Анђелија
Српски понос, српска дика
Миљанов је Марко,
А у Марка дивна ћерка,
Као сунце јарко.
Воли бабо ћерку своју,
Ка' очи у глави,
Ал' радије за слободу
С Турци се крвави.
Воли ћерка бабу свога,
Штује га и цени,
А чисти су, као суза
Осећаји њени.
Још да није браће оне
И оних брегова:
Би јој млађан живот био
Од самих санова.
Ал загрми, ал затутња
Око Дурмитора
И закликта бела вила
Сред чаробних гора:
„Црногорче, српска дико,
Трзај јатагана,
Да се кости не преврну
Седога Богдана!“
Кад Миљанов Марко чуо
Вилинскога гласа,
Он потрже муњевнога
Мача од појаса.
И већ хтеде да полети
На душмана стара,
Ал гле чуда, и ћерка му
Дигла ђефердара.
„Анђелијо ћерко моја,
Шта ће ти оруже?“
— „Не дам, бабо, сестре моје
Да ми Турци руже.
Не дам, бабо, на рамени
Док је ове главе,
Да мајчино невинашце
У колевци даве!“
— „Под теретом гранајлије,
Чедо моје бело,
Млађано би погнуло се
Твоје вито тело.
Десница би твоја чедна
Живо малаксала:
Ратовати, војевати
Није, ћерко шала!“
— „Жарка жеља за осветом
Од толико лета,
Па и мржња неизмерна
Прот Турчина клета:
Даће мени нове снаге
У бојеви љути,
Да јуначки могу стати
На орловски пути!“
— „Јесу дични они пути,
Ал грозовити су!
Затресу се сва видела
На небеском вису:
Кад тучани рикну лави
И коњи завриште,
Па зазвечи, па зајечи
Широко бојиште.
Кад-но ваздух помеша се
С' виком и лелеком
А из груди, као вода
Крв потече реком:
Па загрокћу рањеници
На самртној муци....
Шта би голуб међ орлови,
Шта јање међ вуци?“
— „Хоћу, бабо, рањеником
Да завијам ране,
Е лакше су кад из ока
Суза на њи пане.
У јунака, тако кажу,
Нема толко мука,
Када ране чедна женска
Завија им рука.
Хоћу пушке да орлима
Потпрашујем мале
И лавором да окитим
Неуморне ждрале.
Да сам тамо, кад уз гусле
Весело певате
И јунаци из бојева
Победно се врате.
Хоћу, бабо, и умрети
За то свето стење,
Хоћу пасти за народност
И ослобођење.
Нит' ћу рећи, да ме прође
Чаша она горка:
Е та ја сам твоја ћерка
Па и Црногорка!“
— „Анђелијо, ћерко моја,
Ходи ми на груди,
А ко хоће, а ко може,
Нека ме осуди:
Што уз холуј пуштам листак,
Лепу моју наду,
Што ћу у бој да поведем
Тебе, ћерко, младу!“
.... Бој се бије, крв се лије,
Планине се тресу,
Устрављено зверје стрепи
У густоме лесу.
Од дима се усред дана
Ухватила тама,
А од клика и од рика
Небо се пролама.
Анђелија у десници
Сабљу носи ковну,
Па к'о вихар јури напред
Кроз маглу димовну.
Час застане, зуби шкрипне
Очима засева,
Час опета по разбоју
Весело попева.
Час јунаком пушке пуни
Ил' с коња их скида,
Час опета рањеником
Тешке ране вида.
Час је видиш прерумену,
Час је виднш бледу,
Ал увек је поред оца
У првоме реду.
Нит' се плаши од ужасне
Рике од топова,
Нит' се плаши од густога
Дажда од олова:
Већ час кличе, зуби шкрипне,
Очима засева,
Час опета по разбоју
Пева и попева.
Ал на дому, ил јуначких
Када нема дела,
И она је, к'а и свака
Голубица бела.
Само гуче, само с цвећем
Што се чедним дружи,
Као што и доликује
Свакој витој ружи.
*
* *
Српски понос, српска дика
Миљанов је Марко,
А у Марка дивна ћерка
Као сунце јарко.
Чедна ћерка, ал лавово
Срце јој у груди......
Камо среће, да је млого
Таких наших људи!
