Бакарна статуа
| ←Магарац и Езоп | Бакарна статуа Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Херкулес→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Упали се један храм и у њему истопи се једнога свеца древним неким мајстором искусно начињена статуа. Дође нови мајстор, и oд истога бакара содјела по новому вкусу у нечем различну, а в прочем подобну первој статуу. Види је завист, зашкрипи зубма од муке, но с овим се утеши, говорећи: он је не би ни оваку кадар био здјелати да му није било оном првога мајстора бакара.
Није се чудити да у садање доба учени људи што лепше саставе и напишу, и вредни у чем му драго мајстори што лепше содјелају неголи су други прежде њих. Подај вредном трговцу добар капитал, намах ће боље трговати него да почне с празним рукама. Предивно приуподобљеније овому даје нам блажени Спаситељ: „Уподоби сја — вели — царствије небесноје человјеку домови т у, који износи из сокровишча својега ветхаја и новаја.”
Што су први знали, то су други за њима готово и написано нашли; а што су ови за хиљаду и за две хиљаде година изнашли, то они први нису могли знати — ово је натурално. Да су Аристотел и Архимид друге себи подобне пре себе имали, и да су живили у време Нефтоново и Ајдерово, и они би знали шта и ови. Похваљивајући садашње велике људе, чрез то се не чини ни длаке умаљенија славе первих; они всегда остају и остати ће, во вјеки, велики и славни. На исти начин после садашњих доћи ће други који ће њих превазићи, и тако даље док је год науке међу људма.
Наши поглавити церковни учитељи, како Василиј Кесариски и Григорије Назијанзин, учили су се у Атини од јелинскога философа Ливанија; сљедователно, оно што се је у то време знало то су могли и они знати; а проче науке, које су се после њих постигле, како год и Америка, нису им ни на сан долазиле. Ово ко год с зрнцем соли памети расуждава, види да својим јестественим правим путем иде, и да нипошто не може иначе бити.
А да зашто се дакле находе многи који су за старим погинули, које чујемо да уздишући подвикују: „Е, стари, стари! Гди су стари?“; те лише, што је за веће чудо и сијасет, ово се највише од оних чује који нити знаду (штоно вели Црногорац) мајде ђавоље мрве ни шта су стари ни млади. Пита се: откуд ово произлази? У простима из незнања, и овима се није толико ни чудити, зашто, природно, ко што не зна, док год не зна, он то не може знати ако ће сто глава а не једну имати. А у онима који знаду пак тако говоре, ево нам каже Лесинг у овој басни да из њих ништа друго него завист говори, окајана, слепа завист, која не да ни видити ни познати а јошт много мање почитовати полезноје! Но колико је зла и опака, барем ово добро има: што мучи, растрза и чини шкрипити зубма онога који с њом има посла. Словесно створен чловек, ако низашто, барем за своје исто добро, мир и спокојство ваљало би да очисти срце овоје од ове пакосне и општевредовите злобе, која је многа царства и бешчислене народе превратила и упропастила.
Није ли лепше и разумније овако мислити: бог који је по јестеству сама и совершењејша премудрост, создавши чловека словесним, даровао му је душу способну разума и мудрости; дакле, гди год видимо ове вешти, ако ће бити у Јелину или Латину, у брамину ил' у мандарину, почитујмо их како дар божји, и таштимо се њима ползовати се. Перви гречески мудреци искали су науку у Египтјана, у Финикјана, у Халдеја и Индијана, а они су је потом у велико совершенство довели, своје исте учитеље много превазишли и прочим је европејским народом сприопштили и приподали. И будући да на овој земљи бивају различне премене, видимо данас да исти паметни и љубоучителни Греци нимало се не стиде у просвештену Европу прелазити за приобрести науку и мудрост. А кад бог вишњи изволи њих од варварске власти и удрученија освободити (какови су они остроумни и љубоучителни), у мало ће времена све друге постигнути и надвисити, зашто Греција је природни дом и пријатњејше обиталиште муса, и јелински језик, он је свију грација по превосходителству фаворит-језик, и био је, и јест, и бити ће.
Овако мударствујући, мислићемо као словесни људи и чувствоваће срца наша сладост и радост. Просвештена и благоразумна душа нити хоће нити може иначе мислити. Радујмо се дакле светлим и слатким божјим Даровом, почитујмо их и желимо их. Ко им се овде радује, много више ће им се радовати кад му се душа од слабостеј тела и од попеченија житејскога размрси, освободи. И ако их је ко досад, или за незнанство или за што му драго, ненавидио, нек престане, — ово је паметније и боље, телу и души и свему општеству полезније. Чесному чловеку не пристоје кабале, завист и проче худости.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|