Бакоња фра Брне/VII
VII ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ
Протекоше двије године без икаквих знатних догађаја у манастиру, па опет наста вријеме пуно удеса.
На дан св. Фране Салескога (29. јануара по римском) у зору попрши мало снијега на острву. Не паде га ни колико поплат да покрије, али је и то необично у оном жупном мјесту, гдје је вазда копнина и гдје бајам цвјета око Свијећнице. Дан зимскога св. Фране није заповједни празник народу, али фратрима јесте, те отпојаше велику мису, а у подне ће и ђаци имати једно јело више. Фратри и ђаци таман изашли из цркве, а кроз велика врата уђе у двориште висок сељак у буковичкој ношњи. Чудан ђаво. Глава му обла, очи велике и сијере као у ћука, десни му брк дуљи од лијевога, на раздрљенијем грудима читаво руно заковрченијех длака. На њему бјеше јечерма са јоште њеколико иликâ, а не може се распознати какве је масти. Кожна му пашњача сва начичкана пулама, а у њу задјенуо кубуру и арбију. Беневреци му папули испод димњака, те му је трбух покривен само кошуљом, а кроз промахе види му се глибаво месо. На кољенима му се надули беневреци, а под кољенима стегао поткољенице кожне. На ногама му поврх издртијех назувака испријечане опанчине. Колико је хладно, није обукао буковички, „аљак“, но се огрнуо њим, а једну руку ставио иза оружја.
— Какав је ово заврзан ако бога знаш!? — вели Срдар. — Одакле си ти?
— Ја! Је ли? — рече као из бадња Буковичанин, гледајући блесасто.
Сви прснуше у смијех.
Буковичанин се усекну са два прста, па опет припита:
— Ја? Је ли ја?
— Ма ти, оклен си? Шта си дошâ овди?
— А јесте ли ви вратри?
— Јесмо!
Буковичанин брзо скиде капу, па потече да им љуби руке, говорећи:
— Ја, онај, чук, да вам триба коњушар, па, онај, као рекок, да пођем до у манистир, као вељу: могâ би ја...
— А одакле си?
— Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда...
— Ма ти си ришћанин?
— Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук...
— Па би ли ти умија тимарити коње? — пита Наћвар.
— Ја? Је ли? Бик, богме, ја...
— А како те зову? — пита гвардијан.
— Мене, је ли? Зову ме Грго...
— Чеговић?
— Прокаса! Грго Прокаса, знаш, из Зеленграда...
— Не би нам фалило него још да оваке животиње узимљемо у службу! — рече талијански фра-Дувало.
— А зашто не? — рече Срдар. — Шта нам смета што је суклата! Оваки и јесу баш за службу добри.
И Наћвар и гвардијан мишљаху као и Срдар. Докле они „пркелаху“, Буковичанин тако блесасто гледаше да су се ђаци кидали од смијеха.
— А, би ли смија, кô вељу, да простите, ући у цркву, ко вељу, да ми се богу помолити? — запита Грго.
— Причекај, па ћеш! — одговори гвардијан, па обрну талијански: — Видите, ово ми се свиђа! Прва му је мисâ црква! Што ће рећи прост, прави, непокварени сељак, каквима се губи траг! — Па онда га опет запита:
— Дакле би ти умија тимарити коње?... Би, велиш!... А колико би најма искâ за годину?
— Ја? Је ли? Ја, оче, да ми даш опанке, и кошуљу да ми даш, и рану да ми даш, а новца, кô вељу, колико ти видиш, колико замиритам. Но, молим ти се, да ме пустиш у цркву.
— Е, ајде се помоли богу кâ прави кршћанин, па ћемо те окушати за николико дана. Е, ајд, ајд!
Фратри одоше на кафу а ђаци одведоше Грга у цркву.
Он зину чим пријеђе преко прага, пак се пружи колико је дуг и широк и пољуби плочу. Ђаци се гласно смијаху. Грго их запита гдје је свети Вране. Они га поведоше пред главни олтар, гдје се Грго превијао и бусао у груди, што је икад могао.
Послије њеколико дана Буковичанин угоди фратрима. Колико је био глуп опет је доста вјешто радио око коњâ.
Прозваше га Букар, ради велике му главе, и у очи га тако зваху, а он се нимало не јеђаше. Ђацима и слугама служаше за спрдњу. Кад су год могли, окупи се око њега, па комендијај. А најсмјешније би кад му казаше да се Шкоранца потенчио! Смијући се његову претјерану страху, сваки се помало ослободи свога страха.
Чим би свршио дневни посао у коњушници, спопао би Букара или Бобан, или Тртак, просто, ко га прије уграби.
Хајде сад да вуче мјехове у вигњу, да удара великијем маљем или да растоварава и на плећима носи вреће угља што би возом дошле; да у млину засипље у кошеве; да купи брашно; да гази воду, ако се што закачило међу кашике, ако је уставу вода понијела или се јажа затрпала. Кад бијаше помљелацâ и поковалацâ испреко воде, Букар се њешто помагао; дали би људи, ко лулу дувана, ко мало мрса, или по који новчић — иако су се на сав мах ругали глупоме Буковичанину.
Али кад ријека нарасте, нема приступа прековођанима, те му ред бјеше работати без зачина. Бобан је запињао вршке свакога вечера, те прије митио чобане да му их пред зору ваде, а сад је то Букар чинио; ако изнесе који мренић, допао би га један или два, али пастрве не окуси никада. А Бобан је брао лијеп новац од фратара за рибу. А кад Букара не требаху ни млинар ни ковач, онда га одиста требаху возари, да вуче сплату, у којој они сјеђаху смијући се и пушећи. Па га требаху сваког часа Балеган и ђаци, а увече говедар. А што је за чудо, колико су му сви досађивали и брецали, он се никад не намрди, нити рече: „Нећу! не могу!“ Него је био задовољан; и у оно мало тренутака кад би га пустили да предуши „пио“ је из своје луле. „Камо те, Букару!“ — „Ја? Је ли? Ево ме, ја! Пушти ме, вире ти, да испијем по луле! — одговарао је обично.
Једнога вечера засијала мјесечина кроз омеч, би рекао прољетња је ноћ! Духовници попосидјели мало у старој мађупници, пак се разиђоше. Мачак, Бујас и Лис узели међу се Бакоњу, пак, све идући за фратрима, њешто му шапћу. Он се као шчиња; као хоће ли, неће ли пристати на њешто. Најзад, Лис набури уста пут њега, као из презрења, а на то му Бакоња пружи руку, пак се рукова и са Мачком и са Бујасом, пак претече стрица, те му отвори ћелију.
— Таа-ко! Уф! Ватрица ме разгријала, па ћу смиста заспати. Добра ноћ! добра ноћ свима! — вели фра-Брне.
— Добра ноћ! Добра ноћ! — здраве се сви.
Осмора се врата затворише, пак резе изнутра зазвечаше, пак наста тишина.
Кад мјесец одскочи, тада Лис одшкрину врата своје ћелије, пак наврх прста изађе на тријем, држећи обућу у руци. Пак измиље Мачак, и он бос, и махну руком Лису и пође к њему. Нијесу се ова двојица још ни састала, изађе Бујас.
— Бештија! Кушмељ од Кушмеља! Ако не изађе, страх ме да нас не просочи! — шапну Лис.
— То није кадар!... То није кадар! — вели Мачак. — Причекајмо га још мало.
— Ајдемо прид Наћвареву камару, па ћу се ја и накашљати ако устриба! — рече Бујас.
И сва тројица, држећи обућу у рукама, прођоше тријем наоколо.
Чекали су доста, али у њеке шкргну мандал, врата се лагано отворише и Бакоња се промоли.
— Не бој се!... Излази!... Та знаш да Брну ни лубарде не би пробудиле у првоме сну! — соколе га другови.
— Ајме мени! — шапти Бакоња, али пође за њима низа стубе у двориште.
Бујас и Мачак отрчаше пред подрум, гдје бијаху дрвене љестве, које они понијеше и исправише уза зид од гробља што за десетак лаката везује цркву за кујину. Лис шћеде први да се попне, али га Бујас устави.
— А ди је оно?... Знаш? — пак нагну шаком пут уста да га подсјети на пиће.
На то Лис откаса сам к подруму, а Бујас истрча као вјеверица уза љестве, пак узјаха на зид и стаде се обувати. За њим се пропе Мачак, пак Бакоња, те сва три јашући на зиду чекаху Лиса, који се теже успентра, јер ношаше њешто о рамену објешено. Сад извукоше љестве, па их преметнуше на другу страну и наслонише на гроб фра-Фелицијана Фелицијановића. Ђаци се зауствише, гледајући њеколико бјелијех гробова, освијетљених мјесечином, па онда саставише погледе на најновији гроб, што је завршио трећи ред.
— Јадни мој, добри Иноценцо! — рече Лис, прекрстивши се. — Бог да те прости, и ти си више одједном овуда слазио!... Изрецимо барем по једну „Здраву Марију“ за његов покој!
Другови га, шапћући молитву, стигоше, пак положише љестве врх Фелицијана, пак изађоше из гробља.
— Сад оданимо најприје! — рече Лис кад бијаху на тратини према новој мађупници! — А ти, Бакоња, у памет се. Ми смо, јево овако чинили прије смрти Шкоранчине, кадгод рика нарасте, те нема у млину приковођана... Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ...
— Вридни наш Стипан! — рече Бујас и уздахну... — Онај Срдарина! Онај Срдарина!...
— Остави сад јадиковање! — настави Лис.
— Дакле, разумиш ли Бакоња, јево је пета година да ми тамо иђемо на сило! (Показа му руком пут нове мађупнице, откуда се чула велика граја.) Нико то од фратара не слути, а слуге нас не смију одати, јер им није у интересу. Дакле, у памет се!... Не велим да би ти мога изневерити нас, али, ка бојим се да Срдар како не нањуши, па да те не искуша. Ти знаш какав је он...
— Ајде, прођи се предикања! — прекиде Мачак, па крену пут мађупнице. — Шта да га ту катекижаш, кад сам зна да би га Наћвар отира кад би дозна!
Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи.
— Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте!
— Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом! — рече Бобан, који искочи насусрет и скиде капу. — Реко ли ја да ће они доћи с образом, а? Видите ли!? Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к нама на посило, а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!...
Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана. Шкељо, Дундак, Бељан, говедар, посадили се један до другога, сви на коломату, а од силне јаре заклањаху лице рукама.
— Па како људи? Како се живи, а? — пита Лис.
— Вире ми, није лоше, а јето, ако бог подржи, с вама добро! — одазва се Шкељо намигујући другу до себе.
— Баш добро, и липо, и братски, и како баш триба! — поче сладити Тртак. — Ми смо сви слуге светога Вране. Оно, да речемо, нисмо сви једнаки, јер ни прсти на руци нису једнаки; нико је мисник, нико дијак, нико измећар; али, јопет, сви смо један другоме потрибни. Је ли тако, браћо?
— Тако је, тако! — заграјише сви.
— Е, па у име тога да сте ми здрави! — настави Тртак. — За здравље ови вридни дијака и њиове липе младости. Бог им дај да доживе оно за чим иђу!
Слуге поустајаше и скидоше капе.
— А у овој прилици триба се ситити још двају њиови другога, од који је један у животу, а други у божјем двору! Дакленка, прид душу и за покој покојнога Ловрића!
— Амен! — запојаше сви.
— А за здравље Чимавице, ди год бија!
— Живија!
И сви се обредише.
— Валај нам је јадни Шкоранца од вајде и мртав! — рече говедар Лису. — Промисли, дијаче, откад је њега бог узеја, па се, јето, прочуло да се диже, не сми ти од тада вражи приковођанин амо у крађу! Сви можемо спавати без бриге.
— Кâ онај, кога је бог благословија и жива и мртва — дода Дундак.
Сад се заврже разговор о свачем, а највише о прошлим сијелима. Сви се радо сјећаху Стипана и његове шале.
— Ма, ди вам је Букар? — запита Бујас. — Ја га залуду тражим очима.
— Јено га тамо у запећку. Он је заспâ има и дви уре. А-ну, прикините говор, па ћете чути као рче! — вели Шкељо.
Ућуташе. Заиста Букар хркаше како не би двојица да саставе заједно.
— Зовните га! — рече Лис.
Говедар га гурну ногом.
— Дижи се!
— Је ли ја? — пита Букар.
— Ти, магарчино, а да ко је други у твојој кожи? Зову те дијаци!
Грго се примаче к огњишту разбарушене косе и распас.
Ђаке спопаде смијех.
— Дајте му одма да наздрави! — заповиједи Лис.
Букар изрече њешто сметено, па нагну бурачом.
— Пиј, пиј, колико год мош! — виче му Лис.
Након двадесет гутљаја, Букар предуши ваљајући очима.
— Још, још! — вичу ђаци, иако осталијема то не бјеше мило.
Грго опет нагну: кљука, кљука, докле се не наду као тенац, пак сједе насред пода и поче пунити лулу.
Сад га сви окупише, задијевајући га на стотину начина. А он, брбља њешто, брбља, докле му поче запињати језик.
У њеке рече му Бобан:
— Ајде, Грго, обађи наслон и шталу, јер је ред да ники од нас то чини, а ти си најмлађи по служби! Ајде!
— Је л’ ја, је л’? — тепа Букар. — Све ћ’ те п’слушати, а-ма-ма све, све при-и-ко дан, али с’д, на ’ву уру, ја, а-ја!...
— А зашта не сад?
— А-ја-јак! Да мене Шк-шко-ран-ран-ца... ву... у... у. — Пак одгмиза опет у запећак, гдје опет захрка.
— Страшљив је ка козâ! — вели Бобан смијући се.
— Ма ћемо му оправити шалу једне ноћи! — рече Бујас.
Ђаци су дуго сједјели, па се истим начином вратише у манастир.
Сутрадан зачуди се фра-Брне што му синовац раније не доноси воде и жераве у мангаљу; зовну га, два-три пута, пак отиде у предњу ћелију, а кад тамо Бакоња слатко спава.
— Та-ако!! — вели Брне, пак брзо дохвати са полице онај прутић којим га је обично синовац чешао по леђима и њим га ошину.
— Та-ако, магаре од магарета! Почеја си се већ господити, а!? Да те ја будим, је ли?...
Колико год тај колач бјеше немио Бакоњи, опет му прва помисао би: „Благо мени, кад стриц не зна!“ — пак отиде по воду. Али пошто брзо распреми камаре и крену на јутрењу, обузе га сумња да који од фратра није дознао, или Балеган, који му иђаше у сусрет.
— А шта си то ноћас радија, а? — запита га кувар издалека.
Бакоњи се прекиде дах и ноге му почеше клецати.
— Питам те: зар ниси спавâ ноћас, кад ниси могâ устати раније, него да ја звоним!
— Бо... лија ме трбу! — досјети се Бакоња.
— А, трбу те болија! — рече блаже Балеган. — А мој синко, зашта идеш онолико? Зашта си ија онолику рибу, синоћке? Ајде брже нареди што триба — рече, давши му кључ од цркве.
Бакоња се њешто прибра, али му дрхташе трска у руци, кад је палио свијеће. Мувајући се по цркви, мољаше се:
— Мој липи свети Вране! Ослободи ме овога пута, па јево ти се за... (ћаше да рече: „заклињем се“, али се предомисли) па јево ти давам рич да нећу више!
Фратри уђоше. Срдарини бјеше ред да служи. Кад би он обрнуо њима плећи а лице к олтару, онда је Бакоња гледао своје другове, који чаврљаху молитве као обично, зијехајући; али кад би се Срдар окренуо пут њих да их благосиља, онда би Бакоња оборио главу, јер се бојаше Срдарева оштрог погледа, који би могао продријети до дна душе Бакоњине, те видјети велику тајну — ако већ не зна за њу.
Пошто духовници изађоше, он лагано крену за њима, перећи уши да ухвати што говоре. А кад полажаше трпезаријом, држао се зида, готов да загребе ако Срдар сјекне пут њега: „А ди си бија ноћас, а, мали Јерковићу, а?“ Јер, све му се чињаше — чим онај отвори уста да ће чути то кобно питање. Али Срдарина сједе да срче кафу не осврћући се ни на кога. Онда Бакоња одахну и поче се удварати Балегану, више него обично, причајући му којешта и смијући се. Другови га, мамурни, погледаху зачуђено, па одоше. Онда он замоли Грга да га извини код стрица. Затијем се Бакоња јави фра-Тетки, питајући га треба ли му што. Послије тога ослободи се чак да понуди и Срдару своју службу.
— Баш ми трибају мала клишта. Ајде и’ донеси из вигња! — рече Срдар.
Бакоња сврну у нову мађупницу, гдје нађе Букара сама. Бакоњи се учини да, колико је нагло крочио преко прага, да је у Букара сасвим друкчији израз лица неголи обично. Али то му се само треном привиђе, јер на његово питање шта се осамио, онај поче својим вјечитим: „Је ли ја, је ли?“ — гледајући глупо. Одатле Бакоња оде ка ковачу, те узе клијешта.
— Данас ти је синовац врло вридан — рече Срдар за обједом.
— Зато што је добија јутрос попару — одговори Наћвар, па исприча што је било, и додаде лагано:
— А сад ми је жâ, јер сам послин од кувара дознâ да га је болија дроб!
То чу Мачак, пак исприча дружини, а на то Бакоња удари у плач. Залуду су га другови тјешили, залуду га и Балеган мазио, он једнако лијаше сузе. Доцније у скули умири се њешто, али кад почеше говорити да ће исте вечери на сијело, он плану:
— Дабогда ја ногу сломија, ако ћу тамо више! Ти си ми крив, ти си ме навеја! — поче корити Лиса.
— Па добро, не триба да се кунеш, ни да се инадиш! Не моли те нико, а не нагони те нико — одговори Лис мирно. — Ми смо толико година ишли без тебе, па се нисмо сићали да нам ко вали. А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!...
— Нећемо тако! — умијеша се Бујас — него ћемо да будемо прави другови. Шта је теби тешко, то ја разумим, јер је и мени тешко било спочетка. Ти мислиш да је велики гри провеселити се мало у ова доба, уз месојеђе, а у нашим годинама! Ја не вељу да баш није гри; али је сасвим мали, управ гришчић, који се може отпостити. Те ствари ја боље знам него ти, кâ шта су боље знали од мене покојни Шкоранац и Чимавица...
— Није то, него је он страшљив! — рече Мачак.
— Ти лажеш! — викну Бакоња. — Нисам ја страшљив! Нисам ја окле си ти, ди су људи кâ козе!... Јест, кâ козе, јер би један наш тирâ вас педесет...
У мал’ што не дође до руку. Бујас му објасни:
— Ма, не вели он, Иве, да си страшљив од стра, него, знаш, од стрица, да не дозна, па да те не истира. А јево ти се кунем да до тога дође трибало би да нас сва четири истирају, јер би ми сва три клекли на колина, па рекли: „Немојте, јер колико је он крив, ми смо десет пута више!“
Дакле, оразуми се, болан, па иђимо вечерас!
— Нећу, па нећу!
Нећкао се два дана, а они не хтједоше без њега. То га дирну, те трећега пристаде, и сва четири, истијем путем и начином, отидоше на сијело.
Како је ријека једнако набрекнута била, сијело је бивало њеколико ноћи засопке. Бакоња се навикну, те је могао и устајати раније. Колико се спрва устезао, толико је сад више наваљивао да се иде.
Тако је трајало до уставака месојеђа, које те године бијаху у половини марта. Тога дана увече скупљале би се и слуге у старој мађупници, у манастиру, и слободно се бјеше и ђацима провеселити.
Послије часова, пред подне, Шкељо, омрчена носа, дочека фратре пред црквом.
— Овај је почеја зарана! — вели фра-Тетка.
— Ја сам дошâ да вам јавим, фра-Брне, да ће трибати још данас потковати кулаша, јер је обосија у оби придње.
— Та-ако! А ти ајде одма! Нека се нареди све што триба, а јево мене за тобом.
— Ајдемо и ми, кад је вако липо вриме! — рече гвардијан, пак одшеташе сви, и ђаци за њима.
Тамо се окупиле слуге, сваки омрчен помало, а Букар сав црн, као Арапин; око врата му објесили вијенац лука, а за пас му тиснули ватраљ.
— Нема ту говора о поткивању! — вели Наћвар. — Припануја би се и ђавâ, а камоли не плашљив коњ!
— Баш га и триба навикавати! — вели Срдар... — Изведите ви њега!
Букар изведе кулаша, који је пратиоца попријеко гледао. Бакоња га поче миловати. Шкељо му поднесе зоб у решету. Три-четири момка га опколише, растегнувши коноп, којим ће му стегнути ноге да се превали, јер је био упоран, нити је било другога начина да се поткује.
Кулаш прињуши зоб, пак поче ваљати очима од једнога до другога. Слуге, мислећи да је већ згода, повукоше коноп за крајеве, али коњ уграби прије, те се пропе одигавши Букара, пак се, два-три пута заособ, баци ногама. Кад му се опет примакоше, он учеста гађати и поче трчати око Букара, који је чврсто држао оглав.
— Држ’ добро! Држ’! — вичу му.
Фра-Брне се примаче, а кулаш напери пут њега копита, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме господару куљу. Па онда побјесни, те се и фратри и слуге одмакоше.
— Држи, Грго, држи!
Букар вуче што игда може, тако да му је оглав длане прежуљио, па најзад потрча уза њ мало.
Коњ оте мах и потече у сав трк.
Онда видјеше чудо.
Видјеше гдје човек трчи упоредо с коњем!
— Пушти га! Пушти! — довикују сви.
Букар не пусти, него скрати оглав, па ни стопе да заостане, те се није могло знати ко је бржи.
— Може ли се ово очима вировати?! — рече, крстећи се, Срдар. — Је ли ово сметени Букар? Је ли човик, или пас?
— Брзи су Буковичани, оца им њиова! — вели Бобан — али је ово јопет прико мире!
Коњ и Букар пролетјеше испред кућа, пак савише дуж ријеке. Фратри, ђаци и слуге препријечише између вигња и мађупнице, те стадоше према води.
Сад видјеше друго чудо.
Кад је коњ допро до њеке врбе, преплаши се, пак поскочи малко настрану, а у тај мах Букар му уплете прсте у гриву, па скочи на њ, полегну се и потјера га у сав трк крајем острва, те га изгубише с очију.
— Е, ово је за приповист! — вели опет Срдар, ударајући се руком по стегну. — да може ваки бињаџија бити ко му драго, а не сметени Букар! Е, ово је за приповист!
Сви се чуђаху. Домало се врати Букар. Са коња је цурио зној, а коњик не изгуби онај вијенац лука око врата ни ватраљ иза паса!
— А витеже! — вичу му другови.
— Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу...
— Носи те враг бештијо! — проговори Наћвар — који једва дође к себи од чуда. — Нагрди ми коња, бештијо!... Уведи га, Шкељо, и истари добро!...
— Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу...
— Ма да ниси ти онај из Зеленграда што може скочити из бачве у бачву? — пита га Срдарина.
— Како то? — рече гвардијан.
— Ма причâ ми је фра-Мартин Карињанин да у Зеленграду бише човик који је могâ утећи најбржему коњу и да је могâ трупачки скочити из бачве у бачву!... Ђаво би га знâ, казâ ми је и име, али сам заборавија... Знам само да је бија сметен.
— Да ниси ти тај, Грго, болан?... Кажи, јеси ли? — питају.
— Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу...
— Немате га рашта питати — умијеша се Тртак. — Никада вам неће одговорити на оно што га питате, него се онда још више смете... Пуштите ви мене!... Слушај, Грго!... Ако си капац скочити из бачве, ајде, рецимо, и на ледину, а не у другу бачву, даће ти дуовници плету?... Оћеш ли?...
Грго се чешкаше.
— Даћемо му и дви плете! — рече Тетка.
— И три! — прида њеки.
— И шест!... Шест тврди плета! — викну Срдарина.
— Чујеш! Шест тврди плета! Ајд! ајд! — па га одгуркаше пред мађупницу, гдје слуге изваљаше једну бачву, отприлике петнаестачу, и увалише га у њу.
— Дакленка: оп! — викну Дундак.
Букар промоли главу.
— Доли! Доли! — вичу сви. — Чучни па: оп!
— Ја би ништо рекâ! — затутњи Букар у бачви.
— Па реци! Шта је?
— Ја кâ вељу, ако прибијем гњате...
— Нека те враг носи! — издера се Срдарина... — Кад си већ ту, мораш скакати, па оби ноге сломија. Ајде: оп!
Букар излетје трупачки и стаде право пред њима.
— Браво! — викну први гвардијан пљештући рукама. Сви запљескаше и дадоше му одмах новце.
Поподне се и ђаци обукоше у машкаре, те заједно са слугама манитаху све до првијех хладова, а тада се измише и преобукоше, те сви пођоше у цркву на опросну молитву. Из цркве слуге пођоше у стару мађупницу, гдје им Балеган бјеше спремио масну вечеру и вина изобила. — Тако је бивало три или четири пута у години. — Мало доцније, дођоше фратри и ђаци, пак сједоше напосе иза пријеклада.
Бобан наздрави гвардијану.
Бујас, маличак весео, понука Букара да и он напије.
Буковичанину очи закрвавиле, љуља се, па започе здравицу, без главе и репа, већ како само он умијаше.
Фратри се превијаху од смијеха.
Тако је трајало до поноћи, а тада је ред био да зазвоне звона, знак да почиње велики пост.
Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер није већ знао за себе.
Балеган их испрати и закључа врата на манастиру, и све се утиша.
Бакоњи бучаше глава кад се пробуди. Бјеше се почело прозирати. Небо се навунило; од мора дуваше силна бјелојужина. Бакоња, тешковољан, постаја мало на тријему, па закуца на гвардијанова врата да прими кључ од дворишта, па кроза вјетруштину стиже пред цркву и одзвони будионицу, два пута дуље но обично, као на први дан великога поста. Одатле отиде на чесму, гдје сједе и заклони лице рукама, говорећи:
— Боже и свети Вране, опростите ми моје неподопштине! (Ову ријеч бјеше научио у манастиру.) Дајте ми вримена да се покајем, да постанем добар дијак!... А ако ли вра дозна све, пак ме истира, утопићу се, а кући нећу, вируј ми, мој липи свети Вране!... А ти знаш ко ме навеја да се скитам по ноћи, да гледам како се твоја мука краде! А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!... Дакле, смилујте се боже и свети Вране, меника гришнику!
Да је у његовој власти било, по свој прилици не би се он тога часа смиловао својим друговима, ни слугама (осим Букара), него би их све радо у ријеку подавио, а најрадије Тртка и Бобана. Предочи му се и Стипан, њекад мили Стипан, а сад црњи од ђавола, јер тај махнити Котаранин бјеше зачетник сваке „неподопштине.“ Па онда стаде мислити о свему што је доживио и стаде испоређивати оно што је њекад мислио о манастирској чељади са онијем што је сад знао...
Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима њекако као замишљене и озбиљне, као да сва природа осјећаше е је настао часни пост, доба кајања и великих и тешких молитава. Бакоња, потресен, прекрсти се и поклони према сунцу, па се хитрим кораком врну натраг, мислећи о лијепим црквеним службама уз пост, замишљајући сама себе кад буде велике недјеље пјевао „Муку господинову“ као и лани, а пролетњи мирис буде допирао с поља. Прековођани опет питају: „Је ли оно мали Јерковић, што онако липо пива?...“ — Бакоњи све кика растијаше на ту помисао, пак се толико одобровољи да се издалека јави Дундаку, који голуждрав бјеше изишао пред мађупницу... „А како би било да отиђем онамо, да и’ све поизбудим? То би била прва корист што би јутрос могао учинити манастиру! — Баш да одем!“ — Бакоња остави суд, пак отрча пред мађупницу.
— Ковачу, млинару, дижите се! Сунце је грануло! Шкељо, устај и пробуди Букара!
Слуге промрмољише њешто изнутра. Враћајући се, Бакоња се живо сјети јучерашње трке и скакања Букарева. „Нема ти, брате, што Буковичани!“ поче се разговарати сам собом. „Овај сметењак, он је један среда, па шта је кадар учинити! А да какви су они које би човика пробрâ!... Скочити из бачве то је примного!... А Букар каже да њихов ковач може рукама сломити коњску потковицу!... Па зар нису ти Буковичани змајеви? Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...“ Бакоња се устави крај суда, па гледа себе како трчи упоредо с коњем, па одједном ђипац на њ. То бива о „проштењу“ (о слави манастирској) пред мноштвом народа, а свјетина му пљеска рукама. Затијем Бакоња наређује да се изваљају двије велике бачве, свака виша од човјека, пак уђе у једну, пак из ње скочи у другу. Тада се народ чисто помами, јер се Далматиници много заносе такијем работама!...
Кад се Бакоња сагну под суд, оде му поглед пут коњушке, те видје да су врата отворена. Опет остави суд, и заборави на стрица, па потече онамо. У тај мах удари киша. Бакоња гурну у врата и с прага поче тепати: „Кујас! А ди си, мој кујас!“ јер му коњ познаваше глас, те би му се увијек одазвао ржући. Али му се кујас не јави. Бакоња уђе и видје... не видје ни кулаша, ни брњаша Срдарева, ни дората Блитварева, ни вранца Вртирепова, ни два најбоља товарна коња. „А ди су?“ запита Бакоња. Оне двије мрцине што гризаху из јасала погледаше га зловољно, па обрнуше главе од њега, као да ћаху рећи: „Нас не питај!“ Бакоња као без душе, отрча ка мађупници.
— Ди је Букар? — пита он.
— Он се, брате, загнâ у сан, пак му остаје јоште доста докле допре до краја! — вели Дундак сједећи на прагу.
Бакоња се издера, да је свима у ушима зазвонило:
— Није до шале, зло вам јутро!... Брзо изађите, нестало је коња!... Разумите ли?... Коњушка је отворена, а нема коња!
Сви потекоше за њим.
Коња нема, али брава није развртана.
— Ти си, Шкељо, заборавија закључати синоћ! — рече ковач.
— Нисам ја, него је Букар заборавија...
— Мучи, бештијо! — викну ковач. — „Букар је заборавија!!“ А нисмо ли га понили синоћ кâ мртва?... Него, ја мислим да није зла. Коњи не били привезани, а врата отворена, па пошли к води. Ајдемоте трагом!...
Земља је била влажна, те се трагови јасно распознаваху, али међу коњским копитима бјеше и људскијех стопа. Трагови иђаху к води, али од воде не бјеше их ни на лијево ни на десно.
Сви се укочањише од чуда.
— Ма шта је ово? — пита Бакоња.
— Потопили се, на моју душу! — поче Дундак трљајући црвене очи. — Дојадио живот коњима, па липо сложно и договорно рекли: „Ајде да се утопимо!“ И што су рекли то извршили, кâ што јето видите...
— Ти се шалиш, кад није до шале!...
Дундак удари у смијех и поврну:
— А шта ћу друго, кад оћете да бенетате? Видите липо коњски траг, али видите и босе ноге приковођана, а видите и говеђе папке...
— Јест, Исуса ми! — рече говедар. — Јево и волујског трага!... Ајме мени, биће одвели и краве! — пак отрча пут наслона, остали за њим. Говедар, чим би пред вратима, обрну се к њима и рашири руке. Допадоше сви. Врата разврнута. Уљегоше сви заједно. Крава нема.
— Ајме мени, нема их! — рече говедар.
Дундак поче: „Дај ми каву с мликом!...“ — Нема млика, шјор!... „А зашто нема млика?...“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!... — „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!...
Другови се малко смијаху, а Бакоња, блијед, простријеља их очима и стаде да их грди:
— И ви сте слуге светога Вране!... И ви сте поштени кршћани!...
— Полако, ти мали! — осијече се на њ млинар. — Ниси ти још стâ да заповидаш и да бректиш, него ајде за својим послом!...
Затијем млинар искочи, вичући колико га грло служаше:
— ноге!... А за светога Врану и његове ране, покраде се манастир!... Берија! Бее-ри-ја! Амо-те, амо, бее-ри-ја!
— У звона, у звона, и пуцајте! — виче ковач. — Бее-ри-јааа!
Тројица се објесише о конопе, те заљуљаше сва четири звона; остали прихватише оружје из мађупнице, те учеста пуцњава, као да се крајина завргла.
Киша једнако падаше.
Сви искочише из манастира. Фра-Брне, без мантије, огрнут кабаном. Срдар први допаде.
— Шта је?...
Чим разумједе шта је, потече к води, слуге за њим, ђаци за слугама, а остали фратри лагано за њима...
— Нико се утопија! — мисли Пирија.
— Та-а-а-ко! Па шта-а ћемо му ми?!
— Али, може бити, да је и шта друго! — вели Тетка.
Кад видје Срдарина да се трагови не размећу, потече дуж ријеке ка сплати. Остали сви истијем редом за њим. Бакоња сустопице за Срдаром. Кад стигоше испод русја, али нема ни сплате ни лађе.
Дундак зазвијука и завитла руком.
— Шта мислиш, Дундаче? — пита га Срдар.
— Мислим да су и’ потопили ако су имали времена... или пуштитили низ воду.
— А зар не би могли ди запети?
— Могло би и то бити, јер вода није велика.
— То ћемо најприје видити! — рече Срдар, па се врати истијем путем натраг. — Је ли све коње повело? — запита Бакоњу.
— Не... остала су два товарна!
— Ајд... соколићу... ти си најбржи... ајд потеци, па и’... изведи...
Бакоња одлети. Залуду га стриц, који с осталијема чекаше гомилу, устављаше.
— Шта је, забога? — запиташе Срдара.
— Како шта је? — викну љутито Срдар. — Зар још не знате да смо покрадени!
Уто Бакоња доведе коње.
Срдар окрочи бољега па га гоњаше у воду.
— Удрите га! — виче Срдар.
— Не забога у воду! Нека враг носи шта је понија, а чувај се ти! — моли гвардијан.
— Удрите кад вељу, а за мном ко оће! — виче Срдар.
Бакоња ћуши ногом коња, који загази, пак се мало-помало ослободи и заплива. Вода га је носила попријеко. Срдар је махао рукама, и обадао га петама, и преплива.
Прековођани стигоше и сви једанак заграјаше, а тако исто манастирска чељад с друге стране, те заглушише једни друге.
Бакоњин коњ два пута потону, те маломе остајаше само глава изнад воде. Диже се велика вика.
— Спасте дите!... Ко је пливач!?... Спасте дите!... — викаше фра-Брне.
Бакоња вртијаше главом да не треба помоћи, па попусти оглав, и измаче се на сапи.
Срдар и Бакоња кренуше се низ воду пред сељацима.
— Сад ви сви ајте на скелу, да будете у помоћи ако довезу сплав! — нареди гвардијан.
— А ди је Букар? — пита Тетка.
— Јади га знали! Како се синоћ опија, зар још спава — одговори њеки.
— Е, па зовите и њега, јер би он могâ ваљати колико вас три.
Слуге пођоше гдје им би наређено, а фратри и ђаци пут манастира.
— Ајте ви отворите цркву, јер није разлог да јутрос не буде службе! — рече Дувало ђацима.
— Ово није могло бити без домаће издаје! Ово се види да је домаћи прст! — поче гвардијан хучући.
— И ја сам то одма помислија! И ја сам одма посумњâ, а знате на кога?
— На кога?
— На Стипана, валај — рече Дувало.
— Добра ти је та! — повикаше сви.
— А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп.
— Ја мислим да ми је враг однија двиста талира, јето ти шта мислим! А шта ми помаже да се дозна ко је кривац? Коња више ја не види’, јер је он досад на турској граници...
— Тако је, вире ми! — прихвати гвардијан. — Четири седланика, рачунај по двиста талира с оправом; пак два товарна, метни по педесет, то је девет стотина талира; па шест крава, метнимо не више но по двадесет, то је сто и шездесет. О, сад додај два бродића и сплату, рецимо опет стотинак талира — то ти је око дванаест стотина очишћено јутрос на чисту сриду!
— Тако је, боме!... Јето, тако је! А камоли да ће се приковођани припасти од Шкоранце...
Лис се врати.
— Кључ је понија Јерковић!
— Јето ти сад! — вели гвардијан... — Ајде у вигањ, па донеси шта триба да разврнемо мала врата.
Фра-Брне, држећи се за трбух, замлијечи очима, пак ће им:
— Ја, браћо, не могу више! Једва сам и довле допра! Стоји ми врка у дробу, кâ кад купус ври! — и пође лагано уза стубе у своју ћелију.
За њим оде и Дувало.
У томе се Лис врати са оруђима, те он, Мачак и Бујас почеше развраћати мала врата.
Фратри се шетаху око дворишта.
— Домаћа, домаћа и домаћа издаја, друкчије не може бити! — вели Тетка. — Промислите само ово: лупежи су могли знати све што у нас бива на синошњи вече; знали су да су слуге у манастиру до касно, као сваких година на тај дан; знали су...
— Није трибе све то набрајати! — прекиде га Вртиреп.
— Могло је бити и без домаће издаје, јер колико је скитача служило код нас, па посли разметнуло трагове свуда! Осим тога година је гладна, а пук се покварија!
— Ја јопет једно: ту је Стипанова рука! — вели Блитвар.
— Ја сам чуја да је Стипан посли бија код калуђерâ у служби.
— Па причекајте да свршим — рече Тетка. — Немојте ме прикидати, а имаћете кад казати сваки своју!... Ја не вељу да Стипан није посрид тога, или да јест, ил да би мога бити Петар, а не бити Павâ!... Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли учинити без руке помоћи из куће! А кад вељу „домаћа рука“ не мислим само ово наши пет-шест слугу, него мислим и најближе приковођане!... Вирујте ви мени да међу онима што сад трче за фра-Јаковом низ воду, има и’ доста који се сад смију под брком... Сто сам вам пута рекâ: грђи су од ркаћа!
— Немој, болан, тако! — рече Вртиреп.
— Како нису грђи? Ркаћи бар отворено говоре: „Удри по Буњевцу! Не жали буњевачко.“ Тако барем говоре, па си барем начисто с њима! А наше рђе кад спомену име св. Фране, топе се, тобоже, од богољудности, а овамо, кад год што могу очапре нам, и кожу би нам здерали... Од лани бијау се, тобож, припали од Шкоранчине устравице, да нас лакше поарају кад се најмање будемо надали!... А шта ми највише потврђује сујму да су и слуге у договору с лупежима, то је што су синоћке нагонили Букара да пије. Бојали су се да би Букар могâ устајати по ноћи! Јер, видите, какав је да је, јопет имам највише вире у његака.
— И ја! — вели Блитвар.
— И ја! — потврди Вртиреп.
— Меника је зло! — рече гвардијан, коме се лице бјеше зајаприло, а вратне жиле набрекле.
— Ма, збиља, шта је тебика? — пита Тетка. — Ја сам, од мало при...
— Зло ми је, брате! Бије ми у слипим очима кâ маљем, а блишти ми се, и све кâ да ми мрави гмижу по десној нози и руци...
— Па ајде лези, брате! — вели Тетка.
— Ајде, ајде! — рекоше и остали.
У тај мах диже се граја из цркве. Ђаци бијаху разврнули врата и ушли.
— Који је враг јопет?... Шта то јопет може бити? — рекоше пошавши к цркви.
Мачак, Бујас и Лис, сретоше их, сваки блијед и уздрхтао.
— Поарало цркву, дуовници.
— Поарало цркву!
Фратри с њима потекоше, али гвардијан застаде, заколијећа се и паде наузнак, као свијећа.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|