Адам и берберин први људи/6

ПРВА РАДЊА

ШЕСТА ПОЈАВА

ШЕСТА ПОЈАВА

Лаћманова соба. Лаћман обучен. После Глађеновић.

ЛАЋМАН (шетајући): Не знам шта ће то бити са мном и са Милевом. Волем је јако, а ко не би таку девојку волео, но како ћу с кауцијом? Тетка неће ништа да зна, то још Милеви не смем ни казати. Па код тетке има још и других родова, који ми посао кваре, још може и то бити да ми ништа не остави. Шта ћу сад? Да скинем униформу, тсшко ми пада, па шта онда, да постанем можда какав ситан беамтер, па после десет година моји негдашњи камерати да ме преко рамена гледају? Па може скоро баталијон измарширати, а Милеву морам оставити. Страшна мисао, не знам управо шта да радим. (Неко куцка) Херајн, а Глађеновић, данас баш нећу се бријати, но можете ми мало косу штуцовати. (Узме столицу и седне)
ГЛАЂЕНОВИЋ: Дозволите, господин лајдинант, да скинем горњи канут. Напољу је зима, а у соби у обероку не могу комотно радити. (Свлачи се)
ЛАЋМАН (иронично): Свуците, ако хоћете, и фрак, да сте још комотнији, па још ако хоћете, можете се и засукати.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Молим Херр вон лајдинант, ја сам васпитан човек, тако што што и помислити на мене. (Штуцује)
ЛАЋМАН: А зашто сте тако јако осетљив?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Моја је нарав така. Мени је једаред један обрштер на ту форму нешто рекао, нашао сам се увређен, па више од мене није био бријан.
ЛАЋМАН: Кажите ми шта има новог у вароши?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Данас баш ништа.
ЛАЋМАН: Па како то да нема баш ништа, зар нисте били ноћас “Код златног бурета".
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ја ретко тамо идем, и кад идем, не остајем ни један сат, јер така друштва ноћу не волем; тамо су све којекакве ординарне калфетине и солдати.
ЛАЋМАН: А јесте л' онде видили кадгод каквог официра?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Видио сам кад и кад и вас, и г. лаћмана Пфефела, и дра Поливку, ал' не често.
ЛАЋМАН: Па како можете казати ординарне калфетине и солдати?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ви нисте играли полку; а иначе сте официр, а солдат се каже само онај ко је прост. Зато и кажемо „прост солдат", и иду „солдати", а не кажемо „прост официр".
ЛАЋМАН: Хајд' опростићу вам тај гискер.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Готов сам. Лаћман устане, иде пред огледало, глади се, чешља се.
ЛАЋМАН: Шта ради фрајла Милева?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Нисам је видио.
ЛАЋМАН: Како то?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ја о њој бригу не водим.
ЛАЋМАН (иронично): А ја сам баш хтео да се вами поверим.
ГЛАЂЕНОВИЋ (љубопитно): А шта би то било? Ваљда „липсприф?" Фрајла Милеви?
ЛАЋМАН: На ту форму.
ГЛАЂЕНОВИЋ (мисли се): Морам се мало промислити... Знате, најбоље би било кад би по вашем фуриршици ил' по нашем шегрту слали, јер мени није слободно с фрајла Милевом разговарати се, а друго ја сам субјект, то је против мог карактера да будем писмоноша.
ЛАЋМАН: А како но шегрту?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Да вас он место мене брије.
ЛАЋМАН: А уме ли добро?
ГЛАЂЕНОВИЋ: А, Љуба Виноквашић, наш шегрт, врло добро брије, скоро ће субјектом постати.
ЛАЋМАН: Е добро, а ви се измените, само неће л' господару Макси та промена неповољна бити?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ни бриге вас није, ја ћу све то извести, то је моја брига, само вас молим да ми две кондиције испуните, па ће све у реду бити.
ЛАЋМАН: Какве су то кондиције?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Прво, да ништа не спомињете моме принципалу о томе како ме је шегрт заменуо, да се чините сасвим невешти; друго, да се не противите кад буде каква игранка да будем на њој, јер нећете више моћи казати, гле играм ц' оним који ме брије.
ЛАЋМАН: ШТО се првог тиче, не браним: што се тиче бала (поносним тоном) то вам кажем на официрски бал не можете, томе нисам ја крив, то неће официрски кор трпити; што се тиче других игранка, ту нек вам је просто.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Е добро, за официрски бал и не браним, но ако буде игранка код мог принципала, неће вам дакле бити противно ако и ја онде будем.
ЛАЋМАН: Добро, ал' само с фрајла Милевом нећете играти.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Добро, ја ћу с другима.
ЛАЋМАН: Добро, но кажите ми, како ви живите с тим Љубом Виноквашићем?
ГЛАЂЕНОВИЋ (зачуђено): Како живим! Ја субјект, а он шегрт, ја њему заповедам. (Мисли се) Иначе добро брије, ал' велики је обешењак, хоће за леђи да ме олаје.
ЛАЋМАН: Добро, сад можете ићи. (Глађеновић обуче се и оде)
ГЛАЂЕНОВИЋ (при излазу): Препоручујем се.
ЛАЋМАН: Сервус.
ЛАЋМАН (сам): Кецкер Керл, он мисли даја млого браним, што ми неће долазити, још волем, Verfixtes Polvirervolk4. Идем да видим моје солдате. (Завеса се спусти)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 135 година.