Anđelija
Srpski ponos, srpska dika
Miljanov je Marko,
A u Marka divna ćerka,
Kao sunce jarko.
Voli babo ćerku svoju,
Ka' oči u glavi,
Al' radije za slobodu
S Turci se krvavi.
Voli ćerka babu svoga,
Štuje ga i ceni,
A čisti su, kao suza
Osećaji njeni.
Još da nije braće one
I onih bregova:
Bi joj mlađan život bio
Od samih sanova.
Al zagrmi, al zatutnja
Oko Durmitora
I zaklikta bela vila
Sred čarobnih gora:
„Crnogorče, srpska diko,
Trzaj jatagana,
Da se kosti ne prevrnu
Sedoga Bogdana!“
Kad Miljanov Marko čuo
Vilinskoga glasa,
On potrže munjevnoga
Mača od pojasa.
I već htede da poleti
Na dušmana stara,
Al gle čuda, i ćerka mu
Digla đeferdara.
„Anđelijo ćerko moja,
Šta će ti oruže?“
— „Ne dam, babo, sestre moje
Da mi Turci ruže.
Ne dam, babo, na rameni
Dok je ove glave,
Da majčino nevinašce
U kolevci dave!“
— „Pod teretom granajlije,
Čedo moje belo,
Mlađano bi pognulo se
Tvoje vito telo.
Desnica bi tvoja čedna
Živo malaksala:
Ratovati, vojevati
Nije, ćerko šala!“
— „Žarka želja za osvetom
Od toliko leta,
Pa i mržnja neizmerna
Prot Turčina kleta:
Daće meni nove snage
U bojevi ljuti,
Da junački mogu stati
Na orlovski puti!“
— „Jesu dični oni puti,
Al grozoviti su!
Zatresu se sva videla
Na nebeskom visu:
Kad tučani riknu lavi
I konji zavrište,
Pa zazveči, pa zaječi
Široko bojište.
Kad-no vazduh pomeša se
S' vikom i lelekom
A iz grudi, kao voda
Krv poteče rekom:
Pa zagrokću ranjenici
Na samrtnoj muci....
Šta bi golub međ orlovi,
Šta janje međ vuci?“
— „Hoću, babo, ranjenikom
Da zavijam rane,
E lakše su kad iz oka
Suza na nji pane.
U junaka, tako kažu,
Nema tolko muka,
Kada rane čedna ženska
Zavija im ruka.
Hoću puške da orlima
Potprašujem male
I lavorom da okitim
Neumorne ždrale.
Da sam tamo, kad uz gusle
Veselo pevate
I junaci iz bojeva
Pobedno se vrate.
Hoću, babo, i umreti
Za to sveto stenje,
Hoću pasti za narodnost
I oslobođenje.
Nit' ću reći, da me prođe
Čaša ona gorka:
E ta ja sam tvoja ćerka
Pa i Crnogorka!“
— „Anđelijo, ćerko moja,
Hodi mi na grudi,
A ko hoće, a ko može,
Neka me osudi:
Što uz holuj puštam listak,
Lepu moju nadu,
Što ću u boj da povedem
Tebe, ćerko, mladu!“
.... Boj se bije, krv se lije,
Planine se tresu,
Ustravljeno zverje strepi
U gustome lesu.
Od dima se usred dana
Uhvatila tama,
A od klika i od rika
Nebo se prolama.
Anđelija u desnici
Sablju nosi kovnu,
Pa k'o vihar juri napred
Kroz maglu dimovnu.
Čas zastane, zubi škripne
Očima zaseva,
Čas opeta po razboju
Veselo popeva.
Čas junakom puške puni
Il' s konja ih skida,
Čas opeta ranjenikom
Teške rane vida.
Čas je vidiš prerumenu,
Čas je vidnš bledu,
Al uvek je pored oca
U prvome redu.
Nit' se plaši od užasne
Rike od topova,
Nit' se plaši od gustoga
Dažda od olova:
Već čas kliče, zubi škripne,
Očima zaseva,
Čas opeta po razboju
Peva i popeva.
Al na domu, il junačkih
Kada nema dela,
I ona je, k'a i svaka
Golubica bela.
Samo guče, samo s cvećem
Što se čednim druži,
Kao što i dolikuje
Svakoj vitoj ruži.
*
* *
Srpski ponos, srpska dika
Miljanov je Marko,
A u Marka divna ćerka
Kao sunce jarko.
Čedna ćerka, al lavovo
Srce joj u grudi......
Kamo sreće, da je mlogo
Takih naših ljudi!
