Autobiografija/TAMNICA

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   OD TREĆE DO ZAKLjUČNO DVANAESTE LjUBAVI TAMNICA VOJSKA   ►

TAMNICA

         Među prvima u mome novome društvu prišao mi je jedan vašarski kesaroš, mignuo okom na mene, kao da bi hteo reći: „Poznajemo se sa aranđelovačkog vašara!“ i pružio mi prijateljski ruku.
         — Dobro došao, novajlija!
         — Bolje te našao, prijatelju!
         — A uhvatiše braća, a, uhvatiše?
         — Uhvatiše!
         — A ti drugi put pazi kad zavlačiš ruku u tuđ džep. Ono, i mene su uhvatili, ali ja sam hteo da odsečem kesu, a to je malo teži posao.
         — Ama nisam ja za to osuđen.
         — Nisi? — iznenadi se kesaroš. — Nego? Možda za zlonamernu paljevinu?
         — Ne, brate!
         — Ili kao maloletni saučesnik u ubistvu?
         — Nije ni to!
         — Nego?
         — Napisao sam jednu pesmu.
         — Pesmu? — nasmeja se kesaroš. — Pričaj ti to, prijatelju, drugome kome.
         — Odista ti kažem.
         — Čudo ne kažeš, osuđen si što si išao u crkvu na službu božju.
         — Ako hoćeš, veruj mi.
         — O, maj, to sad prvi put čujem. A je l' svako koji napiše pesmu treba da bude osuđen na robiju?
         — Trebalo bi, ali, znaš kako je, mnogi se izvuku. I obično se izvuku oni koji napišu rđavu pesmu.
         — A tvoja je pesma bila dobra?
         — Sve sudije prvostepenog suda i sudije kasacije tvrde da je dobra.
         — A koliko su te osudili?
         — Dve godine.
         — Ajaoj! A mene za krađu godinu dana. Mora da je to neki gadan posao — pisanje pesama.
         — Razume se da je gadan. Mučiš prvo sebe dok je napišeš, pa mučiš urednika da ti je štampa, pa onda mučiš one koji je čitaju, pa državnog tužioca da te optuži i, najzad, sudiju da te osudi.
         — A zar nisi imao olakšavne okolnosti?
         — Ama, zar se ti i u tome razumeš?
         — Kako da ne razumem, zar je meni ovo prvi put! Znam ceo krivični zakon napamet. Nisi, dakle, imao olakšavne okolnosti?
         — Imao sam ih.
         — Koje?
         — Dobro vladanje.
         — To je, brate, otežavna okolnost. Kod nas ako si dobrog vladanja, to ti je sigurno da ćeš stradati, a ako si sumnjivog vladanja, možeš još nekako i da se izvučeš. Zauzme se za tebe i advokat, i sreski načelnik, i predsednik sreske partijske organizacije, pa prođeš. Eto, meni je baš sumnjivo vladanje pomoglo te sam osuđen samo godinu dana. A imao si valjda i priznanje?
         — Jest!
         — Eto ti, znao sam! A i to ti je otežavna okolnost. Kad te uhvate na delu, priznaj. To razumem, To se mora priznati, ali ako ti priznaš i kad te ne uhvate na delu, onda je to otežavna okolnost. Jest, u presudi piše da ti se to računa kao olakšavna okolnost, ali te, zajedno s tom okolnošću, oteraju na robiju, pa šta ti onda vredi.
         — To jest!
         — A kad izađeš odavde, hoćeš li opet da pišeš pesme?
         — Neću više!
         — Pa dabome. Nikakve hasne nemaš, a ležiš badava robiju. Nego ako hoćeš da me poslušaš kad se pustiš odavde, da otpočnemo zajedno posao.
         — Kakav posao?
         — Pa da sečemo kese po vašarima. Znaš, kad smo udvoje, onda lakše ide. Ti ga zavaraš ili mu priđeš da pripališ cigaretu, a ja mu odsečem kesu. Posle delimo.
         — Nije to posao za mene.
         — Nego šta je?
         — Ja sam svršio univerzitet.
         — Univerzitet? Obesi ti to mačku o rep.. Ovaj univerzitet ovde, što ga sad svršavaš, ako ti donese štogod u životu, a onaj što si ga ti svršio obesi mačku o rep. Šta može ono da ti donese?
         — Mogu da postanem veliki činovnik.
         — Pa utoliko pre izvežbaj se da sečeš kese.
         — Mogu biti i ministar.
         — Možeš, ama i to ti ne vredi ako se ne naučiš da sečeš kese. Misliš ti: tako se to prolazi kroz život sa univerzitetom i sa pesmama. 'Ajd' ti piši pesme a ja ću da kradem, pa ćemo se sresti kroz jedno dvadeset godina. Upamti, srešćemo se. Ja, ako ne doguram da budem narodni poslanik ono doguraću sigurno da budem predsednik upravnog ili nadzornog odbora kakve banke. Ti ćeš tada proći kraj mene izlizanih pantalona i izlizane pameti i skinućeš mi duboko kapu i izjavićeš mi svoje poštovanje i ponudićeš mi da mi, za pedeset dinara, napišem čestitku u stihovima za moj rođendan. Javiće se, verovatno, dotle i jedna ili dve knjige tvojih pesama, sa tvojim potpisom, ali će se javiti dotle i stotine hiljada akcija sa mojim potpisom. Tvojim će knjigama svaki dan padati cena, a mojim će akcijama rasti; tvoju će knjigu ceniti dvojica-trojica takvih kao što si ti, a moje će akcije imati cenu i na samoj berzi; tebi će se smejati kad prođeš kroz čaršiju, a o meni će se s poštovanjem govoriti. Je li tako?
         Sa zaprepašćenjem sam slušao kesaroša, kojega ću odista sresti kroz dvadeset godina.
         — E pa, kad eto priznaješ da je tako, a ti mi reci sam: koji je univerzitet bolji za život, da li onaj što si ga ti svršio ili ovaj što ga ja sad svršavam? Razmisli dobro, razmisli!
         I razmišljao sam, dugo sam razmišljao o tome, jer, ako ništa drugo, tamnica je bar za razmišljanje neobično pogodna ustanova, a razmišljanje je jedina i besplatna i bezopasna zabava čovekova. Samo, treba umeti razmišljati, jer ima ih koji ni to ne umeju.
         Moja današnja kuvarica, gospa Lenka, tvrdi, na primer, da ne ume da razmišlja, onako isto kao što ne ume da pravi knedle od sira i pitu sa orasima.
         — Pa dobro, gospa-Lenka, kad ste bili mlađi, jeste li onda umeli da razmišljate?
         — Nisam.
         — Vi ste udovica, prema tome ste bili udati. E pa zar prilikom udaje, kad ste se imali odlučiti hoćete li poći za pokojnika, zar niste onda razmišljali?
         — Nisam.
         — Kako to?
         — Pa ja i pokojnik smo se izranije poznavali i, kad sam ušla u sedmi mesec našega poznanstva ja sam se bez razmišljanja udala.
         — Lepo, to je odista vrlo moguće na taj način. Ali, kada ste se upoznali sa pokojnikom i kad vam je to poznanstvo imalo da donese onaj sedmi mesec poznanstva, zar ni onda niste razmišljali?
         — Nisam.
         — Kako to?
         — Pa u takvim se prilikama obično ne razmišlja.
         — Vi ste posle godinu dana bračnog života ostali udovica; našli ste se bez zaštite, bez potpore, a život je tako težak. Jeste li bar onda razmišljali?
         — Nisam ni tada.
         — Zašto?
         — Pa bila sam mlada i lepa.
         — Sasvim, sasvim! Ali, gospa-Leno, otad je prošlo mnogo vremena; prošla je i mladost i lepota i vi ste, po svoj prilici, imali često prilike da razmišljate?
         — Imala sam; ali nisam razmišljala. Ne umem, nisam se vežbala pa ne umem.
         — Kako to ne umete?
         — Pa eto, tako! Prekodan sam u poslu, pa mi i nije do toga da razmišljam, već ostavljam za uveče. A uveče legnem, prebacim pokrivač preko glave i kažem sama sebi: e 'ajd' sad, Leno, misli o toj i toj brizi. I počnem lepo, a tek misli najedanput pođu u raskorak, skrenu i odu na devedeset i devetu stranu. Eto tako, ne umem da razmišljam, pa to vam je.
         A nije to slučaj samo sa gospa-Lenom. Meni se i jedan načelnik ministarstva žalio da ne ume da misli, u što me je neobično lako ubedio. Pa ipak sam mu, iz učtivosti, rekao:
         — Ali kako, zaboga?
         — Tako, gospodine, ne umem. Ponesem ja kući akta, kakav važniji predmet o kome mi treba dobro razmisliti pre no ga referišem ministru. Kažem sam sebi: e, o ovome ću ozbiljno promisliti, i razvijem akta na sto i naslonim glavu na ruke i počnem misliti. Ali se red misli kod mene ovako otprilike razvija: ovo potraživanje deoničarskog društva nije ni u kom slučaju administrativni spor, prema tome Onaj mladi inženjer opet je danas prolazio pokraj moje kuće, a moja žena čini mi se da je bila na prozoru; uostalom... Da mi je samo znati što je sludovao Antonije Đorđević te nazidao treći sprat na kući, jer ako uzme čovek u račun da... Moraću da opomenem sutra gospodina Panića da ne dovodi više svog lovačkog psa u kancelariju, jer gde bi nas to odvelo ako svi činovnici počnu dovoditi svoje domaće životinje u kancelariju, što uostalom... Baš mi se prijeo nešto pileći paprikaš sa noklicama, moraću ujutru da kažem Nati da mi spremi, a mogla bi... Pa dobro, zašto je Petković predao ključeve trgovačkom sudu kad mu je posao išao neobično dobro, ili je to možda... — Pa se najedanput trgnem i setim se da su preda mnom akta i da sam ja o njima uzeo razmišljati, te se priberem, vratim se sebi i uzmem ponovo razmišljati: ovo potraživanje deoničkog društva nije ni u kom slučaju administrativni spor, te prema tome... Niko drugi nije mogao napisati ministru ono anonimno pismo o nabavci drva za ogrev ministarstva nego onaj Arsa pisar iz trećeg odeljenja, a taj isti Arsa... Baš šteta što mi se razbila ova ćilibarska muštikla, a tako sam je voleo... Kako bi bilo da sačekam onog inženjera na prozoru pa da mu prospem bokal vode na glavu... — Eto, tako to ide redovno. Prosto ne umem da mislim, pa to ti je!
         A kako bi spasonosan sanatorijum za te koji ne umeju da misle bila tamnica, iako je nju država ustanovila, bar u pogledu političkih krivaca, baš za one koji umeju da misle. Odvojen potpuno od huke života i od događaja, odvojen od vreve i komešanja svetskog, kao robinzonski usamljen čuvar kule svetilje, koji posmatra bure na pučini koje ne dopiru do njega, čovek se izmeđ' četiri tamnička zida povlači u sebe, zbere sve misli te kao reflektorska žiža obasjavaju predmet na koji se prostiru.
I kako je to prekrasna panorama kada se iz usamljenosti posmatra svet kroz takvo jedno staklo na dogledu kao što je apsanski prozor!
         Kao nabujala reka teče život širokim stazama; teče i ruši prepone, razriva obale, krha brane, plavi doline i odnosi sobom sve, sve što nađe, sve što zbere. Čitav korzo ljudskih vrlina i ljudskih slabosti defiluje ispred stakleta na ovome čudnovatome dogledu. O, koliko novina, koliko zanimljivosti i koliko istine koja se golim okom ne opaža!
         Ja sam sve te slike poznavao dok sam i sam bio na toj stazi, ali odavde, uveličavane stakletom, one sasvim drukčije izgledaju. Eno je nevinost, na primer, sa kratkim suknjicama više kolena, sa ažur-čarapama kroz koje se vide rumeni listovi, u providnoj haljini koja joj ocrtava sve čarobne ugibe na telu i sa dekolteom iz kojega vire nabrekle dojke. Eno ga poštenje, obuklo ludačku košulju, nataklo na glavu šarenu kapu sa praporcima i poskakuje pelivanski i histerično se cereka. Eno ga i dobročinstvo, isturio mu se siti trbuh kao u porodilje, diglo glavu uvis osvrćući se levo i desno u očekivanju da mu svet skida kapu i klanja mu se. Eto je odmah zatim i sujeta, pre gola no obučena, te joj se kroz tanku kožu isturaj u kosti i sagleda svako rebro; pokvarenih zuba i usahlih dojaka, nafrakana i navučenih obraza, kao one ženske što ih noćne patrole zbiraju sa ulice. Eno je i gordost, obesila tri lisičja repa pozadi, zadela nekoliko obojenih guščijih perušaka u kapu, uznela glavu i staje na žulj svakome trećem prolazniku. Eno je i zloba, ukusno i lepo odevena, ljubazna i predusretljiva, sa jednim toplim osmehom na usnama i mačijim pogledom. Eno je i matora usedelica pravda, zamenila lažnima poispadale zube, zadigla suknju te joj se vidi donji prljavi veš; metnula mutne naočare na nos da bi sakrila razroki pogled; podmetnula čitava povesma vune u grudi da bi formirala usahnule dojke iz kojih još i danas doji čovečanstvo. I za njima još mnogi, još vrlo mnogi; rodoljublje, licemerstvo, sebičnost, vrlina, porok, laž i istina, i svi drugi, svi koji izbliza, kada si među njima, niti izgledaju tako odeveni, niti su takvoga ponašanja kakvo se kroz ovo staklo na dogledu sagleda.
         A ovaj dogled, tamnički prozor, ima i onu drugu poznatu osobinu istinskoga dogleda. Kad gledaš kroz malo staklo na veliko, onda se predmet koji gledaš uveliča, i obratno: kad obrneš dogled, i gledaš kroz veliko staklo na malo, tada se predmet umanji. Taj je eksperimenat neobično zanimljiv i daje se neobično lepo izvesti baš kroz dogled koji predstavlja apsanski prozor.
         Vidiš, na primer, kroz veliko staklo uveličanoga političara, velikog državnika, čija svaka reč beleži epohu u razvitku države, čiji svaki korak predstavlja korak istorije, čijoj se mudrosti gomile klanjaju i koji masama zamenjuju olimpijske bogove koji su živeli meću ljudima. A obrneš li onu drugu stranu dogleda, te pogledaš kroz veliko staklo na malo, ti vidiš umanjenog državnika; vidiš sebičnjaka čija je svaka reč sračunato licemerstvo, čiji je svaki korak grabljivi potez, kome se klanjaju i koga obožavaju plaćene gomile i koji je kao starozavetski saraf ušao u hram gospodnji radi pazara.
         Ili: na veliko staklo vidiš uveličanu plemenitost glasovitoga mecene i dobrotvora. Njegova darežljiva ruka blaži svaku bedu i jad; njegovo plemenito srce saučestvuje u svakoj nevolji. On je već mnogu suzu utro, mnogi bol olakšao, mnogu bedu ublažio; njega nevoljnici za života smatraju svecem i njegova je duša, po smrti, obezbedila sebi mesto u raju. A obrni sad staklo na dogledu, pa ćeš videti okorelog zlikovca, koji je čitav niz sirotinje oglobio, koji je mnoge i mnoge kuće do temelja razorio, koji je bližnjemu zalogaj iz usta otimao, a sad, sitnim dobročinstvima, proglašava kroz novine svoju plemenitost ne bi li uspavao savest i ne bi li uspavao vlasti koje mimoilaze ove bezdušnike skrivene iza maske dobročinstva.
         Pa onda, kroz ono veliko staklo vidiš uveličanoga književnika, ili naučnika, za kojega se veli da kazuje poslednju reč, čije se ime ispisuje uvek u vrhu i sa poštovanjem izgovara, kojemu se oni koji ga opkoljuju stalno dive — kako onome što je napisao tako i onome što će napisati, nad kojim visi venac slave i pred kojim su panteonska vrata širom otvorena. A kad okreneš onu drugu stranu, staklo koje umanjuje, ti vidiš jedan običan profesorski tip, kakvi se u velikih naroda broje na bataljone; vidiš čoveka koji svoje akovče znanja celoga života pretače, vidiš naučnika koji kao kakva modiskinja svakih šest meseci reklamira novu robu kojom se snabdeo za tu sezonu, napominjući uzgred da rasprodaje staru po sniženoj ceni, i vidiš čoveka koji na našoj naivnosti zida svoju lažnu veličinu.
         I koliko drugih i koliko drugačih slika kad posmatrate svet kroz stakla koja uveličavaju i koja smanjuju! A to i jedno i drugo staklo tamnički je prozor pre no ma kako usavršeni američki dogled.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.