Džandrljiv muž/11
11.
KUM (stupi), MAKSIM
KUM: Pomozi Bog, kuma Makso.
MAKSIM: Bog ti dobro dao, kume.
KUM: Kako je, kume?
MAKSIM: Kao naopako.
KUM: A šta je?
MAKSIM: Ne pitaj, molim te.
KUM: Da nisi štetovao na svinjama?
MAKSIM: Bolje i to, nego što mi dođe đavo na glavu.
KUM: Biće moja kuma.
MAKSIM: Nisi venčao ženu, nego đavola, vampira, vukodlaka. Po vas dan gotovi, po vas dan mesi, sad ovo, sad ono.
KUM: Blago tebi, kume.
MAKSIM: Lepo blago, kad žena razmeće kuću.
KUM: A moja ne da ni jesti. — Ej, kako bi se rado s tobom menjao.
MAKSIM: Opet mora biti bolja od moje.
KUM: Ne govori, brate. Kad dođem kući, ne smem iskati da ručam, jer odma polete tanjiri kao pljusak; nego ćutim, pa ako donese što, dobro; ako ne donese, opet dobro.
MAKSIM: Bar se uštedi što.
KUM: Jadna mi je ušteda. Zar ja znam šta se troši? Što joj je volja, ono kupuje, pa opet baca, kad se rasrdi. Za astalom ako rekneš koju, tri stotine vila i što ti ja znam; ako ćutim, a ona: „Šta ćutiš, šta ne govoriš; zašto si me uzeo, kad mrziš na mene“. Više bi puta pio i ja malo vina, ali ona: „Kako ja pijem vodu, pa nisam umrla“. Kad pođem u podrum, a ona mi preko usta načini kredom belegu, da ne mogu piti. Jedva se dosetim, te prepravim sam krede u džepu, pa kad se napijem, a ja prevučem preko usta, da ne bi primetila.
MAKSIM: Dobar si domišljan, kume.
KUM: Dobar, kao naopako! Jedanput umesto kredom, ona mi samo prstom prevuče preko usta, a ja siroma iskren, prevučem kao što valja. Šta ga vidim, kad iziđem iz podruma, usta bela, a ona kao ris na mene. Od tog doba nemam poštenja da idem sam u podrum, nego me uvek ona prati.
MAKSIM: U meanu, kume, kad ti dođe želja.
KUM: Ej, moj brate, kad pođem od kuće, kad dođem kući, moraju da se pretresu džepovi. Ama za najmanju paru moram da joj dam računa. O, sačuvaj te, bože, s takvom ženom živiti!
MAKSIM: Opet mislim, da je moja gora. Otoič mal me nije stolicom udarila.
KUM: Mal nije? To je jošt dobro. Kod mene ne ide tako
nepouzdano, nego što naumi, to i svrši.
MAKSIM: Kad je tako, to smo mi obojica nesrećni. Kako ću se pomoći, ja ne znam. Kad se psovke ne boji, sve je drugo badava.
KUM: Ja sam, fala bogu, pronašao jedan lek.
MAKSIM: Kakav lek, kaži i meni, tako ti vere!
KUM: Svakojako sam se mučio i kušao, ne bi li se popravila. Bre ćutao sam, bre vikao, bre pretio — badava, sve zlo, te zlo. Jedanput već obnevidim, pa uvatim za kurjuk.
MAKSIM: Tako, tako!
KUM: Ali šta sam ti onda tek propatio! Povučem, a meni sva kika ostane u ruci. Groznica me čisto uvati od stra, misleći da sam joj iščupao kurjuk, a ne sećam se, da je kosa tuđa. Od onog doba zakleo sam se da neću ruku metnuti na nju. Lako se može dogoditi nesreća kakva, pa da stradam zbog nevaljalice.
MAKSIM: Ded boga ti, kume, za taj lek.
KUM: Šta ti se čini, kakav je to lek?
MAKSIM: Da ti pravo kažem, ja ne znam. Psovka, veliš, ne pomaže, batina ne pomaže; šta dakle pomaže?
KUM: Pesma.
MAKSIM: Pesma? Kako to može pomoći!
KUM: Evo kako. Ona počne: „pa, ubio ga bog; đavo da ga nosi, kako sam se usrećila, bolje da sam crkla“. Ja na to (peva): „Ti, serdce, ne muči me!“ (Višim glasom, podražavajući ženi): „Ti si orjatin, ubio bog i onaj čas, kad sam te poznala“. (Peva): „O samo daj mi mir!“ (Najvišim glasom, kao žena): „Ta ubio te bog s nesrećom, ta ti si nesreća bio, nesreća ćeš i ostati; sad ću te oklagijom, vile ti kožu derale!“ (Peva): „Pjenije mile moje i ljubezna pisma“. Tako, ona viče, a ja pevam, dok ne malakše, kao ono čovek od velike bolesti. Posle mogu ići po kući, i raditi što oću, samo se nekako kujne klonim, jer se bojim, da se opet ne dimi.
MAKSIM: Šta to znači?
KUM: Šta znači: dovedem jedan put i ja u mom veku gosta na ručak, ali njojzi nepravo, što nisam joj napred javio. Čekam, čekam, nema jela; najposle promolim glavu kroz pendžerić, da vidim šta je. Ali kad me odunud zviznu, kume, pođoše mi suze na oči, a ja natrag! Pita me gost, šta mi je.
Jako se dimi kujna, odgovorim. Šta ćeš, moraš da pokrivaš svoju sramotu; ali od onog doba sve se čuvam da se ne zadimi kujna, pa se ni u samu pesmu ne uzdam.
MAKSIM: Moj kume, taj tvoj lek ne vredi ništa! Kakva je ova moja, jošt bi mi pomagala, kad bi počeo pevati.
KUM: Ko se ne uzda u pesmu, neka zviždi. Na primer: „Gdi si bio bitango svetska; kud te vrag jednako nosi.“
MAKSIM: Dosta, kume Mito, dosta, kod mene je druga fela od žene, a fela od zli žena ima toliko, koliko groznica: jedna je ladna, druga s vatrom, treća nema ni zimu ni vatru, ne znaš šta je. Moja ne viče po kući, ali opet mora da bude sve po njenoj volji.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|