Džandrljiv muž/27
9.
MAGA, PREĐAŠNjI
MAGA (malo nebrižljivo obučena): Eto i ja sam se obukla.
NIKOLA: Fala bogu; a zašto nisi malopre, da te pisar zateče?
MAGA: Eto, nisam mogla da stignem.
NIKOLA: Ej, drtino moja! — Kako ti stoji ta škurteljka? nešto egavo.
MAGA: Ta dobro je, dobro je.
NIKOLA: Vidim, kako je dobro. (Namešta je.) Ovde malo izeo moljac; ali ništa, samo kad nije sve propalo.
SOFIJA: Braca Niko, i vi kanda niste zadovoljni s brakom?
NIKOLA: Volio bi da je Maga kao ti.
SOFIJA: A vi, kume?
KUM: I ja bih volio, da je kao vi.
SOFIJA: A ti, Makso?
MAKSIM: Meni peva sreća.
SOFIJA: Eto vas trojica, pa ni jedan nije zadovoljan. Kako si ti, seko, s tvojim zadovoljna?
MAGA: Moj Nika, istina, katkad psuje, ali je opet vrlo dobar.
SOFIJA: Vidite, pa da zađemo po celoj varoši, nećete naći ni tri da se na muževe tuže.
MAKSIM: Dabogme, i ne mogu se tužiti, kad su muževi dobri.
SOFIJA: Valjda će se opet naći koji, da ne valja.
MAKSIM: Ma kako da ne valja, opet je bolji od žene.
SOFIJA: Pa zašto si potrčao da se brže-bolje ženiš, kad je tako zlo?
MAKSIM: Vidiš je! — More, konja svaki dan šibaju i tuku, pa opet ide sam rudi. Naučen je, što će.
SOFIJA: Pa kad ste naučeni, a vi ćutite.
NIKOLA: Pravo kažeš, snao. Nego, Mago, gledaj da te vidi pisar ovako obučenu, ne bi li mi koju kukavicu i ti privredila.
MAGA: A kako ću, kad je, eto, otišao.
NIKOLA: Idi te prođi pored odborske kuće, može da će te ko usmotriti; a o dobroti, mislim, da su svi uvereni.
MAKSIM: A, Magina je dobrota poznata.
NIKOLA: Idi, ne dangubi.
MAGA: Eto mrzi me.
NIKOLA: Ta idi, drtino, ej, kuku lele!
|