Adam i berberin prvi ljudi/6

PRVA RADNjA

ŠESTA POJAVA

ŠESTA POJAVA

Laćmanova soba. Laćman obučen. Posle Glađenović.

LAĆMAN (šetajući): Ne znam šta će to biti sa mnom i sa Milevom. Volem je jako, a ko ne bi taku devojku voleo, no kako ću s kaucijom? Tetka neće ništa da zna, to još Milevi ne smem ni kazati. Pa kod tetke ima još i drugih rodova, koji mi posao kvare, još može i to biti da mi ništa ne ostavi. Šta ću sad? Da skinem uniformu, tsško mi pada, pa šta onda, da postanem možda kakav sitan beamter, pa posle deset godina moji negdašnji kamerati da me preko ramena gledaju? Pa može skoro batalijon izmarširati, a Milevu moram ostaviti. Strašna misao, ne znam upravo šta da radim. (Neko kucka) Herajn, a Glađenović, danas baš neću se brijati, no možete mi malo kosu štucovati. (Uzme stolicu i sedne)
GLAĐENOVIĆ: Dozvolite, gospodin lajdinant, da skinem gornji kanut. Napolju je zima, a u sobi u oberoku ne mogu komotno raditi. (Svlači se)
LAĆMAN (ironično): Svucite, ako hoćete, i frak, da ste još komotniji, pa još ako hoćete, možete se i zasukati.
GLAĐENOVIĆ: Molim Herr von lajdinant, ja sam vaspitan čovek, tako što što i pomisliti na mene. (Štucuje)
LAĆMAN: A zašto ste tako jako osetljiv?
GLAĐENOVIĆ: Moja je narav taka. Meni je jedared jedan obršter na tu formu nešto rekao, našao sam se uvređen, pa više od mene nije bio brijan.
LAĆMAN: Kažite mi šta ima novog u varoši?
GLAĐENOVIĆ: Danas baš ništa.
LAĆMAN: Pa kako to da nema baš ništa, zar niste bili noćas “Kod zlatnog bureta".
GLAĐENOVIĆ: Ja retko tamo idem, i kad idem, ne ostajem ni jedan sat, jer taka društva noću ne volem; tamo su sve kojekakve ordinarne kalfetine i soldati.
LAĆMAN: A jeste l' onde vidili kadgod kakvog oficira?
GLAĐENOVIĆ: Vidio sam kad i kad i vas, i g. laćmana Pfefela, i dra Polivku, al' ne često.
LAĆMAN: Pa kako možete kazati ordinarne kalfetine i soldati?
GLAĐENOVIĆ: Vi niste igrali polku; a inače ste oficir, a soldat se kaže samo onaj ko je prost. Zato i kažemo „prost soldat", i idu „soldati", a ne kažemo „prost oficir".
LAĆMAN: Hajd' oprostiću vam taj gisker.
GLAĐENOVIĆ: Gotov sam. Laćman ustane, ide pred ogledalo, gladi se, češlja se.
LAĆMAN: Šta radi frajla Mileva?
GLAĐENOVIĆ: Nisam je vidio.
LAĆMAN: Kako to?
GLAĐENOVIĆ: Ja o njoj brigu ne vodim.
LAĆMAN (ironično): A ja sam baš hteo da se vami poverim.
GLAĐENOVIĆ (ljubopitno): A šta bi to bilo? Valjda „lipsprif?" Frajla Milevi?
LAĆMAN: Na tu formu.
GLAĐENOVIĆ (misli se): Moram se malo promisliti... Znate, najbolje bi bilo kad bi po vašem furiršici il' po našem šegrtu slali, jer meni nije slobodno s frajla Milevom razgovarati se, a drugo ja sam subjekt, to je protiv mog karaktera da budem pismonoša.
LAĆMAN: A kako no šegrtu?
GLAĐENOVIĆ: Da vas on mesto mene brije.
LAĆMAN: A ume li dobro?
GLAĐENOVIĆ: A, Ljuba Vinokvašić, naš šegrt, vrlo dobro brije, skoro će subjektom postati.
LAĆMAN: E dobro, a vi se izmenite, samo neće l' gospodaru Maksi ta promena nepovoljna biti?
GLAĐENOVIĆ: Ni brige vas nije, ja ću sve to izvesti, to je moja briga, samo vas molim da mi dve kondicije ispunite, pa će sve u redu biti.
LAĆMAN: Kakve su to kondicije?
GLAĐENOVIĆ: Prvo, da ništa ne spominjete mome principalu o tome kako me je šegrt zamenuo, da se činite sasvim nevešti; drugo, da se ne protivite kad bude kakva igranka da budem na njoj, jer nećete više moći kazati, gle igram c' onim koji me brije.
LAĆMAN: ŠTO se prvog tiče, ne branim: što se tiče bala (ponosnim tonom) to vam kažem na oficirski bal ne možete, tome nisam ja kriv, to neće oficirski kor trpiti; što se tiče drugih igranka, tu nek vam je prosto.
GLAĐENOVIĆ: E dobro, za oficirski bal i ne branim, no ako bude igranka kod mog principala, neće vam dakle biti protivno ako i ja onde budem.
LAĆMAN: Dobro, al' samo s frajla Milevom nećete igrati.
GLAĐENOVIĆ: Dobro, ja ću s drugima.
LAĆMAN: Dobro, no kažite mi, kako vi živite s tim Ljubom Vinokvašićem?
GLAĐENOVIĆ (začuđeno): Kako živim! Ja subjekt, a on šegrt, ja njemu zapovedam. (Misli se) Inače dobro brije, al' veliki je obešenjak, hoće za leđi da me olaje.
LAĆMAN: Dobro, sad možete ići. (Glađenović obuče se i ode)
GLAĐENOVIĆ (pri izlazu): Preporučujem se.
LAĆMAN: Servus.
LAĆMAN (sam): Kecker Kerl, on misli daja mlogo branim, što mi neće dolaziti, još volem, Verfixtes Polvirervolk4. Idem da vidim moje soldate. (Zavesa se spusti)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 135 godina.