Ljudi govore/2
Dosta meseci docnije ponova na jezeru. Od stanice do obale nisam sreo nikoga poznatog. Popio sam kafu u jednoj od dve krčmice na pristaništu, zatim izišao na onaj molo što je na koljima. Bilo je oko sedam časova, ali još sasvim daleko od večeri; mogao sam da vidim, jasno ispod sebe, žurno proplivavanje čitavih jata riba. Dva mlada čoveka, oslonjena nedaleko na ogradu mola, gledala su ih takođe. Pljuvali su s vremena na vreme. Ribe su se okupljale pa zatim produžavale put.
– Mnogo ribe ove godine?
– Da, samo je ovde zabranjeno loviti jer su još mlade.
– Bacate ih ponova u jezero?
– Da, bacamo ih ponova u jezero.
– Ne možete mi reći šta je sa onim starim ribarom, debelim, crvenim?
– Ne znam na koga mislite.
– Mislio sam da je samo jedan stari ribar ovde. Zaboravio sam njegovo ime.
– To bi mogao biti takođe tvoj otac! – reče jedan od njih onome drugom.
– Sigurno; on je odmah sa gostima. Samo nije tako debeo. Je li vas vozio?
– Ne, trebalo je da me vozi prošle godine na ostrva. Posle sam sa njegovim sinom išao u ribnjake a stari nam se pridružio. To nije bio jedinac; mislim da je imao još jednog sina.
– Je l' se Pipo zvao onaj što vas je vozio u ribnjake?
– Mislim.
– E, pa, stari je sigurno moj otac.
– Sigurno.
– O, nikako nije ni mogao biti ko drugi, jer je dosta da dođe neki stranac pa da je on uz njega. Mi ga zovemo Vodič, iako nema šta da se pokazuje u Huenti. I koliko može da popije! Je li vam pričao o Englezu?
– Govorio mi je o nekom Englezu.
– Pazite kad vam ponova priča, kako će se Englez ubiti. Čas skače sa zvonare, čas revolverom, čas se otruje; čak seče i žile. A niko ga nikad nije video.
– Šta je sa vašim bratom?
– O, taj je preživeo gadan trenutak. Svi smo mislili da mu nema života.
– Bio je bolestan?
– Danas se prvi put malo digao iz postelje; imao je polmonite (zapaljenje); četrdeset i sedam gradi („sic!”). Doktor nije više ništa mogao, i da mu majka nije izvukla krv, danas ga više ne bi bilo.
– Dolazimo baš sad od njega. Prozire se sav kao cvet. Doktor je rekao da treba malo da jede, sve dok se ne pridigne, a on je već uzeo mesa. Postao je kao dete.
– Divan mladić. Treba mu reći da mi je žao što je propatio.
– I još kako! Ja sam njin najbolji drug i mi svi kažemo da je on najbolji među nama. Vi ste ga poznavali?
– Kad sam se vratio sa ostrva, imao sam čitav sat do voza, te smo išli do ribnjaka. Imao sam utisak da ga poznajem davno.
– Ja sam njin najbolji prijatelj.
– Jest, to je naš najbolji drug. On se ove godine vratio iz marine i ne razdvajamo se nikada, kao da smo braća. On je krstio Pipovu mlađu ćerčicu.
Mladići počeše davati žive znake nekome koji je dolazio uz obalu. Bili su srećni da mogu najzad da utvrde za koga sam pitao.
– Je l' onaj starac?
– Mislim da jeste, ali je suviše daleko da bih bio siguran. Da li još lovi ribu?
– Slabo. On sad samo sedi uz čašu i priča čuda. Celo selo se zabavlja njegovim pričama.
Ćutali smo jedan trenutak.
– Da to je on; čudo, kako mi je izgledao mnogo deblji, toliko je snažan i crven.
Mladić mu odmah viknu, smejući se:
– Tata, 'odi da vidiš jednog gospodina koji te se seća.
Onaj me poznade i pre no što stiže poče pozdravljati. Nekoliko puta uzastopce, ne videći da sam već primetio i otpozdravio. Bilo je neprijatno, ali rešeno zadržah svoj osmeh. Najzad:
– Dobar dan, mladi gospodine, prošlo je već mnogo vremena otkako ste bili kod nas.
– Skoro godinu dana. Sećate me se?
– Kako ne! Proveli ste noć na ostrvu.
– Kažu mi da vam je Pipo bio bolestan.
– Dolazim od njega. Danas je ipak malo ustao.
– Tata, on je i danas tražio mesa a Lonja mu je dala. Zašto čine to, kad je doktor dozvolio samo supu?
– Trebalo je da uzme malo; malo je mogao da uzme; ali šta ja mogu!
– Kako se razboleo?
– Mi smo se vratili pred zoru sa ribolova, pošto je bila grdna kiša. On je bio do kože mokar. I ja sam mu rekao da se sklonimo, ali on je hteo prvo da uredi sa barkom i mrežama i odmah je dobio bolove pod pazuhom i vatru. Trajalo je šest nedelja; mati, samo mati ga je spasla. Bojim se što je tako islabio.
– Sada će se već brzo ugojiti. Posle bolesti se uvek brzo popravlja.
– Je l' te? Daće bog. Jeste l' videli ovog Pabla, gospodine, što je još do glave ošišan, i tek ga pustili iz marine. To je moj treći sin.
Mlađi je sin bio rešen da zadirkuje oca. Glas mu je ipak umeo da pomeša to sa mnogo nežnosti i poštovanja. On je bio mažen sin, i, kao što je Pipo onda rekao, čovek koji voli svoj zanat – vedri ribar:
– On neće da ti je sin, tata; kaže da piješ suviše i da te više žene ne vole!
– Ne mogu ja sisati mleko kao on, a žene nemaju više šta iz mene da sisaju. Tako smo kvit. Kada sprovedu svetlost na ostrvu, ići ću tamo da živim, samo da vas više ne gledam.
– Pipo stanuje daleko?
– Ne; tamo kraj obale.
– Možda bih ga mogao obići... večeras ili bolje sutra.
– Kako ne! Obradovaće se.
– Kad hoćete možemo vas odvesti.
– Šta to kažete? – upita starac, zbunjen što je prekinut,
– Gospodin hoće da vidi Pipa, tata.
– Pipa? E, pa, hajdemo odmah – sigurno da još nije legao.
– Ja se bojim da ga to ipak ne zamori. Mogao bih ga posetiti sutra.
– Ne, ne, bolje je odmah, gospodine dragi, bolje je odmah. Vrlo će se obradovati, videćete.
– Hajdemo, onda!
Pođosmo sa mola, ali je jedna nova ličnost prilazila.
– Kuda to, stari vođo?
– A, Armando, ti! Gospodin hoće da obiđe moga Pipa. To je stari prijatelj. Vodimo ga, vidiš.
– Baš ljubazno. Pozdravite Pipa. Žena je moja išla jutros kod Lonje i donela mi o njemu vesti. Bolje je da mnogo ne jede.
– To kažem i ja. Najzad, zašto meni svi to kažete kao da ga ja hranim! Do viđenja, Armando.
– Do viđenja, naš stari.
– Vidite li ovoga? Bio je bogat nekada. Imao je tri kuće u selu i neke četiri barke. Sad ima samo jednu. Izgubio je dva sina. Bili su veliki kao stabla. Onda se više nije zanimao za imanje. Ja mislim da bi svaki čovek slabiji od njega poludeo, ali on nikad ne pokaže šta je proživeo; ima za svakoga ljubaznu reč.
– Sećaš se, tata, kako je poklonio barku na kojoj je njegov Kampos lovio?
– O, govorilo se da Kamposov duh sedi svake noći u barci. Niko nije smeo da ode sa njom noću. Armandu je bilo strašno žao što se tako govori o Kamposu, čije je telo na Sijera Nevadi.
– Lepo je od vas da hoćete da obiđete Pipa.
– Bilo bi mi žao da prođem kroz Huentu a da ga ne vidim. Bio je onda vrlo iskren sa mnom.
Moje vođe zastaju. Setili su se nečega:
– Znate, njegova kuća nije bogata i ne treba nam to zameriti. Teško je ribarima obogatiti se.
Ali zaboraviše to kad iz kuće ispade nekoliko mladića sa gitarama.
– Vi dolazite od Pipa? – upitaše očarano.
– Bili smo da ga vidimo; malo smo mu svirali.
– O, Pedro!
– Šta bi?
– Kako Ana? Mislim da te čeka, Pedro.
– Kao i tebe tvoja Sagrera.
– Koja Sagrera?
– Hajde. Ona kojom ćeš se oženiti, načiniti sina.
– Zaista? Koliko vi sve znate!
– Koliko se može! Hoćeš li doći posle?
– Možda. Evo jedan naš prijatelj ide da vidi Pipa.
– Zdravo, prijatelji!
– Otidi, Pablo, napred, da kažeš da dolazimo. Ovuda, kroz hodničić, dragi gospodine.
Uđosmo u sobu dosta prostranu i svetlu, skoro u sobu nove kuće. Bilo je mnogo stvari u njoj i sav slobodan prostor između njih zauzimao je veliki sto. Ono što je iznenađivalo, beše levo od stola zidana peć za kuvanje; od rđavih starih cigalja, olepljena jedino oko ognjišta. Dimnjak je izlazio kroz gornje okno na prozoru. S jedne strane stola stajala je još mlada, visoka i mršava žena, neobično prijatnog, pametnog pogleda, ali već svela. Sa druge strane, na nečem što je ili divan ili postelja za decu, sedeo je bolesnik. Njegov lik sam bio zaboravio, ali je očevidno bio grdno izmenjen, samim tim što me nije ni najmanje setio na onaj koji sam jednom video. Velike plave, bolesničke oči gledale su me bolno i rasejano. Brat mu odmah reče sa vrata:
– Pipo, gledaj, imaš posetu.
Mladić se diže pridržavajući se za sto, i skide kapu. On ne kao da prezdravlja već kao da ide smrti; tako je izbolovan njegov osmeh, i tako je bez života ruka koju pruža.
– Zdravo, dragi Pipo, sedi, sedi, molim te odmah i metni kapu... Tako.
– Vi ste žena Pipova?
„To je žena za koju on kaže da je stara i da je ne voli!”
– Ja sam njegova žena. Jeste li čuli kako nam je bio bolestan?
– Njegov brat mi je rekao. Niste mnogo oslabili, Pipo, samo izgledate kao devojka. Za deset dana ćete opet biti snažni.
– Danas sam prvi put ustao i naročito su mi se noge osušile. Da mama nije došla sa pijavicama i pustila mi krv, šta bi bilo sa mnom!
Stari ribar je išao po sobi kao dadilja. Dodirivao je sve, i kad je stigao do prozora, otvori ga širom. Talas divnog, svežeg vazduha probi se do nas. Ali mlađi brat poskoči:
– Tata, zašto otvaraš prozor kad može nazepsti?
– Ali malo čistog vazduha mu treba.
– Sad će noć. Ozepće, tata, bolje zatvori.
– Dobro, dobro, evo zatvaram. Ali pametnije bi bilo da ima vazduha a da ne jede još mesa.
– I doktor je rekao da treba da su neprestano otvoreni prozori. Treba mi čistog vazduha.
Pustite tatu, on valjda najbolje zna šta mi treba, – reče Pipo umorno, s nekom grdnom ljubavlju prema ocu. Možda ga je odjednom zavoleo zbog toga svežeg talasa vazduha. Zbog njega mu odjednom sve oprostio.
– Tata, opet si srušio tu ciglju; sasvim ćeš mi razrušiti peć. Neću imati na čemu da kuvam.
– Svejedno, Lonja, poslaćemo vam za jelo ja i moja stara.
– Šta to sipate, gospođo?
– Malo crnoga vina. Da nazdravimo svi.
– U tvoje zdravlje, Pipo.
– Hvala, mladi gospodine.
– Jesi li umoran, Pipo?
– Prilično. Ovo je prvi dan van postelje.
– Onda ću ja svakako odmah da pođem.
– Ostanite još malo. Sada će naići male. Poslala sam ih po ulje, – reče žena a njene oči govorahu: „znam da je to nemoguće, ali, kad bi se moglo, da kažeš mome mužu da ja nisam nizašta kriva i da treba da me voli. Ne idi još!”
– Neću još legati, – reče Pipo gledajući u stranu. – Zahvaljujem vam mnogo što ste došli. Male će sada!
– Treba ipak da legnete čim odemo. Devojčice ćemo potražiti uz put. Do viđenja, Pipo!
– Baš žurite!
Oči ženine su govorile: „Zašto još ne ostaneš; zašto mu ne kažeš da nisam kriva; da treba da me voli?”
– Do viđenja, gospodine!
Ja sam spreman da ga sprečim ako pokuša da ustane; ali on osta sedeći, gledajući pažljivo u ruku koju mi pruža. Bio je na putu i da mi ne da ruku, toliko ga je nešto na njoj zanimalo. Gledao je u nju ogromnim očima.
– Ovuda, ovuda!
Iziđoh.
– Nalazite li da je oslabio?
– Više je postao prozračan. Brzo će se popraviti. Mora da je preživeo teške dane. Je l' ga žena negovala?
– Ona samo za njega živi.
– Pipo voli svoj dom?
– Razume se!
Samo dva koraka dalje sretamo devojčice. Gledaju me radoznalo.
– Pozdravite gospodina. Čekali smo da vas vidi.
– Kako se zoveš, plavojka?
– Ivona.
– To joj je ovaj naš drug Pablo nadenuo takvo ime. On je bio kum. Neki koji su bili u mornarici krštavaju tako devojčice.
– Vidite da mu je i na barci napisano: Ivona. Toliko Pipo voli mezimicu.
– Sjajne devojčice; crnooka i plava.
– Savršene devojke. Idu već u školu. O, nemojte!
– Zašto ne; za konfete.
– Kako se kaže, Ivona? – Mala se toliko zbuni, da, otvorivši šačicu, umal ne ispusti novac.
– Nemojte ih mučiti.
– Hvala, gospodine, – rekoše devojčice šapatom.
– Sada ćete pravo kući a novac da pokažete mami.
– O, pa mi nosimo ulje pravo kući, – odgovori starija uvređeno.
– Pazite, koliko već pada veče... Mislim da ću vas ostaviti da bih prošetao do vrha sela. Sići ću posle u krčmu na jezero.
Dodajem:
– Treba da poručite po koju čašu dok se ne vratim. Posle možemo na kafu.
– Do viđenja, gospodine, čekamo vas posle večere.
– Do viđenja, izići ću na vrh i posle sići.
Penjem se uz strme ulice. Ne vide se lica žena i devojaka koje su u kapijama.
– Dobro veče. Kako vezilje?
– Izvrsno. Radile smo ceo dan.
– Ovuda se može izići pod kulu?
– Skrenite desno, uz prve stepenice.
– Dobru noć.
– Dobru noć, mladi gospodine.
Drugo poselo pod kapijom; čujem prolazeći.
– Sina?
– Ne, ona bi želela da bude kći. Danas je počela da trpi.
– Dobro veče. Večeras treba da bude meseca? Još ne izlazi!
– Izići će na onoj strani. Tek je počeo da se krnji.
– Jedva vidim jezero.
– O, ono se vidi već sasvim dobro, gospodine.
– To je zato što ste već naučili na njega i znate tačno gde se nalazi.
– Dolazite iz Pankorbe?
– Ne, idem u Pankorbu. Dobru noć!
– Dobru noć, gospodine.
Nailazim na čitavu grupu mladeži koja sedi na nekom zidu i pevuši. Ispred jednog dela slobodnog neba vidim dva-tri oštra, čarobna devojačka lika. Iza ostalih je u pozadini neka zgrada, tako da ih ne razaznajem.
– Dobro veče. Mogu li ovuda izići navrh sela?
– Tuda. Imate još dva-tri koraka svega.
– Jeste li vi same, devojke, ili ima i muških međ vama?
– S nama su i dva moja brata, – odgovara jedna nasmejano. S njene strane je sve sasvim crno.
Ne vidim je.
– Dobro veče, gospodine, – kaže duboki, mladićki glas.
– Hteo bi da vam pruži ruku, ali se ne vidi, – kaže ono isto devojče.
Nailazim prvo na jedno toplo, žensko koleno, zatim na njeno rame i tek onda susrećem pruženu ruku; jednu pa drugu.
– Dobro veče! Pošto niste same, dopustićete mi možda da ostanem koji trenutak sa vama.
– Razume se da možete ostati.
– Sagrera, pomakni se, i ti, Herera; evo ima mesta da sednete. Nije prašnjavo samo se ne smete osvrtati jer je odostrag duboko.
– Neću se osvrtati. Vidi li se jezero odavde?
– Eno, vidi se vrlo lepo.
– Uskoro će biti mesečine?
– Već je rasvetljeno iza planine. Vi dolazite zbog riba?
– He. He bih umeo da kažem zbog čega sam došao.
– Sedite li dobro?
– Izvrsno.
– Obišli ste Pipa? On zamalo da nije umro.
– Otkuda znate da sam bio?
– Maločas sam videla njegovu mater; ona je ožalošćena što i nju niste potražili.
– Nisam znao da bi joj to bilo prijatno. Pozdravite je.
– Ivona, šta si učinila sa svojom kosom? Putovaćeš!
– Kuda? – upita devojka pored mene i diže ruku da vrati pramen koji se odvojio. To je prvi put da je progovorila. Pokret njene tamne, oble ruke pređe preko neba upola rasvetljenog mesečinom što se nije pojavljivala.
Odjednom se sjajno rastopljeno srebro prosu po dalekoj vodi; i to tamo gde sam mislio da vode i nema, već da je obala, duboko. To srebro je treperilo oko jedne sićušne ribarske barke koja, iznenađena, kao da se trudila da pobegne.
– Mislim da sam govorio jedanput sa vama. Ne sećate me se, Ivona?
– Da, ima godinu ili dve dana. Hteli ste da znate zašto se tako zovem.
– Radite uvek onako divne čipke?
– Radila sam mnogo zimus. Jedna trgovina u Toledu mi uzima po ugledu.
– Da vas nisu odale drugarice, pitao bih ih sam malo docnije šta je sa vama.
– Zaista! Da sam znala, odala bih se sama ranije.
– Ali da nisam pitao, vi mi ne biste rekli da me se sećate?
– Ne, vi ste onda samo prošli. Čudo je da se sećate.
– Kako se zove devojka koja vas pomaže u vezivu?
– Sagrera. Ona je pored mene.
– Sagrera, ako se malo nagnete moći ću razaznati vaš lik. Tako. Hvala. Vi ste lepa devojka, Sagrera.
– He, ja sam ružna.
– Laže.
– Jeste li vereni, Sagrera?
– Sagrera je verena za Pabla, onog što vas je otpratio kod ribara. On je tek došao, i ima tri dana samo da su vereni.
– Zašto nije Pablo sa vama?
– Pablo je uvek bio tu, ali otkako svi znaju da su se zaverili, a roditelji se još nisu dogovorili, nije običaj da više dolazi.
– A kada se venčate, nećete ni vi više dolaziti, Sagrera, ovamo?
– Neće ni ona više.
– Herera, Herera, Sagrera, potrčite za čas, tetka se ljuti, – začu se iz pomrčine. – Oe, Herera!
– Evo, evo! – odgovori devojka i onda ostaše sve nekoliko trenutaka ćuteći. Zatim Herera upita drugarice: – Hoćemo li sve da siđemo? Šteta je što su tako dosadni.
– Tako je dobro ovde, ali siđimo. Kažu da je žena Karlosa počela da trpi. Sagrera, hoćeš li i ti? Sem ako ne čekaš Pabla?
– Mogu doći za vama kad obiđem najpre maloga Pedra; on se rasplače ponekad u mraku i tata se onda ljuti. Hoćeš li ti, Ivona, da me pričekaš časom, a onda ćemo sići zajedno, ili silaziš odmah?
– Čekaću te, ako hoćeš.
– Mogu li još ostati koji trenutak ili je bolje da idem?
– Zašto bi bilo bolje da idete? Možete i ostati ako vam je prijatno. Sagrera će se odmah vratiti.
I jato mladeži nestade grajeći. Strme ulice su odjekivale od njinih glasova i obuće. Zatim kao da ih nije bilo do malopre, apsolutna tišina zavlada oko nas.
– Ako ja sada iziđem više sela u masline i ako vas pričekam pola sata, da l' ćete doći?
– Zašto bih došla?
– Mislim da bih imao nešto da vam kažem, ako dođete makar samo za trenutak.
– Bolje je da kažete onda sada.
Govorio sam joj lagano:
– Ne mogu vam kazati sada, jer nemam šta da vam kažem. Biću samo prosto beskrajno srećan ako dođete. Dajem vam reč da neću biti zao, da vas neću zadržavati, ni dodirnuti.
– Ne mogu doći.
– Nemate pojma koliko ćete biti divni ako dođete. Dođite samo jedan trenutak. Neću čak ni govoriti. Samo dođite pa otidite. Dajem vam reč da neću ništa zlo pokušati.
– Kad bih i htela, nisam sigurna da bih mogla doći. Ako iko upita: kuda ideš, ja ne bih mogla doći. I našto!
– Vi ćete doći ako vas niko ništa ne upita, niko ne vidi kad prođete. Ja ću vas čekati i ceo sat, i posle ću sići s druge strane na jezero. I ako ne dođete, ja ću znati da to nije vašom krivicom, samo obećajte za slučaj da možete. Da li mi verujete?
– Sigurno, verujem vam.
– Dakle, mogu vas čekati?
– Ako mogu ja ću doći samo za jedan trenutak i odmah otići.
– Je li to vrlo opasno za vas?
– Ako me ko vidi, možda će biti vrlo opasno.
– Nadam se da vas niko ne može videti. U slučaju da me neko vidi međ maslinama, ja ću otići pre no što dođete.
– Ne znam. Možda ću moći reći i kojoj drugarici da me pričeka, a ako se odmah vratim, ni ona niti iko, neće moći reći da sam bila sa vama.
– Vi ćete činiti kako je najbolje. Hvala vam.
– Recite sad zašto biste hteli da dođem?
– Tako! Čini mi se da će ceo moj život posle biti izmenjen, ako se i samo za trenutak pojavite tamo gde vas budem čekao. Celoga života ću vam biti zahvalan. Glupo je i nerazumljivo, i znam da vas ništa tamo neću videti bolje no sada.
Devojka se nasmeši.
– Kad bi trebalo da najpre poverujem u to, sigurno je da ne bih došla.
– Razume se, zato i kažem da je besmisleno...
– Evo Sagrere. Sagrera, jesi li ti?
– Ja sam; čekaj!
– Hoćete li doći? Mogu vas čekati?
– Mir! Sagrera, spava li Pedro?
– O, našla sam punu kuću dernjave. Sad spava. Sviđa li vam se ova mesečina, gospodine?
– Naročito jezero sad volim. Vidi se bolje nego na danu. Ja sam prošli put noćio tamo na ostrvu. Posle podne je padala kiša ali veče je bilo jedinstveno.
– Hoćemo li, Sagrera?
– Hajdemo. Do viđenja, mladi gospodine.
– Do viđenja, i hvala što me niste oterale.
– Nadamo se da ćete opet doći.
– Hvala, voleo bih i sam.
Izlazim lagano iz grada naviše. Svici lete između maslina koje bacaju veliku senku. Grad je ispod mene velika tamna masa, ali je jezero mnogo svetlije od neba. Mesec ima čudan oblik koji mi smeta; gledam na drugu stranu. Treba da idem dosta stazom pre no što zađem sa nje, jer je dotle, između maslina, žito. Sedam u senku neke masline.
Čekam tačno jedan sat. Znam da devojka više neće doći. Rešavam da ostanem još pet minuta. Ribari na jezeru sigurno me više ne čekaju i večeru nigde ne mogu tražiti. Jedino mi je ruka sa satom ispružena na mesečini.
Pet minuta svršava takođe. Treba da se dignem. Tada odjednom vidim devojku kako prilazi. Ona gleda na sve strane; dajem joj znak.
– Mogli ste da dođete?
– Strašno sam se bojala.
Sedimo pod maslinom. Držim je još za ruku i ona ne žuri da je izvuče.
– Mislila sam da ste otišli.
– Čini mi se da bih vas čekao do ujutru.
Strašno sam bio gladan.
Ćutimo. Obavijam je rukom i osećam kako se trgne ali ćuti.
– Ne bojte se, samo ću vas pomilovati po licu. Tako je lepo, ne treba da se bojite...
– Obećali ste da nećete.
– Razume se. Jeste li vereni, Ivona?
– He, ja neću da se udajem.
– Mislite možda da se zavetujete?
– Neću da se udajem jer sam od detinjstva želela da pođem za jednog mladića odavde. Bio je pet godina stariji. Iako sam bila devojčica puštao je da igram s njima, dečacima, i branio me. Kada se vratio iz marine, roditelji su ga oženili.
– Je li to skoro bilo?
– Ima šest godina.
– Je li znao da želite da pođete za njega?
– Ne znam. Ja nisam nikad nikome to pričala. Ne bih ni vama da ste odavde, ili da ne znam da nećete nikome reći.
– Zašto njegovi roditelji nisu vas zaprosili?
– Bila sam dosta mlađa od njega. Imala sam sedamnaest godina. Da su njegovi roditelji znali da bih ja htela, oni bi me sigurno zaprosili; ja sa svojim vezovima mogu dobro da zaradim; više no on ribolovom.
– Verujte da mi vas je iskreno žao! Ali kako mislite da ostanete zauvek devojka? Mislim da je to teško u ovako malom mestu. To vam može doneti mnogo patnje.
– Udaću se docnije, ali sada još neću.
– Mislite li da vas je voleo?
– Ne znam, ja ništa ne znam; ja savršeno ništa ne znam. On se oženio i sada je sve svršeno.
– Ne bih želeo da više govorimo o tome, ako vam je teško. Možda vam je i lakše što možete da kažete.
– Lakše mi je.
– Vi?
– Ja? O, ja! Ima šest godina otada, i više i ne bih, može biti, želela da se udam za njega da je slobodan! Samo još ne mogu da pođem za drugoga.
– Naći ćete lako kakvoga krasnog momka koji će vas obožavati. Vi ste toliko lepi.
– Kad budem rešila zaprosiće me, jer zarađujem svojim rukama.
– Želim najiskrenije da imate mnogo sreće.
– Da sam živela u nekom drugom mestu gde bih videla još drugih ljudi, možda bi neki od njih učinio da na njega zaboravim. Ali ja sam od detinjstva samo njega videla a od ono malo što je bilo drugih, neki su izginuli, neki se poženili, a neki otišli. Sigurno da u drugim gradovima žive ljudi koji bi mi, još i pre, izgledali savršeniji od njega. Sada nijednog više ne želim. Možda ću jedanput poći za nekog čija deca ostanu siročad.
– Svakako da je strašno to što vam je tako pokvarilo život. Ali vi ste toliko mladi. Vi ste neobično pametni i možete da otresete to sa sebe. Izgleda da se ni inače, nikad i ni kod koga, stvari ne podele kako treba. Kakva nesreća naš život, ako ga gledamo s jedne strane. Žalim vas uistinu...
Pomilovao sam je po kosi. Njen lik sasvim beo na mesečini izgledao je nepomičan, ćutao. Zatim se nasmešila nedovršenim osmehom, osvrnula glavu na drugu stranu.
– Ne čudite se što sam došla?
– Ne!
– Došla sam da vam ovo ispričam. Htela sam baš vama, pošto... kada sam čula da ste...
– Nemojte završiti. Setio sam se; i nije potrebno da kažete i to.
– Kad već niste odavde.
Približio sam je još više sebi; želeo sam uistinu da je utešim. I odjednom apsolutna čarobnost i sreća ovoga trenutka uđoše u mene. Učini mi se da jedan deo te sreće, kao noćne tišine, mora preći i na nju. Voleo sam sa ushićenjem tu devojku koja je trpela u životu, koja još trpi i koja je došla da to kaže. Zaboravio sam zašto sam je zvao da dođe. Da je to bilo radi mene a ne radi nje. Ja sam egoistički želeo da radi daljeg „moga” života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da je to dobro radi „njenoga” daljeg života. Bio sam srećan što ima neko ko, obraćajući mi se u svojoj patnji, ne nailazi na čistu sebičnost. Pustila je, jedva, usplahirena, da je milujem po kosi i ramenima. Želeo sam ipak da joj metnem glavu u krilo i da tako ostanem do zore. Voleo sam je toliko radi „njene” sreće da je i „moja” počela nesvesno da se time koristi. Ona načini pokret da se digne.
– Ostanite još malo. Ne dižite se.
– Treba da pođem.
– Jesam li vas naljutio?
– Ne. Zašto?
– Ne možete da ostanete još koji trenutak?
– Moram svakako da idem.
Bili smo uspravni. Osećao sam skoro čvrste suze u očima toliko sam se morao siliti da ne pružim ruke i zagrlim je uz grdno mnogo poljubaca i reči. Rekoh joj:
– Mislite li da je opasno od vaših ako duže ostanete?
– Možda.
– Do viđenja!
Pustio sam je da siđe ne dodirnuvši joj ni ruku. Gledao sam kako lagano silazi. Mogao sam još potrčati za njom. Ona se nije osvrtala. Da se osvrnula samo jedanput potrčao bih, i posle bih sve zaboravio; cela njena priča bila bi kao predigra. Ovako sam mislio: „Dok sam živ, ostaće mi urezano do najmanjih sitnica ovo njeno silaženje!”
Ja takođe siđoh odmah ka jezeru. Bilo mi je čak prijatno što sam gladan. Ostavljao sam da večeram ujutru. Prošao sam pored kuće u kojoj stanuje Pipo; ova je bila sasvim mračna. Tri žene koje su sedele na ulici, pod zatvorenim prozorom, dizale su se baš da uđu.
– Dobro veče, gospodine.
– Dobro veče. Vi ste, Lonja?
– Da, gospodine. Jedva smo uspele da smirimo male i sad smo bile malo da se osvežimo. Vi ste ih suviše mazili. Evo, ovo je mati Pipova.
Rukovah se sa staricom.
– Zadovoljan sam što sam vas video. Pipo spava? Rekli su mi da ste ga vi spasli.
– Majke su za to, gospodine. I to nije prvi put. Kad se setim dok su još bili mali! Pitajte Lonju šta bi sve ona učinila za svoje devojčice.
– Pozdravite Pipa sutra.
– Bili su se zabrinuli gde ste. Njegov je otac dolazio maločas i pričao mu da su vas dugo čekali u krčmi. Mislili su da ste se možda zagubili na brdu.
– Malo sam se zaista i zagubio. Načinio sam bio divnu šetnju.
– Mi vas zadržavamo a valjda ste umorni.
– O, odmoriću se već. Dobru noć!
– Dobru noć, gospodine.
Žene uđoše i onda cela ulica bi savršeno pusta. Tek na kraju, jedan starac pozdravlja iz mraka neke kapije:
– Dobru noć, gospodine!
– Dobru noć. Izgleda mi šumno na vodi!
– Tramontana malo, gospodine.
– Znači ništa od ribolova?
– Noćas ništa od ribolova, gospodine.
– Dobru noć, prijatelju.
– O, dobru noć! Ostajete li duže kod nas, gospodine?
– Odlazim rano ujutru.
– Prijatan put onda, gospodine!
– Hvala, stari prijatelju.
I uputih se lagano niz obalu. Iza sebe čujem kako starac zatvara kapiju. Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|