardijan plještući rukama. Svi zapljeskaše i dadoše mu odmah novce.
Popodne se i đaci obukoše u maškare, te zajedno sa slugama manitahu sve do prvijeh hladova, a tada se izmiše i preobukoše, te svi pođoše u crkvu na oprosnu molitvu. Iz crkve sluge pođoše u staru mađupnicu, gdje im Balegan bješe spremio masnu večeru i vina izobila. — Tako je bivalo tri ili četiri puta u godini. — Malo docnije, dođoše fratri i đaci, pak sjedoše napose iza prijeklada.
Boban nazdravi gvardijanu.
Bujas, maličak veseo, ponuka Bukara da i on napije.
Bukovičaninu oči zakrvavile, ljulja se, pa započe zdravicu, bez glave i repa, već kako samo on umijaše.
Fratri se previjahu od smijeha.
Tako je trajalo do ponoći, a tada je red bio da zazvone zvona, znak da počinje veliki post.
Sluge, kolijećući se, pođoše i poniješe Bukara, jer nije već znao za sebe.
Balegan ih isprati i zaključa vrata na manastiru, i sve se utiša.
Bakonji bučaše glava kad se probudi. Bješe se počelo prozirati. Nebo se navunilo; od mora duvaše silna bjelojužina. Bakonja, teškovoljan, postaja malo na trijemu, pa zakuca na gvardijanova vrata da primi ključ od dvorišta, pa kroza vjetruštinu stiže pred crkvu i odzvoni budionicu, dva puta dulje no obično, kao na prvi dan velikoga posta. Odatle otide na česmu, gdje sjede i zakloni lice rukama, govoreći:
— Bože i sveti Vrane, oprostite mi moje nepodopštine! (Ovu riječ bješe naučio u manastiru.) Dajte mi vrimena da se pokajem, da postanem dobar dijak!... A ako li vra dozna sve, pak me istira, utopiću se, a kući neću, viruj mi, moj lipi sveti Vrane!... A ti znaš ko me naveja da se skitam po noći, da gledam kako se tvoja muka krade! A ja ne bi nikad sam na tu misâ došâ, nikad!... Dakle, smilujte se bože i sveti Vrane, menika grišniku!
Da je u njegovoj vlasti bilo, po svoj prilici ne bi se on toga časa smilovao svojim drugovima, ni slugama (osim Bukara), nego bi ih sve rado u rijeku podavio, a najradije Trtka i Bobana. Predoči mu se i Stipan, njekad mili Stipan, a sad crnji od đavola, jer taj mahniti Kotaranin bješe začetnik svake „nepodopštine.“ Pa onda stade misliti o svemu što je doživio i stade ispoređivati ono što je njekad mislio o manastirskoj čeljadi sa onijem što je sad znao...
Njekoliko kapljica kiše padoše mu na ruke, te se prenu od sanjarije i pogleda put istoka, gdje kroz oblak sunce granu. Pogleda svuda oko sebe, i učini mu se da su brdeljci i stabla i kukovi, i sve stvari što mu bjehu pred očima njekako kao zamišljene i ozbiljne, kao da sva priroda osjećaše e je nastao časni post, doba kajanja i velikih i teških molitava. Bakonja, potresen, prekrsti se i pokloni prema suncu, pa se hitrim korakom vrnu natrag, misleći o lijepim crkvenim službama uz post, zamišljajući sama sebe kad bude velike nedjelje pjevao „Muku gospodinovu“ kao i lani, a proletnji miris bude dopirao s polja. Prekovođani opet pitaju: „Je li ono mali Jerković, što onako lipo piva?...“ — Bakonji sve kika rastijaše na tu pomisao, pak se toliko odobrovolji da se izdaleka javi Dundaku, koji goluždrav bješe izišao pred mađupnicu... „A kako bi bilo da otiđem onamo, da i’ sve poizbudim? To bi bila prva korist što bi jutros mogao učiniti manastiru! — Baš da odem!“ — Bakonja ostavi sud, pak otrča pred mađupnicu.
— Kovaču, mlinaru, dižite se! Sunce je granulo! Škeljo, ustaj i probudi Bukara!
Sluge promrmoljiše nješto iznutra. Vraćajući se, Bakonja se živo sjeti jučerašnje trke i skakanja Bukareva. „Nema ti, brate, što Bukovičani!“ poče se razgovarati sam sobom. „Ovaj smetenjak, on je jedan sreda, pa šta je kadar učiniti! A da kakvi su oni koje bi čovika probrâ!... Skočiti iz bačve to je primnogo!... A Bukar kaže da njihov kovač može rukama slomiti konjsku potkovicu!... Pa zar nisu ti Bukovičani zmajevi? E, jesu brate! Ma ću i ja da skočim na konja, u trku, pa ma obi noge slomija!...“ Bakonja se ustavi kraj suda, pa gleda sebe kako trči uporedo s konjem, pa odjednom đipac na nj. To biva o „proštenju“ (o slavi manastirskoj) pred mnoštvom naroda, a svjetina mu pljeska rukama. Zatijem Bakonja naređuje da se izvaljaju dvije velike bačve, svaka viša od čovjeka, pak uđe u jednu, pak iz nje skoči u drugu. Tada se narod čisto pomami, jer se Dalmatinici mnogo zanose takijem rabotama!...
Kad se Bakonja sagnu pod sud, ode mu pogled put konjuške, te vidje da su vrata otvorena. Opet ostavi sud, i zaboravi na strica, pa poteče onamo. U taj mah udari kiša. Bakonja gurnu u vrata i s praga poče tepati: „Kujas! A di si, moj kujas!“ jer mu konj poznavaše glas, te bi mu se uvijek odazvao ržući. Ali mu se kujas ne javi. Bakonja uđe i vidje... ne vidje ni kulaša, ni brnjaša Srdareva, ni dorata Blitvareva, ni vranca Vrtirepova, ni dva najbolja tovarna konja. „A di su?“ zapita Bakonja. One dvije mrcine što grizahu iz jasala pogledaše ga zlovoljno, pa obrnuše glave od njega, kao da ćahu reći: „Nas ne pitaj!“ Bakonja kao bez duše, otrča ka mađupnici.
— Di je Bukar? — pita on.
— On se, brate, zagnâ u san, pak mu ostaje jošte dosta dokle dopre do kraja! — veli Dundak sjedeći na pragu.
Bakonja se izdera, da je svima u ušima zazvonilo:
— Nije do šale, zlo vam jutro!... Brzo izađite, nestalo je konja!... Razumite li?... Konjuška je otvorena, a nema konja!
Svi potekoše za njim.
Konja nema, ali brava nije razvrtana.
— Ti si, Škeljo, zaboravija zaključati sinoć! — reče kovač.
— Nisam ja, nego je Bukar zaboravija...
— Muči, beštijo! — viknu kovač. — „Bukar je zaboravija!!“ A nismo li ga ponili sinoć kâ mrtva?... Nego, ja mislim da nije zla. Konji ne bili privezani, a vrata otvorena, pa pošli k vodi. Ajdemote tragom!...
Zemlja je bila vlažna, te se tragovi jasno raspoznavahu, ali među konjskim kopitima bješe i ljudskijeh stopa. Tragovi iđahu k vodi, ali od vode ne bješe ih ni na lijevo ni na desno.
Svi se ukočanjiše od čuda.
— Ma šta je ovo? — pita Bakonja.
— Potopili se, na moju dušu! — poče Dundak trljajući crvene oči. — Dojadio život konjima, pa lipo složno i dogovorno rekli: „Ajde da se utopimo!“ I što su rekli to izvršili, kâ što jeto vidite...
— Ti se šališ, kad nije do šale!...
Dundak udari u smijeh i povrnu:
— A šta ću drugo, kad oćete da benetate? Vidite lipo konjski trag, ali vidite i bose noge prikovođana, a vidite i goveđe papke...
— Jest, Isusa mi! — reče govedar. — Jevo i volujskog traga!... Ajme meni, biće odveli i krave! — pak otrča put naslona, ostali za njim. Govedar, čim bi pred vratima, obrnu se k njima i raširi ruke. Dopadoše svi. Vrata razvrnuta. Uljegoše svi zajedno. Krava nema.
— Ajme meni, nema ih! — reče govedar.
Dundak poče: „Daj mi kavu s mlikom!...“ — Nema mlika, šjor!... „A zašto nema mlika?...“ — Zato što su prikovođani poveli krave, šjor!... — „A zašta su i poveli?“ — Zato što nisu imali svoji, šjor!...
Drugovi se malko smijahu, a Bakonja, blijed, prostrijelja ih očima i stade da ih grdi:
— I vi ste sluge svetoga Vrane!... I vi ste pošteni kršćani!...
— Polako, ti mali! — osiječe se na nj mlinar. — Nisi ti još stâ da zapovidaš i da brektiš, nego ajde za svojim poslom!...
Zatijem mlinar iskoči, vičući koliko ga grlo služaše:
— noge!... A za svetoga Vranu i njegove rane, pokrade se manastir!... Berija! Bee-ri-ja! Amo-te, amo, bee-ri-ja!
— U zvona, u zvona, i pucajte! — viče kovač. — Bee-ri-jaaa!
Trojica se objesiše o konope, te zaljuljaše sva četiri zvona; ostali prihvatiše oružje iz mađupnice, te učesta pucnjava, kao da se krajina zavrgla.
Kiša jednako padaše.
Svi iskočiše iz manastira. Fra-Brne, bez mantije, ogrnut kabanom. Srdar prvi dopade.
— Šta je?...
Čim razumjede šta je, poteče k vodi, sluge za njim, đaci za slugama, a ostali fratri lagano za njima...
— Niko se utopija! — misli Pirija.
— Ta-a-a-ko! Pa šta-a ćemo mu mi?!
— Ali, može biti, da je i šta drugo! — veli Tetka.
Kad vidje Srdarina da se tragovi ne razmeću, poteče duž rijeke ka splati. Ostali svi istijem redom za njim. Bakonja sustopice za Srdarom. Kad stigoše ispod rusja, ali nema ni splate ni lađe.
Dundak zazvijuka i zavitla rukom.
— Šta misliš, Dundače? — pita ga Srdar.
— Mislim da su i’ potopili ako su imali vremena... ili puštitili niz vodu.
— A zar ne bi mogli di zapeti?
— Moglo bi i to biti, jer voda nije velika.
— To ćemo najprije viditi! — reče Srdar, pa se vrati istijem putem natrag. — Je li sve konje povelo? — zapita Bakonju.
— Ne... ostala su dva tovarna!
— Ajd... sokoliću... ti si najbrži... ajd poteci, pa i’... izvedi...
Bakonja odleti. Zaludu ga stric, koji s ostalijema čekaše gomilu, ustavljaše.
— Šta je, zaboga? — zapitaše Srdara.
— Kako šta je? — viknu ljutito Srdar. — Zar još ne znate da smo pokradeni!
Uto Bakonja dovede konje.
Srdar okroči boljega pa ga gonjaše u vodu.
— Udrite ga! — viče Srdar.
— Ne zaboga u vodu! Neka vrag nosi šta je ponija, a čuvaj se ti! — moli gvardijan.
— Udrite kad velju, a za mnom ko oće! — viče Srdar.
Bakonja ćuši nogom konja, koji zagazi, pak se malo-pomalo oslobodi i zapliva. Voda ga je nosila poprijeko. Srdar je mahao rukama, i obadao ga petama, i prepliva.
Prekovođani stigoše i svi jedanak zagrajaše, a tako isto manastirska čeljad s druge strane, te zaglušiše jedni druge.
Bakonjin konj dva puta potonu, te malome ostajaše samo glava iznad vode. Diže se velika vika.
— Spaste dite!... Ko je plivač!?... Spaste dite!... — vikaše fra-Brne.
Bakonja vrtijaše glavom da ne treba pomoći, pa popusti oglav, i izmače se na sapi.
Srdar i Bakonja krenuše se niz vodu pred seljacima.
— Sad vi svi ajte na skelu, da budete u pomoći ako dovezu splav! — naredi gvardijan.
— A di je Bukar? — pita Tetka.
— Jadi ga znali! Kako se sinoć opija, zar još spava — odgovori njeki.
— E, pa zovite i njega, jer bi on mogâ valjati koliko vas tri.
Sluge pođoše gdje im bi naređeno, a fratri i đaci put manastira.
— Ajte vi otvorite crkvu, jer nije razlog da jutros ne bude službe! — reče Duvalo đacima.
— Ovo nije moglo biti bez domaće izdaje! Ovo se vidi da je domaći prst! — poče gvardijan hučući.
— I ja sam to odma pomislija! I ja sam odma posumnjâ, a znate na koga?
— Na koga?
— Na Stipana, valaj — reče Duvalo.
— Dobra ti je ta! — povikaše svi.
— A šta ti misliš Brne? — pita ga Vrtirep.
— Ja mislim da mi je vrag odnija dvista talira, jeto ti šta mislim! A šta mi pomaže da se dozna ko je krivac? Konja više ja ne vidi’, jer je on dosad na turskoj granici...
— Tako je, vire mi! — prihvati gvardijan. — Četiri sedlanika, računaj po dvista talira s opravom; pak dva tovarna, metni po pedeset, to je devet stotina talira; pa šest krava, metnimo ne više no po dvadeset, to je sto i šezdeset. O, sad dodaj dva brodića i splatu, recimo opet stotinak talira — to ti je oko dvanaest stotina očišćeno jutros na čistu sridu!
— Tako je, bome!... Jeto, tako je! A kamoli da će se prikovođani pripasti od Škorance...
Lis se vrati.
— Ključ je ponija Jerković!
— Jeto ti sad! — veli gvardijan... — Ajde u viganj, pa donesi šta triba da razvrnemo mala vrata.
Fra-Brne, držeći se za trbuh, zamliječi očima, pak će im:
— Ja, braćo, ne mogu više! Jedva sam i dovle dopra! Stoji mi vrka u drobu, kâ kad kupus vri! — i pođe lagano uza stube u svoju ćeliju.
Za njim ode i Duvalo.
U tome se Lis vrati sa oruđima, te on, Mačak i Bujas počeše razvraćati mala vrata.
Fratri se šetahu oko dvorišta.
— Domaća, domaća i domaća izdaja, drukčije ne može biti! — veli Tetka. — Promislite samo ovo: lupeži su mogli znati sve što u nas biva na sinošnji veče; znali su da su sluge u manastiru do kasno, kao svakih godina na taj dan; znali su...
— Nije tribe sve to nabrajati! — prekide ga Vrtirep.
— Moglo je biti i bez domaće izdaje, jer koliko je skitača služilo kod nas, pa posli razmetnulo tragove svuda! Osim toga godina je gladna, a puk se pokvarija!
— Ja jopet jedno: tu je Stipanova ruka! — veli Blitvar.
— Ja sam čuja da je Stipan posli bija kod kaluđerâ u službi.
— Pa pričekajte da svršim — reče Tetka. — Nemojte me prikidati, a imaćete kad kazati svaki svoju!... Ja ne velju da Stipan nije posrid toga, ili da jest, il da bi moga biti Petar, a ne biti Pavâ!... Ja sam samo tija reći da lupeži nisu mogli odjaviti životinju na vidnoj noći priko naši župa, između naši kmetova, to nisu nikako mogli učiniti bez ruke pomoći iz kuće! A kad velju „domaća ruka“ ne mislim samo ovo naši pet-šest slugu, nego mislim i najbliže prikovođane!... Virujte vi meni da među onima što sad trče za fra-Jakovom niz vodu, ima i’ dosta koji se sad smiju pod brkom... Sto sam vam puta rekâ: grđi su od rkaća!
— Nemoj, bolan, tako! — reče Vrtirep.
— Kako nisu grđi? Rkaći bar otvoreno govore: „Udri po Bunjevcu! Ne žali bunjevačko.“ Tako barem govore, pa si barem načisto s njima! A naše rđe kad spomenu ime sv. Frane, tope se, tobože, od bogoljudnosti, a ovamo, kad god što mogu očapre nam, i kožu bi nam zderali... Od lani bijau se, tobož, pripali od Škorančine ustravice, da nas lakše poaraju kad se najmanje budemo nadali!... A šta mi najviše potvrđuje sujmu da su i sluge u dogovoru s lupežima, to je što su sinoćke nagonili Bukara da pije. Bojali su se da bi Bukar mogâ ustajati po noći! Jer, vidite, kakav je da je, jopet imam najviše vire u njegaka.
— I ja! — veli Blitvar.
— I ja! — potvrdi Vrtirep.
— Menika je zlo! — reče gvardijan, kome se lice bješe zajaprilo, a vratne žile nabrekle.
— Ma, zbilja, šta je tebika? — pita Tetka. — Ja sam, od malo pri...
— Zlo mi je, brate! Bije mi u slipim očima kâ maljem, a blišti mi se, i sve kâ da mi mravi gmižu po desnoj nozi i ruci...
— Pa ajde lezi, brate! — veli Tetka.
— Ajde, ajde! — rekoše i ostali.
U taj mah diže se graja iz crkve. Đaci bijahu razvrnuli vrata i ušli.
— Koji je vrag jopet?... Šta to jopet može biti? — rekoše pošavši k crkvi.
Mačak, Bujas i Lis, sretoše ih, svaki blijed i uzdrhtao.
— Poaralo crkvu, duovnici.
— Poaralo crkvu!
Fratri s njima potekoše, ali gvardijan zastade, zakolijeća se i pade nauznak, kao svijeća.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Simo Matavulj, umro 1908, pre 116 godina.
|