Adam i berberin prvi ljudi/1

PRVA RADNjA

PRVA POJAVA

PRVA RADNjA

PRVA POJAVA

Berbernica. U njoj cve u redu. Na duvapy mlogo slika, o klinu tambura i štap. Đoka Glađenović (prvi kalfa kod Makse berberina) u negližehaljini šeće goredole, popravlja si bradu, gledi se na ogledalo; malo čas eto mu kolege Žarkovića (berberski kalfa u drygoj nekoj berbernici).

GLAĐENOVIĆ: I da ja sebi dam iščupati taku bradicu, od onakog lole - kasapina, ta nije joj bilo para u celoj Bačkoj, ne bi je dao za ceo Novi Sad. No sve ću ja to ispraviti, narastiće nova, a donde će dobro biti i parče finog astragana (Štricka kožicu, pa na ogledalu udešava, lepi) Vraški taj gumi, neće da se dobro zalepi, al' mora, pa mora stajati, makar klincem zakovao. (Ulazi Žarković)
ŽARKOVIĆ (ispod pazuha nosi svu berbersku opremu): Šta je Đoko, šta ti radiš?
GLAĐENOVIĆ (okrene se Žarkoviću): Eto pravim operaciju, imao sam prošle noći maler na balu.
ŽARKOVIĆ: Čuo sam, žao mi je što ja nisam bio onde; pa kako je to bilo?
GLAĐENOVIĆ: Čekaj, ne idi nikud, sve ću ti ispripovedati. Ionako je danas ponedeljak, pa još posle podne, neće niko na brijanje ni doći, buger baš ni jedan, a kuntovi su namireni.
ŽARKOVIĆ: Tako isto i kod mene. (Ljubopitno) Molim te govori, nemam strpljenja.
GLAĐENOVIĆ: Znaš to je sve bilo zbog Salike.
ŽARKOVIĆ (upadne): Koje Salike?
GLAĐENOVIĆ: Ta Salike Selingerove što služi kod doktora.
ŽARKOVIĆ: Znam, što je zovu „Salika doktorova", kako ne bi' znao, ta poznajem ti ja svaku sobaricu i kuvaricu već po kotarici kod koga služi.
GLAĐENOVIĆ: Sad ćuti, molim te. Dakle Salika, znaš, kao što je lepa devojka, a ima u sirotinjskoj kasi pet stotina forinti, svakom u oči pada, svaki se za nju grabi - pa znaš, kako sam dobar igrač, i devojke za mnom luduju, tako i Salika baš uživa kad sa mnom igra.
ŽARKOVIĆ (upada mu u reč): Tako isto i moja Rozika sa mnom.
GLAĐENOVIĆ: Samo me preslušaj. Kasapske kalfe gledaju kako polku igramo. Salika sva u „roza" obučena, s dva prsta nalevo gore podigne haljinu, pa leti sa mnom kao vila, a bele suknje sve šušte. Kasapi da puknu od jeda. Jedan hoće sa Salikom da se angažira, a ona kaže da je već sa mnom angažirata. Kasapi šuškaju, dogovaraju se, posle sam sve dočuo. Planiraju kako bi mene iz sedla izbili. Znaš, kako su kasapi ordinarni, nisu „nobl" kao mi, hoće da probaju, kao bajagi, koliko je funti Salika teška. Pa misliš da će Saliku valjda na kantaru meriti? Ne, oni se opkladiše o deset holbi vina, jedan kaže: nema više od sto dvajest funti, drugi kaže: ima sto trideset. Sad će najpre mene da prevare, ja baš sedim do Salike, muzika istom prestala, kad al' ti priđe meni jedan kasapski kalfa, zamolivši me da ustanem na jednu reč. Ja ustanem, on me uzme za ruku, pa me do na kraj sale dovuče, poče mi nešto nerazumljivo govoriti, kao bajagi, hoću li pristati na to da isteramo šnajdere, - a onamo donde poviče drugi kasapin „polka!" Muzika zasvira, a on mnogo i ne pita, već ščepa pod pazuho Saliku pa s njom igra. Kada se jedared oko sale okrenuše kasapin poviče hop! i podigne Saliku oberučke uvis preko pasa, i preda je drugom kasapinu, koji je odma' prihvati, pa dalje obigra s njom salu, poviče hop!, podigne je, pa je preda trećem, a ovaj tako isto uradi.
ŽARKOVIĆ: To su je onda merili.
GLAĐENOVIĆ: Jest, znaš kako su ordinarni, oni to tako uzimaju kao teoce, uzmu u ruke povezane noge, pa zna koliko je funti; tako su i Saliku izmerili.
ŽARKOVIĆ (smeje se): Ha, ha! Saliki će sad nadenuti ime „Hop-polka".
GLAĐENOVIĆ: Nema, sumnje, žao mi je sirote. No, čekaj dalje da ti pripovedim. Dakle, jedan je opkladu dobio. Salika je, kao što čujem, sto trijest funti teška. Kad najedared posle igre vidim ja onog prvog kalfu da sedi pokraj Salike, pa joj kuriše. Kad sam to vidio, tako mi se smutilo, znaš da bi ga rasporio, nije, nego da se dao onda brijati, brijačem bi mu vrat presekao. Gordo koračam i dođem do njega, pogledim ga fumigatelno, znaš onako kao što mi brice znamo, i oslovim ga da ustane, da je to moje mesto, al' on i ne haje, već se smeši, pa još Saliku za obraz uštine. To je već bilo, suviše, ja mu kažem da je to bezobrazluk, al' on na to đipi, zviždne, dolete i drugi kasapi, a mene onaj prvi uhvati za bradu i iščupa je. Sad se izrodi velika bitka. Meni drže stranu šnajderi i stolari, Salika, kad je to vidila, vrisne, hoće da mi pomogne, al' ne može. Jedan veliki stolar, prava ubojica, levom rukom digao je jednu izvrnutu stolicu više glave, a drugu stolicu spopao desnom, pa što dočepa, sve ruši. Bila je užasna galama, flaše lete, stolovi se premeću, stakla padaju,
psovka, dreka, jauk na sve strane, a ja sam ne znam kako su me isturali napolje, tek sam to primetio da me je birtaš vukao da me izbavi i, doista, pokaže mi prstom vrata od velike furune, i tu se skrijem, al' parče jednog krila od fraka iskidoše mi.
ŽARKOVIĆ: Dakle, veliš da su se šnajderi dobro vladali. Čudim se, oni sve s nami nešto revnuju, sve hoće da su s nami nešto ravni, u igri, u karakteru, al' to ne ide.
GLAĐENOVIĆ: Nešto su u početku s nami držali, al' posle se rasščistiše, kasapi su ih sve pobacali napolje, posle je patrola došla i kasape odvela, a ja (Ide gore-dole, pa stane), kada se sve utišalo, povučem se iz furune, povežem maramom bradu, odem ćurčiji, uzmem parče finog astragana, pa sad eto vi'š, načinio sam bradu, jer sam znao da će odmah pući po varoši, a nisam rad da mi se frajla Mileva smeje, da me vidi bez brade.
ŽARKOVIĆ: Pa dobro ti stoji astragan. (Priđe bliže Glađenoviću, pritiskuje mu astragan, popravlja) Eto sasvim je dobro. Pa šta, Đoko, hoćeš li tužiti kasape?
GLAĐENOVIĆ (istim tonom): Hoću da, s takvim ordinarnim ljud'ma, da si karakter kaljam, samo ću ih fumigirati, to je najbolje.
ŽARKOVIĆ: Al' kaži mi pravo Đoko, pa šta misliš sa Salikom, kad ima pet stotina forinti?
GLAĐENOVIĆ (ponosito): Znaš, ona misli na to, a dao sam joj nešto i nade, al' ne sasvim, jer znaš, mi nismo kao šnajderi, koji jedva što su godinu-dve dana kalfe, a oni se žene, uzimaju ma koga, i to sve iz ljubavi. Dobri su igrači, a sobarice to volu, a posle nekoliko godina proklinju i igru i
ženidbu. Doduše (Ozbiljnim glasom) Salika je fina devojka, al' ja za višim težim, ja moram pre ili posle kirurgiju učiti, baš moram biti doktor.
ŽARKOVIĆ: A bogati Đoko, kaži mi, kako stojiš kod frajle Mileve? Hercig lepa devojka, dao bi' si za nju pustiti dvanaest uncija krvi.
GLAĐENOVIĆ (smešeći) Dao bi' si i ja i dvadeset četiri, do poslednje kapi pustiti. (Korak-dva šeta stane, pa ozbiljno) Ta baš se zato i brinem za sirotu Saliku, bog zna šta će od nje biti, žao mi ju je, al' badava, Mileva mi na srcu leži, znaš, leži mi srce popreko kao šarančić, pa se repom praćaka.
(Smeši se, a oči umiljato izvrće i rukama pljesne se u prsa) Ah, Milevo!
ŽARKOVIĆ: Znaš Đoko, i ja ne bi' branio, kad bi moja principalica imala taku ćerku. (Pouzdano) Istina, mada je udovica, nije ni ružna, njena je oficina. Da hoću, mogao bi' je i uzeti, jer znaš da sam kod nje sve i sva. (Nižim glasom) Al' badava, 'di će biti udovica kao devojka, pa onda će uvek
faliti prvoga muža, mada je sto puta bolji od prvog. Nego Đoko sad zbogom, moram ići.
GLAĐENOVIĆ: Servus. (Žarković ode)
GLAĐENOVIĆ (sam, ruke od natrag prekrstio, pa sam govori): Sirota Salika, kako je vrisnula za mnom. Al' badava. Da nije Mileve, mogla bi se još i nazvati Glađenovićkom, al' Mileva stoji na putu. (Rukama s pred patetično, migolji se) Dušo, Mileva, slatka Mileva, zlatna, zlatna moja Mileva! (Gore-dole hoda, pa zabrinuto) Ne znam šta će od nas biti, ja je volem, a možda i ona mene voli, al' možda... (Misli se) Bar uvek se umiljato na mene smeši i rado sluša kad pevam. Pa što ne bi za mene pošla? I njeni dedovi bili su berberi, kao i moji. Pa što je ne bi dao za mene principal Maksa? Ta i njega je brijač odranio kao i mene. Samo gospođa principalica nešto navisoko ide, ona bi, kao što mi se vidi, rada otpaditi se od berberstva, pa Milevu udati za kakvog advokata ili oficira, pa još oficira, pa kad joj u kuću dođe, ona već drži da će joj kći postati đeneralicom, a i Mileva, kad oficira vidi, ceo dan ne baci na me pogleda. (S patosom) A, vidićemo ko više vredi, oficir ili berberin, sablja ili brijač. (još višim glasom) Vidićemo!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 135 godina.