Аутобиографија/ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   ПРЕДГОВОР ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА   ►

ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА

          Mада је смрт једини и најпоузданији факат у животу свакога човека ипак, пишући аутобиографију, свако обично избегава да почне са тим фактом. Морам се, дакле, и ја измирити са тим већ усвојеним начином писања и почети са рођењем, мада је баш рођење често пута споран факат у животу човечјем. Код мене се, на пример, дуго и дуго није било начисто са годином мога рођења, те се најзад једва успело утврдити да сам се родио 8. октобра 1864. године.
Раније тврдње мојих биографа да сам се родио 1866. године отпале су благодарећи брижљивом испитивању професора г. Миленковића. Ти ранији биографи изводили су своју тврдњу на основу пронађених података, по којима сам ја први разред гимназије завршио 1878. године. Претпостављајући да сам у школу пошао у седмој години, то сам, по њима, четири разреда основне школе и један разред гимназије свршио у дванаестој години, што значи да сам се родио 1866. године.
Да спор реши, г. Миленковић се упустио у истраживање по старим архивама, претурајући све школске протоколе, где је најзад утврдио несумњиви факат да сам ја први разред гимназије учио пуне три године, из чега се да извести јасан закључак: да сам се морао родити 1864. године. Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у забуну.
          Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић. То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав литерат на тај начин склони да би ми направио места у литератури. Па ипак ме је та случајна веза између мене и Вука некада испуњавала поносом, те сам у младости чезнуо за тим да ми ко пребије ногу, сматрајући да је довољно бити ћопав па бити Вук. Једном чак мал' ми се није десило да ми пребију обе ноге, али не у тежњи да се задовоље моје литерарне амбиције.
          Још једна узгредна напомена. У доба када ћу се ја родити и нешто пре зачела се међу народима Балканскога полуострва идеја о зближењу и заједници, те да удружени прегну на заједничко дело ослобођења. Као први експерименат тога зближења изгледа да сам био ја, представљајући у неку руку персонификацију балканске заједнице. И, да није нешто српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био стрељан као грчки министар или не би ли, као лажни румунски кнез, трошио у светским бањама новац маторих француских удовица, или не би ли се, субвениран од разних држава, крвавио по планинама као шеф албанских бандита, очекујући згодан тренутак да од своје хајдучке чете образујем министарски савет.
          Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево. Целу забуну у том погледу начинило је то што ме се оба поменута града одричу и ни један не признаје да сам се у њему родио, већ ме потура ономе другоме. У погледу тога питања ја не могу да се ослоним на своје сећање, али сам у породици сазнао за извесне околности које ствар објашњавају. Наиме, мој је отац био имућан трговац у Београду и, баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину — у коју сам и ја спадао — и пређе у Смедерево да живи. Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах! То оцу нисам могао да опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако пакосну шалу.
          Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине. Ја то само претпостављам, јер о мојим прецима врло мало што знам сем факта да нису носили исто породично име које ја носим. Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих предака који је сам своје презиме заборавио и под каквим је околностима он то могао учинити. Знам да је један мој рођак заборавио своје презиме кад је напунио двадесету годину и кад се окружна команда нешто о њему распитивала. Добро, то још разумем; али такав разлог није могао постојати у доба када је дотични мој предак заборавио своје презиме. Остаје ми, за решење ове загонетке, једина претпоставка: да је тај мој предак морао умрети гдегод у иностранству, и то под туђим именом, што ће рећи: под лажним пасошем.
          Кад год сам о тој околности из моје биографије размишљао, увек ми је падало на памет како то одиста мора бити добра шала умрети под туђим именом. То мора бити једно нарочито задовољство за мртваца који би успео да заведе околину да га под туђим именом сахрани. И колико и каквих све занимљивих компликација може ту настати! Замишљајући погдекад себе у томе положају, ја сам већ унапред уживао у заблуди мојих поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у разочарењу професора Симе Митровића, који са извесним пакосним задовољством већ неколико година бележи фразе за посмртни говор који намерава да ми одржи пред црквом; и најзад, у многим и многим другим замршеним и неразрешивим односима.
          Родио сам се у једној старој кућици, у близини београдске Саборне цркве. Та кућица доцније збрисана са земље и наместо ње се сад диже велика палата Народне банке, тако да су данас банчини трезори тачно тамо где је била соба у којој сам се ја родио. И сад, кад би наишло једно благодарно поколење и хтело, рецимо, да означи спомен-плочом место где сам се ја родио, та би се плоча, са натписом: „Овде се родио итд.“, морала узидати у Народну банку, тачно изнад оних сутеренских прозора са дебелим гвозденим шипкама, где су трезори у којима почива банчина златна подлога. Замислите само у какву би то забуну могло довести каквога познијега мога биографа, који би може бити, на основу оваквих факата, доказивао да сам ја ванбрачно дете из дивљега брака измеђ' гувернера Народне банке и портирове удовице. Портирова удовица, да би прикрила гувернерову бруку, која би могла имати утицаја и на банчин кредит у иностранству, сакрила се, по решењу управног и надзорног одбора банчиног, измеђ' каса у којима је банчина златна новчана подлога. Ту је мене родила и стрпала ме у један трезор, где ме је затим пронашла комисија кад је пребројавала државну готовину и увела и мене у биланс, на страни примања. Разуме се, изаћи у живот из трезора Народне банке и носити на себи потпис гувернера Народне банке, лако му је било одржати се на доброме курсу — тако би отприлике завршио своје резоновање тај будући мој биограф. Али, хвала богу, код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благодарно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој биографији неће ни десити.
          Родио сам се о поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: „Он је угледао светлост дана 8. октобра 1864. године“, већ: „Он је угледао светлост миликерц-свеће, 8. октобра 1864. године.
          Одмах, на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице, направио сам збрку у кући. Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући довољно матерњи језик. Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја — давање мираза уз девојку.
          Ја нисам никада, ни доцније, распитивао како се то могла бабица збунити оглашујући ме за женско, али мислим да ће то бити услед расејаности. Бабица је била стара, уседелица девојка, а код ових, веле, није немогућа таква расејаност да мушко сматрају за женско и, обратно, женско за мушко.
Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано изјутра, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала слабим осветљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос те мије открила прави пол, убеђен да би за мене много боље било да сам остао женско. Како сам данас плодан писац, вероватно бих био и плодна жена, те би у том случају досад већ имао комплетно издање својих целокупних дела, док их овако као писац, још немам.
          Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио пуних седам дана. Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том задоцњењу целога свога живота ја видео једну трагедију. Замислите, молим вас, деби, прво ступање на позорницу, прва појава у животу, па задоцњење од седам дана, и то у доба кад нису постојале наше државне железнице. Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син. Овако изгледам себи као онај који, позван на богат и раскошан ручак, стигне читав сат касније, кад је сав ручак поједен, па му понуде да му обаре три јаја и још га љубазно питају: жели ли ровита или тврдо скувана.
          Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли се некако накнадити тај губитак од седам дана који ми је нанело задоцњење.
          — Може, канфором! — тешио ме је мој кућни лекар.
          — Како канфором?
          — Па, кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало канфора, те да вам продужимо живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу.
          Од тога часа, када ми је лекар ову утеху саопштио, ја сам постао најоданији поштовалац медицинске науке, очаран њеним напретком, који јој је дао могућности да пружи људима тако обилну моралну сатисфакцију. Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак. И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страховито бездушна игра судбине.
          Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио. Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде, да сам му у души опсовао нешто тако нехришћански да то не би ни у ком случају могло послужити као моја изјава приликом ступања у хришћанство. Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао.
          Интересантна је појава да сам се ја, дошав на свет, убрзо свикао на нову околину. Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код своје куће. Чим сам се, прва два-три дана, упознао са кућним приликама, настојо сам енергично да учиним из весне измене у начину живота и реду који је дотад владао. Тако, на пример, моја је мајка дотле спавала по целу ноћ, што сам ја сматрао за нехигијенски и почео сам је будити по пет и шест пута ноћу. Оца сам пустио до поноћи мирно да спава, одмарајући се од својих дневних брига, али је од поноћи он морао узимати свој покривач и ићи чак у трећу собу, легати на диван и покривати се преко главе, ако је рад био да спава и даље.
          Иначе је моје прво детињство било врло монотоно. Не сећам се ничега важнијег из тога доба, изузимајући извесних ситнијих авантура. Тако, на пример, једном сам пао под кревет и нису могли читав сат да ме нађу; једанпут сам прогутао цванцик и због тога само морао да испијем сто грама рицинуса (отада ми ни данданас не ваља стомак), а једном сам опет пао у фрас, и то без икаквог нарочитог разлога, већ више из пакости према доктору који ме је на по сата пре тога прегледао и рекао да сам здрав као тресак.
          Једина ствар која ме је у то доба нарочито нервирала, то су биле породичне конференције, које су редовно одржаване око моје колевке. Тема разговора који се у тим приликама водио била је увек питање: на кога личим. Ја лично био сам дубоко убеђен да не личим ни на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим на тесто нарасло у наћвама, које ће тек доцније велики пекар, господ бог, моделирати. Али они који су се окупљали око моје колевке проналазили су увек по нешто ново на свакоме моме делу тела и узвикивали:
          — Ју, ју! Гледај, молим те: очево чело, теткин нос, теча-Симине уши, ујнина уста, и тако редом даље.
          И у том се погледу тако далеко ишло да сам, слушајући свакодневно то па то, почео најзад стицати уверење да сам ја у ствари нека наказа, скрпљена из разних делова тела целе моје многобројне породице.
          У то доба пада и моје добијање првих зуба. Ох, то вам је била читава комендија, тако да смо сви попуцали од смеха. Ја лично нисам био толико претенциозан да што пре добијем први зуб, али ми је отац досадио завлачећи ми непрестано кажипрст у уста и пипајући ме по деснима.
          Што се тиче зуба, ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука прописује, све док нисам платио зубноме лекару две хиљаде динара. Патио сам вечито од зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на мене када сам га, из благодарности, својим првим зубом ујео.
 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.