Autobiografija/ISTORIJA
| ◄ SRPSKI JEZIK | ISTORIJA | GEOGRAFIJA ► |
ISTORIJA
Istorija je nesumnjivo i na prvome mestu korisna i stoga što se đaci kod nje vežbaju da izgovaraju strahovite reči, te se tako, pošto tu prelome jezik, osposobe da mogu izgovarati razne vratolomne definicije iz hemije, fizike i više matematike. Jer, odista, vladaoci staroga veka nosili su tako strahovita imena da je čoveku bila potrebna fakirska moć da ih izgovori. A ne samo što su bila strahovita, već nalazim da ta imena nisu bila nimalo vladalačka. Kakav je to kralj, molim vas, koji se zove: Uzprtezen, Čandragupta, ili možda Kudurnagupta? Zamislite oduševljeni narod koji ovako pozdravlja svoga krala: „Živelo Njegovo Veličanstvo Uzprtezen I i Njeno Veličanstvo Uzprtezenovica!“ Ja mislim da su ovaka imena dovoljan razlog da u narodu klone čak i dinastičko oduševljenje, — još kad se uzme u obzir da nije bio samo jedan, no su se ti Uzprtezeni usprtili na leđa misirskome narodu i vladali nekakvih dve stotine godina pod tim odvratnim imenom.
I da je to jedan ili dvojica, ali ceo stari vek pun je tako strahovitih imena da je čoveku lakše proći kroz neprohodne američke džungle no kroz stari vek. Sećate se svi možda onoga nesretnoga Artakserksesa, na kome su tolike generacije lomile jezik? Sve dok nismo prvi put čuli za reč Artakserkses, mi smo lomili jezik onim narodnim: „Pop poseje bob“ ili „Ture bure valja, bula Ture gura, niti Ture bure valja, niti bula Ture gura!“ al' otkako smo čuli ime Artakserkses, napustili smo sve narodne brojanice pa se dočepali Artakserksesa i na njemu smo jezik lomili i kladili se. Sednemo nas pet-šest u krug, uloži svaki po jedno dugme kao vizu, pa ko izgovori reč Artakserkses nosi šnjur.
Pomagali smo se, razume se, i na druge načine, kako bi savladali i sva ostala imena koja su nam zadavala tolike nevolje.
U naše doba nije bila poznata igra fudbala, tenisa, niti ma kojega od današnjih sportova. Mi smo tada igrali mete, robova i jenidžajes. Za mete bi se i moglo reći da je gotovo sportska igra, dok robove smo igrali ciglama i gotovo redovno svršavali tu igru po kojom razbijenom glavom. Ona treća igra, jenidžajes, ostala nam je zajedno sa alvom, bozom i doldrmom od Turaka i igrala se na taj način što bi jedan od nas, na koga bi pala kocka, povio se a ostali ga preskakali, starajući se da ga ne dodirnu nogama niti kojim drugim delom tela. Iskupili bi se nas pet i šest i stali u krug, a jedan bi odbrojavao, govoreći ove nerazumljive reči: Igis, Ipik, Ušur, Topidušur, Sojle, Manojle itd., ili ove reči: endem, dinu, sarakatinu, sarakatika, taka, elen, belen, buf! Na koga bi pala poslednja reč: buf, taj bi morao zauzeti Tursku pozu a mi ga ostali preskakali, izgovarajući pri svakom skoku opet neke nerazumljive reči, koje su, koliko ih se sećam, glasile: jenidžajes, mandžebirgebirgovac, bir mamuzlari, bir kapaklari, bir topuzlari itd. da bi dakle mogli naučiti ona čudna istorijska imena, mi smo pali na sretnu misao da njih upotrebljavamo u igri jenidžajesa i tako smo, mesto dosadanjih reči u brojanici, upotrebili ova vladalačka imena: Kleombrot, Kijaksar, Aserhedon, Senoharib, Sezostris, Taharku, Karakala, Artakserkses! I na koga bi pala ova poslednja reč, Artakserkses, taj je morao poviti leđa a mi smo ga ostali preskakali, i tom prilikom izgovorili ova vladarska imena: Kudurnagupta, Čandragupta, Asurbanipal, Navukodonosar, Tiglatpalisar, Nabopolasar, Agezilaj, Amenemhat, Uzprtezen!
Na taj način mi smo spojili korisno sa lepim. Našli smo načina da naučimo ova kraljevska imena, zamenili smo u igri one nepoznate reči novim i vrlo milozvučnim rečima i dali prilike ovim silnim kraljevima da se i od njih može kakva korist videti.
Kad smo na taj način skrhali jezike, osetili smo se čisto osposobljeni da uđemo i u samo izučavanje istorije, koja inače spada u najzanimljivije od svih gimnazijskih predmeta.
Istorija se, kao što je poznato, deli na stari, srednji i novi vek. Ispred staroga veka, kao neki predgovor istoriji, postoji predistorijsko vreme, a na kraju istorije, posle novoga veka, kao pogovor ili možda kao „ispravke štamparskih grešaka“, što se obično i stavlja na kraju knjige, dolazi najnoviji vek. Uostalom, ovaj najnoviji vek, koji počinje revolucijom, i jeste u stvari ispravka štamparskih ili bolje reći političkih grešaka prošlih vekova.
Kad čovek, ovako udaljen od obaveze da zna lekciju, posmatra istoriju, ona mu ovako otprilike izgleda:
Stari vek: zidanje piramida, duge i krasnorečive besede, filosofiranje, obožavanje mnogih bogova i mnogih žena.
Srednji vek: vera u jednoga boga i stalni ratovi i pokolji zbog toga jednoga boga. Obožavanje žena i stalna borba i ubistva zbog žena.
Novi vek počinje jednim istorijskim falsifikatom, a svršava se falsifikovanjem istorije.
Istorija beleži početak novoga veka velikim događajem otkrića Amerike, međutim, sudeći po svima posledicama ovoga događaja, izgleda da je Amerika nas pronašla. Amerikanci bar stoje na tome gledištu i tvrde da je to jedan istorijski falsifikat da smo mi njih pronašli. Ja sam se pre više godina upoznao sa jednim, inače vrlo simpatičnim Amerikancem, gospodinom Markom Tvenom, prodavcem limunade, no koji se još bavio i farbanjem, brijanjem i spravljanjem esencije za stavljanje krastavaca u turšiju. Vodili smo razgovor o toj temi, pronalasku Amerike, jednom prilikom kad mi je nudio tu istu esenciju kao američki pronalazak.
— Ne, gospodine! — odgovorio sam mu. — Ne vidim nikakva razloga da kupim esenciju iz Amerike. Mi smo Evropljani pronašli kisele krastavce, prema tome mi smo obavezni da pronađemo i esenciju.
— Tako? — odgovori on. — A vi ste tako isto pronašli i Ameriku, čini mi se?
— Da, gospodine, mi smo Evropljani pronašli kisele krastavce, a mi smo pronašli i Ameriku.
— Jest, jest, sećam se toga, — odgovori g. Tven ljubazno. — Ah, da znate kako je to bilo prijatno iznenađenje za nas Amerikance kad ste nas pronašli.
— Kako?! — učinih ja iznenađeno?
— Da. Mi smo znate hiljadama godina očekivali, bili smo već nestrpljivi i jednako smo se pitali: „Hoće li ti ljudi doći već jednom da nas pronađu?“ Sećam se baš, kad je jednoga dana naišao Hristifor Kolumbo, da ga je moj deda predusreo rečima: „No, jeste li čuli, vi ste se dali dugo očekivati!“
— Ali kako je, zaboga, vaš deda mogao dočekati Kolumba?
— I ja sam se uvek to pitao, ali, znate, u istoriji se mora računati sa tim neobjašnjivim pojavama, koje će istoričari verovatno objasniti.
— To znači, vi ne priznajete veliko delo Kolumbovo?
— Ah, kako da ne! Tu skoro jedan moj prijatelj, gospodin Džon Bovters, pokušao je na čamcu da pređe iz Amerike u Evropu i nije uspeo, što samo uveličava Kolumbov uspeh.
— A kako vi smatrate akciju španskoga kralja Ferdinanda, koji je novčano potpomagao otkriće Amerike?
— O, ja je neobično cenim, utoliko pre što je u tome preduzeću učestvovao i američki kapital. Ja i sad još imam sedam akcija „Preduzeća za pronalazak Amerike“ koje je kralj Ferdinand organizovao, al' mogu vam poverljivo reći da te akcije kod nas u Americi stoje vrlo rđavo.
— Zašto?
— Pa zato, verovatno, što smo mi Amerikanci vrlo razočarani pronalaskom Amerike.
— Razočarani?
— Da, jer sve više dolazimo do uverenja da je Evropa pronašla Ameriku samo zato da bi imao ko da joj daje zajmove, i ja počinjem verovati da Marsovci, koristeći se našim iskustvom, vrlo revnosno izbegavaju mogućnost da ih Evropa pronađe.
Ja mislim da je ovaj g. Tven potpuno u pravu i zato rekoh da je novi vek počeo jednim istorijskim falsifikatom, pronalaskom sveta koji je već postojao. A taj se vek, kao što rekoh, svršio falsifikovanjem istorije. Krajem novoga veka rodio se jedan čudnovat pisac istorije. Zvao se Napoleon Bonaparta. On nije pisao istoriju, kao što je to red, već ju je pravio. Razvalio državne granice, poobarao dinastije, izmislio nove narode i stvorio nove države. Bio je genijalni falsifikator istorije, što mi Balkanci možemo najbolje posvedočiti, i napravio je takav istorijski darmar da se svet počeo plašiti da mu odnekud ne sune u glavu da izmeni oblik globusa. Iako sva njegova radnja pripada najnovijem veku, ipak on svojim rođenjem završava novi vek i njegov je dar.
Od svih tih istorijskih vekova, moramo priznati da se nama đacima neobično sviđalo preistorijsko doba. Niti je bilo država, niti vladara, niti su se brojale godine, niti je bilo pismenosti da se zapiše ono što bi mi zatim morali učiti. Da se istorija čovečanstva i dalje razvijala u tome pravcu, danas ne bi ni postojala kao školski predmet. No ne bi ona ni inače postojala kao školski predmet, da se među narodima nije pojavila jedna naročita sekta ljudi, takozvanih istoričara, koji su se, kao oni nesnosni insekti, počeli naglo množiti. Ti ljudi, sagrađeni od radoznalosti i strpljenja, počeli su se kao moljci uvlačiti u stare knjige i među prašnjave listine; počeli su prevrtati kamenje i grebati zidove, uzeli su se peti po bedemima, lutati po razvalinama, kopati temelje i raskopavati grobove i od istorije, koja se nekada tako prijatno dala slušati uz gusle, praviti školski predmet, koji se s dana na dan proširuje kao harmonika. U starome ih je i srednjem veku manje bilo, te nije, hvala bogu, sve ni zapisano, što čini da je stari i srednji vek dosta prijatna lektira. Kako su nam, na primer, bile mile one lekcije u starome veku koje su počinjale sa: „Malo se šta zna o događajima toga doba“ ili možda ovako: „Druga polovina memfijskoga perioda, vreme od nekoliko stoleća, pokriveno je tamom i skoro bez ikakvih spomenika“. To „pokriveno tamom“ tako je prijatna i zgodna fraza za đake da bi, i u interesu đaka i u interesu dotičnih naroda, mnogi događaji iz poznate i zapisane istorije bolje bilo da su „pokriveni tamom“.
Ali se u zapisivanju događaja novoga veka otišlo veoma daleko, svaki profesor istorije smatrao je za dužnost da po štogod zapiše, a možete misliti koliko ima profesora istorije na svetu? Pa ne samo što se svaki događaj opširno zapisuje, već se istorija sve više i više prostire i na one delove sveta o kojima se dosad nije vodilo računa. Pre se istorija razvijala samo na najužem delu istoka, ali se zatim počela sve više i više prostirati na sve kontinente, sve dok nije obuhvatila ceo svet i doprla i u najzabačenije kutove sveta. E sad, zamislite vekove koji su pred nama, kada će istorici početi da beleže i to kako je Njegovo Veličanstvo Prestolonaslednik Njukanuka ispekao na ražnju Njegovo Veličanstvo Kralja Oca Putafutu i zajedno ga, sa svojom kraljevskom vladom, pojeo da bi mu mogao naslediti presto, ili kako je Njeno Veličanstvo Kraljica Paparuka odsekla glavu svome sedamnaestom mužu i uzela osamnaestog, te ga načinila kraljem pod imenom Sisogora I. Zamislite, drugim rečima, kakva će izgledati istorija kroz pet stotina godina, koliko će tu tomova biti, koliko imena, koliko datuma i kakvih sve događaja. I zamislite one grešne đake koji će tada, kroz četiri i pet stotina godina, morati da uče istoriju! Kad god mi, grešnici, padnu na pamet, a ja im se sudbini pakosno nasmejem, kao onaj Ciganin u priči o Mitad-pašinom pravosuđu.
Mitad-paša, kao valija niški, neobično je surovo kažnjavao krađe i otimačine. Vešao bi lopova za par pilića, a kraj obešenoga stavljao bi predmet koji je ukrao, kako bi svako video zašto je onaj kažnjen. Jednom dovedoše preda nj tri Ciganina, od kojih je prvi krao drenjine, drugi jaja, a treći lubenice. On ih postroji u red i dade prvome jednu drenjinu, drugome jedno jaje, a trećem jednu lubenicu, te im naredi da svako mora progutati, ne žvaćući, ono što je krao. Prvi Ciganin olako proguta drenjinu i udari u glasan smeh.
— Šta se smeješ, bre? — pita ga paša.
— Smešno mi, milostivi pašo, za onog trećeg, kako će taj da proguta lubenicu?
E, tim smehom nasmejem se i ja uvek kada se setim onih đaka koji će kroz četiri ili pet stotina godina učiti istoriju. Mi smo progutali drenjinu, ali kako će oni grešnici da gutaju lubenicu?
No mi nismo učili samo istoriju sveta, već i istoriju Srba, što bi za nas imalo da bude od većeg značaja. Taj nam je predmet lakše išao, jer smo se valjda osećali kod svoje kuće, a i zato možda što nam je profesor toga predmeta bio simpatičan.
Tada je, ne znam kako je sada, profesor srpske istorije samim tim morao biti veliki rodoljub. On bi držao posmrtne govore na svima pratnjama, zdravice na svima svadbama i pozdravne besede na svima koncertima i sve te govore, bez razlike, počinjao je sa: „Pet stotina je punih godina kako srpsko pleme stenje pod tuđinskim jarmom. Na časovima, kad bi govorio o Dušanovoj pobedi na Velbuždu, kao i o pobedama ostalih Nemanjića, on bi se tako busao u grudi kao da nas je izazivao na megdan, a kada bi se dočepao ustanka i njegovih junaka, Sinđelića, Rajića, Zeke i Konde, onda bi toliko lupao pesnicama o sto da bi se turska vojska, kada bi odnekud opet naišla, morala preplašiti i razbeći. Razume se da nam je ovaj deo istorije više gudio no što je predavao. Malo, malo, pa bi se dočepao narodnih pesama, koje je tako nekako čitao kao da su mu gusle bile na kolenima, pa se tako nekako uneo u tu naviku da bi pogdekad u desetercu počeo i da govori sa nama:
Deder, Žiko, iz četvrte klupe,
Ako li si junak od megdana,
Reci meni, moj sokole sivi,
Ko to beše Lazarević Luko?
Živko, koji je inače iz Užičke nahije, iako nije voleo da deli megdan sa profesorima, prevukao bi u duši gudalom po strunama i počeo takođe desetercem, kao svojim domaćim dijalektom:
Malo bješe takijeh junaka
Kô što bješe Lazarević Luko.
Iz Šabačke rodom je nahije
Iz pitoma sela Svileuve,
Otac Todor, majka Jevrosima
Rodiše ga, diku roda svoga,
U hiljadu i sedam stotina
Sedamdeset četvrtoj godini.
— Tako je, Živko! — oduševio bi se profesor i, beležeći mu peticu, dodao bi:
Tvoje lice sv'jetlo na divanu,
Tvoja sablja sjekla na megdanu!
Ali to što je Živku bilo moguće nije nama ostalima. Tako sam ja jedanput, kad me je zapitao o Kondi bimbaši, pokušao da se na pravim Užičanin, pa mi nije ispalo za rukom. Počeo sam:
Netko beše Kondija bimbaša,
Beše Konda iz malene Maćedonije,
Iz male Maćedonije kraj Polomlja,
Pa on gde god dođe vodi
Tu su njemu brodi.
Razume se da ovim divnim stihovima nisam uspeo oduševiti profesora.
Ali je to tako išlo samo sa lekcijama koje su se odnosile na ustanak, sve ostale periode i sve ostale lekcije morali smo učiti napamet od reči do reči, kao definicije iz fizike ili geometrije. Naučili smo ih tako da bi nas i usred noći mogao probuditi i mi bi ih naizust kazivali. Ja i dan-danas, posle tolikog niza godina, pamtim od reči do reči pojedine mudre zaključke našega profesora istorije. Tako, primera radi, navešću ih nekoliko, onako kako ih je on kazivao:
— Kralj Milutin se četiri puta ženio, ali se to ne smatra kao jedina istorijska zasluga toga vladaoca. On je još, sem ženidaba, proširio i granice srpskoj državi itd.
— Danas je već istorijski nesumnjivo da je car Dušan Silni otrovan. Za to ima vrlo mnogo dokaza, a jedan je od njih i taj što nije umro prirodnom smrću.
— Kralj Vukašin je poginuo u bici na Marici 1371. godine. Taj fakat, međutim, što je poginuo, učinio je da je prestao njegov lični uticaj na državne poslove.
— Stevan Dečanski je u mladosti bio oslepljen. Ali se desilo nešto čudnovato, nešto što kod drugih vladara obratno biva. — Dečanski je, čim je seo na presto, progledao.
— Stevan Prvovenčani je umro 24. septembra 1228. godine, ali valja imati na umu da se sva politička radnja toga vladara razvija pre njegove smrti.
Ali, mada su nam i predmet i profesor bili simpatični, mada sam instinktivno osećao izvesnu građansku obavezu prema ovome predmetu, ipak nisam nikako uspeo podesiti da budem na dobroj nozi sa njom. Profesor nam je doduše govorio: „Samo onaj koji se oslanja na prošlost kadar je graditi budućnost“, ali ja, valjda stoga što još nisam imao nikakve prošlosti te nemajući na šta da se naslonim, nisam nikako bio kadar da gradim sebi budućnost.
Baš zbog istorije, „učiteljice života“, ja sam ponavljao razred, i to sa jedne dosta čudne okolnosti. Pao sam na ispitu što sam zbrkao godine smrti cara Uroša, tako da je po meni izašlo kao da se to desilo posle Maričke bitke. Možete misliti kako se ščepao za kose profesor, koji nam je bar sedam puta pročitao pesmu „Marko kazuje na kome je carstvo“ i koji je u svojim lekcijama bacao teška prokletstva na Vukašina.
— A je l' tebi poznato da je Vukašin ubio Uroša?
— Jeste!
— E pa, kako je on mogao potegnuti mrtav sa Marice, gde je poginuo, i doći pa ubiti Uroša?
— Ne znam!
— E, kad ne znaš, a ti čitaj za vreme ferija, pa dođi naknadno da polažeš ispit.
I čitao sam odista, a kad je došao naknadni ispit, ja sam ne samo kazao da je Vukašin ubio Uroša, no sam išao korak dalje, te sam tvrdio da ga je dvaput ubio; jedanput pre, a drugi put posle Maričke bitke. Ja sam išao još i dalje u koncesijama; pristajao sam uz Pantu Srećkovića da je „i po treći put kralj Vukašin ubio cara Uroša“, ali izgleda da mi sva ta moja pomirljivost nije pomagala ništa i morao sam ponavljati razred.
Samo, sad nastaje jedno zanimljivo i čisto pravničko pitanje, koje sve do danas nisam pokretao, dok nisu došle na dnevni red naknade ratne štete.
Docnije, kada sam ja već izašao iz škole, istorijski se utvrdilo i danas se to smatra kao nesumnjiv fakat, da Vukašin nije ubio Uroša, već da je ovaj umro posle Maričke bitke. To sam ja i tvrdio na ispitu i zbog toga sam ponavljao razred i izgubio godinu dana. Sad nastaje dakle pitanje: ko je nadležan da meni naknadi taj gubitak od godine dana, koji mi je nanet time što država, u svoje vreme, nije znala svoju sopstvenu istoriju?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|