Autobiografija/PREDGOVOR
| ◄ Sadržaj | PREDGOVOR | OD ROĐENjA DO PRVOGA ZUBA ► |
AUTOBIOGRAFIJA
PREDGOVOR
Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao — pisanje biografije — kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi akademije nauka. I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.
U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dandanas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci — to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis.
Eto, to me je, uglavnom, rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.
Opis svoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak. Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.
Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (sa mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako, otprilike, kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period sa mnogo potperioda. Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti“. Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji“.
Stoga sam se ja i zadržao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga života poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, već je uvek dopunjuje, namešta i zamazuje, ne bi li je ulepšao. Takvi su ljudi neobično podesni za biografije književnika i umetnika, jer je kod tih biografija pravilo da se svaka stvar tako ulepša kako bi veliki pokojnik potomstvu izgledao što uzvišeniji i što plemenitiji. Biografi književnika i umetnika imaju u tome pogledu neobičnu sličnost sa mašamodama i krojačicama. I kod njih postoji onaj krojački ukus: „ovo vam lepo stoji!“ te biografiju tako kroje i doteruju kako bi što lepše stojala onome o kome pišu. Ako je dami ružan struk, krojačica će napraviti hiljadu mašnica da ga pokrije; ako je književniku ružna prošlost, biograf će izmisliti hiljadu anegdota da je zamaže. Ako dama ima malo grbava leđa, krojačica će joj izmisliti takav kroj da se to i ne opazi; ako umetnik ima malo grbav moral, biograf će izmisliti takva objašnjenja da će takav moral izgledati kao vrlina.
Sećam se, na primer, jednoga slučaja kojega sam ja savremenik i svedok a koji sam zatim prerađen čitao u biografiji.
Lirski pesnik N. N. jedno jutro, trešten pijan, sreo se sa svojim budućim biografom. Veliki pokojnik bivao je često puta u životu svinja, ali je ovom prilikom naročito bio zabrljavio, tako da nije umeo čak ni kuću da nađe.
— Slušaj, prijatelju, — reći će on, posrćući i naslanjujući se svom težinom na budućeg biografa — oni što su pili sa mnom napustili su me, stoke božje, pa nema ko da me odvede kući. A ja, vidiš, znam na nebu da nađem Velikog Medveda, ali svoju kuću ne mogu nikako da nađem!
Ta je epizoda u biografiji („Uspomene na pokojnog N. N.“) glasila ovako:
„Jednog jutra, sreo sam ga sumorna i brižna; čelo mu je bilo mutno, a oči — one oči kojima je on tako duboko ponirao u dušu čovekovu — bile su pune nekog čudnog izraza bola i prekora. Kad sam mu prišao, on se osloni na mene i reče mi:
— Posrćem, posrćem kroz život, jer su me svi prijatelji napustili. Ah, lakše mi je naći pute nebeske no staze života. Osećam se usamljen, povedi me, povedi me!“
I na to je biograf nadovezao svoj opširan komentar, objašnjavajući dubinu misli u ovim rečima pokojnikovim.
U biografiji jednog slikara čitao sam kako je u životu imao teških neprilika usled sukoba zastarelih pogleda našega društva sa njegovom uzvišenom umetnošću. Ove su neprilike čak imale uticaja i na sam pravac rada njegovog. Dotle portretista Rembrantovih boja i manira i kompozitor zamašnih invencija, prešao je odjednom na plener pun sunca i svetlosti. Međutim, meni je poznat jedan od tih sukoba njegove uzvišene umetnosti sa zastarelim pogledima društva. On je sedeo kod jednog krojača, koji mu je za četrdeset dinara mesečno, sem sobe, davao svako jutro po jednu kafu i uz to mu besplatno peglao pantalone. Iz blagodarnosti prema toj pažnji, on je izradio portret krojačev i njegove žene. Verovatno tom prilikom, nastalo je i malo bliže poznanstvo između njih, te mu je od toga doba krojačeva žena služila kao model. I krojača nije nimalo bunilo kada bi zatekao svoju ženu sa pozorišnim šlemom na glavi i kopljem u ruci, u položaju Palade Atine, ali su se u njemu pobunili zastareli pogledi našega društva kada ju je jednom zatekao u položaju spartanske kraljice Lede a slikara kraj nje kao labuda. Tom prilikom je krojač, bez obzira na to što će doći u sukob sa uzvišenom umetnošću, tako isprebijao labuda kako može samo jedan čovek zastarelih pogleda učiniti. Onom istom utijom kojom mu je svako jutro peglao pantalone ispeglao mu je ovom prilikom rebra, a šivaćom iglom sistema „Singer i komp.“ toliko ga izbo da je slikar morao šest nedelja ležati u bolnici, i od toga doba je sasvim napustio portrete i kompozicije a odao se pleneru, iskorišćujući kao modele krave, koze i ždrebad, uveren da na taj način neće doći u sukob niti sa zastarelim pogledima našega društva niti pak sa ljubomornim krojačima.
To isto, samo malo drukčije, i sa jednim kompozitorom. Čitao sam mu biografiju, po kojoj je u njegovoj aktivnosti, posle prvih snažnih i emotivnih kompozicija, nastala bila izvesna stagnacija, posle koje je komponovao liturgiju. Biograf tu stagnaciju objašnjava nedaćama bračnoga života, jer ga njegova bivša supruga nije umela dovoljno da razume. Kompozitor je imao da spremi jednu sopranistkinju za izvesno solo u jednoj svojoj kompoziciji. To je spremanje nešto poduže trajalo i, na kraju, sopranistkinja izgleda da je dobro shvatila solo, ali ga kompozitorova žena nije shvatila. I mesto aplauza i kite cveća, što je sopranistkinju očekivalo na koncertu, kompozitorova je žena, na glavnoj probi, razbila o njenu glavu nov novcat kišobran. I posle toga slučaja, a usled toga što ga supruga nije dovoljno razumela, nastala je ona stagnacija u kompozitorovoj aktivnosti, posle koje je komponovao liturgiju, i to ne toliko iz osećanja pobožnosti koliko što je sudijama vrhovnoga suda, prilikom brakorazvodne parnice, dao reč da će komponovati novu liturgiju ako spor U njegovu korist reše.
Eto, tako se kroje haljine velikih ljudi; eto, tako se pišu biografije u krojačkim radnjama za izradu biografija. I to je dobra strana tih biografa, koju istorija književnosti prilično iskorišćuje, ali ti biografi imaju i jednu rđavu stranu, koju pošto poto treba suzbiti ili je bar onemogućiti. Ti biografi, naime, imaju običaj da se posle smrti koga poznatijeg čoveka uvuku u njegovu kuću i sa jednom policijskom revnošću ispreturaju mu fijoke i sve hartije i hartijice koje se po kući nalaze. No i to im je malo, već razviju pravu sudsku istragu, te počnu po celome svetu pribirati pokojnikova pisma, školske svedodžbe, priznanice i sva druga dokumenta, pa ih zatim, sa istrajnošću jednoga pasioniranoga islednika, dešifriraju, komentarišu, objašnjavaju, obrću reči, premeću rečenice i, na kraju krajeva, na osnovu novih podataka, tako izmoluju pokojnika i tako prevrnu biografiju, koja je dotle bila napisana, da bivša biografija liči prosto na prevrnut kaput, sa grudnim džepom koji je s leve strane grudi prešao na desnu, sa novom somotskom jakom i sa novom postavom. Jer valja znati da te biografske krojačke radnje ne kroje samo nove biografije, već vrše i sve ostale poslove: prerađuju stare, peglaju, vade fleke, prevrću ih i krpe tamo gde se na kojoj biografiji pojavila rupa.
Ja se, na primer, sećam biografije jednoga našeg zaslužnog čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje. Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852. godine u Petrovcu, od majke Angeline i oca Miljka, koji je bio svinjarski trgovac. Stojan je svršio osnovnu školu u Petrovcu, nižu gimnaziju u Požarevcu, višu i Veliku školu u Beogradu. Kako je po struci bio prirodnjak, to mu je odmah, čim je postao nastavnik, dodeljeno da predaje nemački jezik i gimnastiku, i u tom pravcu je razvio toliko svoju delatnost da je čak i izradio jednu iscrpnu naučnu studiju o tragovima srpskih reči u sanskritskom jeziku.
Na dvadeset godina docnije, pošto su se biografi dočepali raznih njegovih privatnih pisama, ja sam na osnovu „novih podataka“ čitao sasvim drugu i drugaču njegovu biografiju. Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić. Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije bio svinjarski trgovac, već pop. Pokojni se Spira nije rodio u Petrovcu, u požarevačkom okrugu, već u Rekovcu, jagodinskom okrugu; nižu gimnaziju nije učio u Požarevcu, već u Jagodini; Veliku školu nije učio u Beogradu, jer je svršio ratarsku školu u Kraljevu. Kao nastavnik nije predavao nemački jezik i gimnastiku, već hrišćansku nauku i notno pevanje. Pokojnik nije pisao studiju o tragovima srpskih reči u sanskritskom jeziku, već o uticaju šuma na klimatske odnose.
Mene, verujte, ne bi iznenadilo kada bi ti biografi, na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao. Jer možete misliti šta su sve ti biografi kadri pronaći u privatnim pismima pokojnikovim, a naročito u onima koja je pisao dok još ni sam nije slutio da će biti veliki pokojnik. Jer, kada već neko postane veliki čovek, on onda, razume se, i svoja privatna pisma udešava tako da bi se mogla objaviti, otprilike kao što se žena koja je stekla priznanje da je lepa udešava da bi tome i odgovorila. Čitao sam tako, na primer, pismo jednog velikog čoveka, akademika, koji je od svoga kirajdžije tražio neplaćenu kiriju. Veliki je čovek u pismu svome kirajdžiji pisao kako je život sa svoje materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike duše i još puno drugih aforizama o životu, a sve s obzirom na eventualno štampanje toga pisma. Kad je tako napisao puno ružnih stvari o životu, prešao je na frazu: „ali postoji iz vestan red stvari u životu koji se ne da iz beći“ i, na osnovu te fraze, tražio je od kirajdžije tromesečnu dužnu kiriju. Razume se da je kiriju dobio tek kad je sreo lično kirajdžiju i usmeno (što se ne može štampati) mu opsovao sto bogova i popretio da će ga kao mačku isprebijati.
Drugi jedan veliki čovek, iz obazrivosti da mu se ne štampaju pisma posle smrti, završavao ih je uvek frazom: „Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite“. To mu je postala takva navika da je jednom, izdavajući priznanicu za izvestan honorar, završio ovu: „Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite“. Znao sam i jednoga uglednoga naučnika našega, kod kojega je bojazan da ostavi pismene tragove posle smrti postala prava manija, tako da se odrekao uopšte pisanja i umro je kao priznat naučni književnik a nikada ništa na svetu nije ni napisao.
Eto, uglavnome, svih dobrih i rđavih strana toga kada čovek dozvoli da postane žrtva biografa. I zar onda nije bolje napisati autobiografiju, te na taj način izbeći sve eventualnosti?
Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me rukovodili da napišem autobiografiju. Pre svega, nisu ni stoga što ja sebe ne smatram velikim čovekom, te sam sa te strane bezbedan i miran, uveren da će moja privatna pisma izvesno korisnije poslužiti piljarima za fišeke no biografima za vađenje kakvih podataka.
A što sam i pored toga napisao ovu knjigu, to je samo zato što sam njome hteo da obeležim šesetogodišnjicu života, te — osvrćući se u ovome trenutku za sobom i prelazeći preko jučeranjega i prekjučeranjega dana — da pogledam čak daleku mladost, najdragoceniji deo života. I, mada mi je poznata mudra reč francuskog pisca Gi de Mopasana, po kojoj „nema ničega strašnijeg do kad čovek ostari pa zabada nos u svoju mladost“, ja ipak to činim, po onome nagonu koji kod davljenika, za ono nekoliko trenutaka rastajanja od života, izaziva pred očima sliku prošlosti, pa čak i daleke mladosti.
Ali ne osvrćem se ja za sobom zato da zaplačem za onim što je prošlo. Naprotiv, osvrćem se da se nasmejem smehom, za koji se ovde, pre no ma kad inače, može reći: „Ko se naposletku smeje, najslađe se smeje!“
Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.
Putevi su nam bili različiti.
Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima.
Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.
Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi kao i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo...
A kad je prošlo šest punih decenija — vele to je prosečan čovečji vek —— sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.
Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
— Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!
— A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
— Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. u brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
— A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
— Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.
Uze reč zatim onaj što je plakao:
— Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!
— A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
— Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
— A jesi li bar poznao i video život taj?
— Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.
Uze reč i onaj treći, što se smejao:
— Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!
Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|