Bakarna statua

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Bakarna statua
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović
Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.


Upali se jedan hram i u njemu istopi se jednoga sveca drevnim nekim majstorom iskusno načinjena statua. Dođe novi majstor, i od istoga bakara sodjela po novomu vkusu u nečem različnu, a v pročem podobnu pervoj statuu. Vidi je zavist, zaškripi zubma od muke, no s ovim se uteši, govoreći: on je ne bi ni ovaku kadar bio zdjelati da mu nije bilo onom prvoga majstora bakara.

Naravoučenije

Nije se čuditi da u sadanje doba učeni ljudi što lepše sastave i napišu, i vredni u čem mu drago majstori što lepše sodjelaju negoli su drugi prežde njih. Podaj vrednom trgovcu dobar kapital, namah će bolje trgovati nego da počne s praznim rukama. Predivno priupodobljenije ovomu daje nam blaženi Spasitelj: „Upodobi sja — veli — carstvije nebesnoje čelovjeku domovi t u, koji iznosi iz sokrovišča svojega vethaja i novaja.”

Što su prvi znali, to su drugi za njima gotovo i napisano našli; a što su ovi za hiljadu i za dve hiljade godina iznašli, to oni prvi nisu mogli znati — ovo je naturalno. Da su Aristotel i Arhimid druge sebi podobne pre sebe imali, i da su živili u vreme Neftonovo i Ajderovo, i oni bi znali šta i ovi. Pohvaljivajući sadašnje velike ljude, črez to se ne čini ni dlake umaljenija slave pervih; oni vsegda ostaju i ostati će, vo vjeki, veliki i slavni. Na isti način posle sadašnjih doći će drugi koji će njih prevazići, i tako dalje dok je god nauke među ljudma.

Naši poglaviti cerkovni učitelji, kako Vasilij Kesariski i Grigorije Nazijanzin, učili su se u Atini od jelinskoga filosofa Livanija; sljedovatelno, ono što se je u to vreme znalo to su mogli i oni znati; a proče nauke, koje su se posle njih postigle, kako god i Amerika, nisu im ni na san dolazile. Ovo ko god s zrncem soli pameti rasuždava, vidi da svojim jestestvenim pravim putem ide, i da nipošto ne može inače biti.

A da zašto se dakle nahode mnogi koji su za starim poginuli, koje čujemo da uzdišući podvikuju: „E, stari, stari! Gdi su stari?“; te liše, što je za veće čudo i sijaset, ovo se najviše od onih čuje koji niti znadu (štono veli Crnogorac) majde đavolje mrve ni šta su stari ni mladi. Pita se: otkud ovo proizlazi? U prostima iz neznanja, i ovima se nije toliko ni čuditi, zašto, prirodno, ko što ne zna, dok god ne zna, on to ne može znati ako će sto glava a ne jednu imati. A u onima koji znadu pak tako govore, evo nam kaže Lesing u ovoj basni da iz njih ništa drugo nego zavist govori, okajana, slepa zavist, koja ne da ni viditi ni poznati a jošt mnogo manje počitovati poleznoje! No koliko je zla i opaka, barem ovo dobro ima: što muči, rastrza i čini škripiti zubma onoga koji s njom ima posla. Slovesno stvoren človek, ako nizašto, barem za svoje isto dobro, mir i spokojstvo valjalo bi da očisti srce ovoje od ove pakosne i opštevredovite zlobe, koja je mnoga carstva i beščislene narode prevratila i upropastila.

Nije li lepše i razumnije ovako misliti: bog koji je po jestestvu sama i soveršenjejša premudrost, sozdavši človeka slovesnim, darovao mu je dušu sposobnu razuma i mudrosti; dakle, gdi god vidimo ove vešti, ako će biti u Jelinu ili Latinu, u braminu il' u mandarinu, počitujmo ih kako dar božji, i taštimo se njima polzovati se. Pervi grečeski mudreci iskali su nauku u Egiptjana, u Finikjana, u Haldeja i Indijana, a oni su je potom u veliko soveršenstvo doveli, svoje iste učitelje mnogo prevazišli i pročim je evropejskim narodom spriopštili i pripodali. I budući da na ovoj zemlji bivaju različne premene, vidimo danas da isti pametni i ljuboučitelni Greci nimalo se ne stide u prosveštenu Evropu prelaziti za priobresti nauku i mudrost. A kad bog višnji izvoli njih od varvarske vlasti i udručenija osvoboditi (kakovi su oni ostroumni i ljuboučitelni), u malo će vremena sve druge postignuti i nadvisiti, zašto Grecija je prirodni dom i prijatnjejše obitalište musa, i jelinski jezik, on je sviju gracija po prevoshoditelstvu favorit-jezik, i bio je, i jest, i biti će.

Ovako mudarstvujući, mislićemo kao slovesni ljudi i čuvstvovaće srca naša sladost i radost. Prosveštena i blagorazumna duša niti hoće niti može inače misliti. Radujmo se dakle svetlim i slatkim božjim Darovom, počitujmo ih i želimo ih. Ko im se ovde raduje, mnogo više će im se radovati kad mu se duša od slabostej tela i od popečenija žitejskoga razmrsi, osvobodi. I ako ih je ko dosad, ili za neznanstvo ili za što mu drago, nenavidio, nek prestane, — ovo je pametnije i bolje, telu i duši i svemu opštestvu poleznije. Česnomu človeku ne pristoje kabale, zavist i proče hudosti.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2580 godina.
Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 209 godina.