Људи говоре/2
Доста месеци доцније понова на језеру. Од станице до обале нисам срео никога познатог. Попио сам кафу у једној од две крчмице на пристаништу, затим изишао на онај моло што је на кољима. Било је око седам часова, али још сасвим далеко од вечери; могао сам да видим, јасно испод себе, журно пропливавање читавих јата риба. Два млада човека, ослоњена недалеко на ограду мола, гледала су их такође. Пљували су с времена на време. Рибе су се окупљале па затим продужавале пут.
– Много рибе ове године?
– Да, само је овде забрањено ловити јер су још младе.
– Бацате их понова у језеро?
– Да, бацамо их понова у језеро.
– Не можете ми рећи шта је са оним старим рибаром, дебелим, црвеним?
– Не знам на кога мислите.
– Мислио сам да је само један стари рибар овде. Заборавио сам његово име.
– То би могао бити такође твој отац! – рече један од њих ономе другом.
– Сигурно; он је одмах са гостима. Само није тако дебео. Је ли вас возио?
– Не, требало је да ме вози прошле године на острва. После сам са његовим сином ишао у рибњаке a стари нам се придружио. То није био јединац; мислим да је имао још једног сина.
– Је л' се Пипо звао онај што вас је возио у рибњаке?
– Мислим.
– Е, па, стари је сигурно мој отац.
– Сигурно.
– О, никако није ни могао бити ко други, јер је доста да дође неки странац па да је он уз њега. Ми га зовемо Водич, иако нема шта да се показује у Хуенти. И колико може да попије! Је ли вам причао о Енглезу?
– Говорио ми је о неком Енглезу.
– Пазите кад вам понова прича, како ће се Енглез убити. Час скаче са звонаре, час револвером, час се отрује; чак сече и жиле. A нико га никад није видео.
– Шта је са вашим братом?
– О, тај је преживео гадан тренутак. Сви смо мислили да му нема живота.
– Био је болестан?
– Данас се први пут мало дигао из постеље; имао је полмоните (запаљење); четрдесет и седам гради („сиц!”). Доктор није више ништа могао, и да му мајка није извукла крв, данас га више не би било.
– Долазимо баш сад од њега. Прозире се сав као цвет. Доктор је рекао да треба мало да једе, све док се не придигне, a он је већ узео меса. Постао је као дете.
– Диван младић. Треба му рећи да ми је жао што је пропатио.
– И још како! Ја сам њин најбољи друг и ми сви кажемо да је он најбољи међу нама. Ви сте га познавали?
– Кад сам се вратио са острва, имао сам читав сат до воза, те смо ишли до рибњака. Имао сам утисак да га познајем давно.
– Ја сам њин најбољи пријатељ.
– Јест, то је наш најбољи друг. Он се ове године вратио из марине и не раздвајамо се никада, као да смо браћа. Он је крстио Пипову млађу ћерчицу.
Младићи почеше давати живе знаке некоме који је долазио уз обалу. Били су срећни да могу најзад да утврде за кога сам питао.
– Је л' онај старац?
– Мислим да јесте, али је сувише далеко да бих био сигуран. Да ли још лови рибу?
– Слабо. Он сад само седи уз чашу и прича чуда. Цело село се забавља његовим причама.
Ћутали смо један тренутак.
– Да то је он; чудо, како ми је изгледао много дебљи, толико је снажан и црвен.
Младић му одмах викну, смејући се:
– Тата, 'оди да видиш једног господина који те се сећа.
Онај ме познаде и пре но што стиже поче поздрављати. Неколико пута узастопце, не видећи да сам већ приметио и отпоздравио. Било је непријатно, али решено задржах свој осмех. Најзад:
– Добар дан, млади господине, прошло је већ много времена откако сте били код нас.
– Скоро годину дана. Сећате ме се?
– Како не! Провели сте ноћ на острву.
– Кажу ми да вам је Пипо био болестан.
– Долазим од њега. Данас је ипак мало устао.
– Тата, он је и данас тражио меса a Лоња му је дала. Зашто чине то, кад је доктор дозволио само супу?
– Требало је да узме мало; мало је могао да узме; али шта ја могу!
– Како се разболео?
– Ми смо се вратили пред зору са риболова, пошто је била грдна киша. Он је био до коже мокар. И ја сам му рекао да се склонимо, али он је хтео прво да уреди са барком и мрежама и одмах је добио болове под пазухом и ватру. Трајало је шест недеља; мати, само мати га је спасла. Бојим се што је тако ислабио.
– Сада ће се већ брзо угојити. После болести се увек брзо поправља.
– Је л' те? Даће бог. Јесте л' видели овог Пабла, господине, што је још до главе ошишан, и тек га пустили из марине. То је мој трећи син.
Млађи је син био решен да задиркује оца. Глас му је ипак умео да помеша то са много нежности и поштовања. Он је био мажен син, и, као што је Пипо онда рекао, човек који воли свој занат – ведри рибар:
– Он неће да ти је син, тата; каже да пијеш сувише и да те више жене не воле!
– Не могу ја сисати млеко као он, a жене немају више шта из мене да сисају. Тако смо квит. Када спроведу светлост на острву, ићи ћу тамо да живим, само да вас више не гледам.
– Пипо станује далеко?
– Не; тамо крај обале.
– Можда бих га могао обићи... вечерас или боље сутра.
– Како не! Обрадоваће се.
– Кад хоћете можемо вас одвести.
– Шта то кажете? – упита старац, збуњен што је прекинут,
– Господин хоће да види Пипа, тата.
– Пипа? Е, па, хајдемо одмах – сигурно да још није легао.
– Ја се бојим да га то ипак не замори. Могао бих га посетити сутра.
– Не, не, боље је одмах, господине драги, боље је одмах. Врло ће се обрадовати, видећете.
– Хајдемо, онда!
Пођосмо са мола, али је једна нова личност прилазила.
– Куда то, стари вођо?
– А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш.
– Баш љубазно. Поздравите Пипа. Жена је моја ишла јутрос код Лоње и донела ми о њему вести. Боље је да много не једе.
– То кажем и ја. Најзад, зашто мени сви то кажете као да га ја храним! До виђења, Армандо.
– До виђења, наш стари.
– Видите ли овога? Био је богат некада. Имао је три куће у селу и неке четири барке. Сад има само једну. Изгубио је два сина. Били су велики као стабла. Онда се више није занимао за имање. Ja мислим да би сваки човек слабији од њега полудео, али он никад не покаже шта је проживео; има за свакога љубазну реч.
– Сећаш се, тата, како је поклонио барку на којој је његов Кампос ловио?
– О, говорило се да Кампосов дух седи сваке ноћи у барци. Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади.
– Лепо је од вас да хоћете да обиђете Пипа.
– Било би ми жао да прођем кроз Хуенту a да га не видим. Био је онда врло искрен са мном.
Моје вође застају. Сетили су се нечега:
– Знате, његова кућа није богата и не треба нам то замерити. Тешко је рибарима обогатити се.
Али заборавише то кад из куће испаде неколико младића са гитарама.
– Ви долазите од Пипа? – упиташе очарано.
– Били смо да га видимо; мало смо му свирали.
– О, Педро!
– Шта би?
– Како Ана? Мислим да те чека, Педро.
– Као и тебе твоја Сагрера.
– Која Сагрера?
– Хајде. Она којом ћеш се оженити, начинити сина.
– Заиста? Колико ви све знате!
– Колико се може! Хоћеш ли доћи после?
– Можда. Ево један наш пријатељ иде да види Пипа.
– Здраво, пријатељи!
– Отиди, Пабло, напред, да кажеш да долазимо. Овуда, кроз ходничић, драги господине.
Уђосмо у собу доста пространу и светлу, скоро у собу нове куће. Било је много ствари у њој и сав слободан простор између њих заузимао је велики сто. Оно што је изненађивало, беше лево од стола зидана пећ за кување; од рђавих старих цигаља, олепљена једино око огњишта. Димњак је излазио кроз горње окно на прозору. С једне стране стола стајала је још млада, висока и мршава жена, необично пријатног, паметног погледа, али већ свела. Са друге стране, на нечем што је или диван или постеља за децу, седео је болесник. Његов лик сам био заборавио, али је очевидно био грдно измењен, самим тим што ме није ни најмање сетио на онај који сам једном видео. Велике плаве, болесничке очи гледале су ме болно и расејано. Брат му одмах рече са врата:
– Пипо, гледај, имаш посету.
Младић се диже придржавајући се за сто, и скиде капу. Он не као да прездравља већ као да иде смрти; тако је изболован његов осмех, и тако је без живота рука коју пружа.
– Здраво, драги Пипо, седи, седи, молим те одмах и метни капу... Тако.
– Ви сте жена Пипова?
„То је жена за коју он каже да је стара и да је не воли!”
– Ја сам његова жена. Јесте ли чули како нам је био болестан?
– Његов брат ми је рекао. Нисте много ослабили, Пипо, само изгледате као девојка. За десет дана ћете опет бити снажни.
– Данас сам први пут устао и нарочито су ми се ноге осушиле. Да мама није дошла са пијавицама и пустила ми крв, шта би било са мном!
Стари рибар је ишао по соби као дадиља. Додиривао је све, и кад је стигао до прозора, отвори га широм. Талас дивног, свежег ваздуха проби се до нас. Али млађи брат поскочи:
– Тата, зашто отвараш прозор кад може назепсти?
– Али мало чистог ваздуха му треба.
– Сад ће ноћ. Озепће, тата, боље затвори.
– Добро, добро, ево затварам. Али паметније би било да има ваздуха a да не једе још меса.
– И доктор је рекао да треба да су непрестано отворени прозори. Треба ми чистог ваздуха.
Пустите тату, он ваљда најбоље зна шта ми треба, – рече Пипо уморно, с неком грдном љубављу према оцу. Можда га је одједном заволео због тога свежег таласа ваздуха. Због њега му одједном све опростио.
– Тата, опет си срушио ту цигљу; сасвим ћеш ми разрушити пећ. Нећу имати на чему да кувам.
– Свеједно, Лоња, послаћемо вам за јело ја и моја стара.
– Шта то сипате, госпођо?
– Мало црнога вина. Да наздравимо сви.
– У твоје здравље, Пипо.
– Хвала, млади господине.
– Јеси ли уморан, Пипо?
– Прилично. Ово је први дан ван постеље.
– Онда ћу ја свакако одмах да пођем.
– Останите још мало. Сада ће наићи мале. Послала сам их по уље, – рече жена a њене очи говораху: „знам да је то немогуће, али, кад би се могло, да кажеш моме мужу да ја нисам низашта крива и да треба да ме воли. Не иди још!”
– Нећу још легати, – рече Пипо гледајући у страну. – Захваљујем вам много што сте дошли. Мале ће сада!
– Треба ипак да легнете чим одемо. Девојчице ћемо потражити уз пут. До виђења, Пипо!
– Баш журите!
Очи женине су говориле: „Зашто још не останеш; зашто му не кажеш да нисам крива; да треба да ме воли?”
– До виђења, господине!
Ја сам спреман да га спречим ако покуша да устане; али он оста седећи, гледајући пажљиво у руку коју ми пружа. Био је на путу и да ми не да руку, толико га је нешто на њој занимало. Гледао је у њу огромним очима.
– Овуда, овуда!
Изиђох.
– Налазите ли да је ослабио?
– Више је постао прозрачан. Брзо ће се поправити. Мора да је преживео тешке дане. Је л' га жена неговала?
– Она само за њега живи.
– Пипо воли свој дом?
– Разуме се!
Само два корака даље сретамо девојчице. Гледају ме радознало.
– Поздравите господина. Чекали смо да вас види.
– Како се зовеш, плавојка?
– Ивона.
– То јој је овај наш друг Пабло наденуо такво име. Он је био кум. Неки који су били у морнарици крштавају тако девојчице.
– Видите да му је и на барци написано: Ивона. Толико Пипо воли мезимицу.
– Сјајне девојчице; црноока и плава.
– Савршене девојке. Иду већ у школу. О, немојте!
– Зашто не; за конфете.
– Како се каже, Ивона? – Мала се толико збуни, да, отворивши шачицу, умал не испусти новац.
– Немојте их мучити.
– Хвала, господине, – рекоше девојчице шапатом.
– Сада ћете право кући a новац да покажете мами.
– О, па ми носимо уље право кући, – одговори старија увређено.
– Пазите, колико већ пада вече... Мислим да ћу вас оставити да бих прошетао до врха села. Сићи ћу после у крчму на језеро.
Додајем:
– Треба да поручите по коју чашу док се не вратим. После можемо на кафу.
– До виђења, господине, чекамо вас после вечере.
– До виђења, изићи ћу на врх и после сићи.
Пењем се уз стрме улице. Не виде се лица жена и девојака које су у капијама.
– Добро вече. Како везиље?
– Изврсно. Радиле смо цео дан.
– Овуда се може изићи под кулу?
– Скрените десно, уз прве степенице.
– Добру ноћ.
– Добру ноћ, млади господине.
Друго посело под капијом; чујем пролазећи.
– Сина?
– Не, она би желела да буде кћи. Данас је почела да трпи.
– Добро вече. Вечерас треба да буде месеца? Још не излази!
– Изићи ће на оној страни. Тек је почео да се крњи.
– Једва видим језеро.
– О, оно се види већ сасвим добро, господине.
– То је зато што сте већ научили на њега и знате тачно где се налази.
– Долазите из Панкорбе?
– Не, идем у Панкорбу. Добру ноћ!
– Добру ноћ, господине.
Наилазим на читаву групу младежи која седи на неком зиду и певуши. Испред једног дела слободног неба видим два-три оштра, чаробна девојачка лика. Иза осталих је у позадини нека зграда, тако да их не разазнајем.
– Добро вече. Могу ли овуда изићи наврх села?
– Туда. Имате још два-три корака свега.
– Јесте ли ви саме, девојке, или има и мушких међ вама?
– С нама су и два моја брата, – одговара једна насмејано. С њене стране је све сасвим црно.
Не видим је.
– Добро вече, господине, – каже дубоки, младићки глас.
– Хтео би да вам пружи руку, али се не види, – каже оно исто девојче.
Наилазим прво на једно топло, женско колено, затим на њено раме и тек онда сусрећем пружену руку; једну па другу.
– Добро вече! Пошто нисте саме, допустићете ми можда да останем који тренутак са вама.
– Разуме се да можете остати.
– Сагрера, помакни се, и ти, Херера; ево има места да седнете. Није прашњаво само се не смете освртати јер је одостраг дубоко.
– Нећу се освртати. Види ли се језеро одавде?
– Ено, види се врло лепо.
– Ускоро ће бити месечине?
– Већ је расветљено иза планине. Ви долазите због риба?
– He. He бих умео да кажем због чега сам дошао.
– Седите ли добро?
– Изврсно.
– Обишли сте Пипа? Он замало да није умро.
– Откуда знате да сам био?
– Малочас сам видела његову матер; она је ожалошћена што и њу нисте потражили.
– Нисам знао да би јој то било пријатно. Поздравите је.
– Ивона, шта си учинила са својом косом? Путоваћеш!
– Куда? – упита девојка поред мене и диже руку да врати прамен који се одвојио. То је први пут да је проговорила. Покрет њене тамне, обле руке пређе преко неба упола расветљеног месечином што се није појављивала.
Одједном се сјајно растопљено сребро просу по далекој води; и то тамо где сам мислио да воде и нема, већ да је обала, дубоко. То сребро је треперило око једне сићушне рибарске барке која, изненађена, као да се трудила да побегне.
– Мислим да сам говорио једанпут са вама. Не сећате ме се, Ивона?
– Да, има годину или две дана. Хтели сте да знате зашто се тако зовем.
– Радите увек онако дивне чипке?
– Радила сам много зимус. Једна трговина у Толеду ми узима по угледу.
– Да вас нису одале другарице, питао бих их сам мало доцније шта је са вама.
– Заиста! Да сам знала, одала бих се сама раније.
– Али да нисам питао, ви ми не бисте рекли да ме се сећате?
– Не, ви сте онда само прошли. Чудо је да се сећате.
– Како се зове девојка која вас помаже у везиву?
– Сагрера. Она је поред мене.
– Сагрера, ако се мало нагнете моћи ћу разазнати ваш лик. Тако. Хвала. Ви сте лепа девојка, Сагрера.
– He, ja сам ружна.
– Лаже.
– Јесте ли верени, Сагрера?
– Сагрера је верена за Пабла, оног што вас је отпратио код рибара. Он је тек дошао, и има три дана само да су верени.
– Зашто није Пабло са вама?
– Пабло је увек био ту, али откако сви знају да су се заверили, a родитељи се још нису договорили, није обичај да више долази.
– A када се венчате, нећете ни ви више долазити, Сагрера, овамо?
– Неће ни она више.
– Херера, Херера, Сагрера, потрчите за час, тетка се љути, – зачу се из помрчине. – Ое, Херера!
– Ево, ево! – одговори девојка и онда осташе све неколико тренутака ћутећи. Затим Херера упита другарице: – Хоћемо ли све да сиђемо? Штета је што су тако досадни.
– Тако је добро овде, али сиђимо. Кажу да је жена Карлоса почела да трпи. Сагрера, хоћеш ли и ти? Сем ако не чекаш Пабла?
– Могу доћи за вама кад обиђем најпре малога Педра; он се расплаче понекад у мраку и тата се онда љути. Хоћеш ли ти, Ивона, да ме причекаш часом, a онда ћемо сићи заједно, или силазиш одмах?
– Чекаћу те, ако хоћеш.
– Могу ли још остати који тренутак или је боље да идем?
– Зашто би било боље да идете? Можете и остати ако вам је пријатно. Сагрера ће се одмах вратити.
И јато младежи нестаде грајећи. Стрме улице су одјекивале од њиних гласова и обуће. Затим као да их није било до малопре, апсолутна тишина завлада око нас.
– Ако ја сада изиђем више села у маслине и ако вас причекам пола сата, да л' ћете доћи?
– Зашто бих дошла?
– Мислим да бих имао нешто да вам кажем, ако дођете макар само за тренутак.
– Боље је да кажете онда сада.
Говорио сам јој лагано:
– Не могу вам казати сада, јер немам шта да вам кажем. Бићу само просто бескрајно срећан ако дођете. Дајем вам реч да нећу бити зао, да вас нећу задржавати, ни додирнути.
– Не могу доћи.
– Немате појма колико ћете бити дивни ако дођете. Дођите само један тренутак. Нећу чак ни говорити. Само дођите па отидите. Дајем вам реч да нећу ништа зло покушати.
– Кад бих и хтела, нисам сигурна да бих могла доћи. Ако ико упита: куда идеш, ја не бих могла доћи. И нашто!
– Ви ћете доћи ако вас нико ништа не упита, нико не види кад прођете. Ја ћу вас чекати и цео сат, и после ћу сићи с друге стране на језеро. И ако не дођете, ја ћу знати да то није вашом кривицом, само обећајте за случај да можете. Да ли ми верујете?
– Сигурно, верујем вам.
– Дакле, могу вас чекати?
– Ако могу ја ћу доћи само за један тренутак и одмах отићи.
– Је ли то врло опасно за вас?
– Ако ме ко види, можда ће бити врло опасно.
– Надам се да вас нико не може видети. У случају да ме неко види међ маслинама, ја ћу отићи пре но што дођете.
– Не знам. Можда ћу моћи рећи и којој другарици да ме причека, a ако се одмах вратим, ни она нити ико, неће моћи рећи да сам била са вама.
– Ви ћете чинити како је најбоље. Хвала вам.
– Реците сад зашто бисте хтели да дођем?
– Тако! Чини ми се да ће цео мој живот после бити измењен, ако се и само за тренутак појавите тамо где вас будем чекао. Целога живота ћу вам бити захвалан. Глупо је и неразумљиво, и знам да вас ништа тамо нећу видети боље но сада.
Девојка се насмеши.
– Кад би требало да најпре поверујем у то, сигурно је да не бих дошла.
– Разуме се, зато и кажем да је бесмислено...
– Ево Сагрере. Сагрера, јеси ли ти?
– Ја сам; чекај!
– Хоћете ли доћи? Могу вас чекати?
– Мир! Сагрера, спава ли Педро?
– О, нашла сам пуну кућу дерњаве. Сад спава. Свиђа ли вам се ова месечина, господине?
– Нарочито језеро сад волим. Види се боље него на дану. Ја сам прошли пут ноћио тамо на острву. После подне је падала киша али вече је било јединствено.
– Хоћемо ли, Сагрера?
– Хајдемо. До виђења, млади господине.
– До виђења, и хвала што ме нисте отерале.
– Надамо се да ћете опет доћи.
– Хвала, волео бих и сам.
Излазим лагано из града навише. Свици лете између маслина које бацају велику сенку. Град је испод мене велика тамна маса, али је језеро много светлије од неба. Месец има чудан облик који ми смета; гледам на другу страну. Треба да идем доста стазом пре но што зађем са ње, јер је дотле, између маслина, жито. Седам у сенку неке маслине.
Чекам тачно један сат. Знам да девојка више неће доћи. Решавам да останем још пет минута. Рибари на језеру сигурно ме више не чекају и вечеру нигде не могу тражити. Једино ми је рука са сатом испружена на месечини.
Пет минута свршава такође. Треба да се дигнем. Тада одједном видим девојку како прилази. Она гледа на све стране; дајем јој знак.
– Могли сте да дођете?
– Страшно сам се бојала.
Седимо под маслином. Држим је још за руку и она не жури да је извуче.
– Мислила сам да сте отишли.
– Чини ми се да бих вас чекао до ујутру.
Страшно сам био гладан.
Ћутимо. Обавијам је руком и осећам како се тргне али ћути.
– Не бојте се, само ћу вас помиловати по лицу. Тако је лепо, не треба да се бојите...
– Обећали сте да нећете.
– Разуме се. Јесте ли верени, Ивона?
– He, ja нећу да се удајем.
– Мислите можда да се заветујете?
– Нећу да се удајем јер сам од детињства желела да пођем за једног младића одавде. Био је пет година старији. Иако сам била девојчица пуштао је да играм с њима, дечацима, и бранио ме. Када се вратио из марине, родитељи су га оженили.
– Је ли то скоро било?
– Има шест година.
– Је ли знао да желите да пођете за њега?
– Не знам. Ја нисам никад никоме то причала. Не бих ни вама да сте одавде, или да не знам да нећете никоме рећи.
– Зашто његови родитељи нису вас запросили?
– Била сам доста млађа од њега. Имала сам седамнаест година. Да су његови родитељи знали да бих ја хтела, они би ме сигурно запросили; ја са својим везовима могу добро да зарадим; више но он риболовом.
– Верујте да ми вас је искрено жао! Али како мислите да останете заувек девојка? Мислим да је то тешко у овако малом месту. То вам може донети много патње.
– Удаћу се доцније, али сада још нећу.
– Мислите ли да вас је волео?
– Не знам, ја ништа не знам; ја савршено ништа не знам. Он се оженио и сада је све свршено.
– Не бих желео да више говоримо о томе, ако вам је тешко. Можда вам је и лакше што можете да кажете.
– Лакше ми је.
– Ви?
– Ја? О, ја! Има шест година отада, и више и не бих, може бити, желела да се удам за њега да је слободан! Само још не могу да пођем за другога.
– Наћи ћете лако каквога красног момка који ће вас обожавати. Ви сте толико лепи.
– Кад будем решила запросиће ме, јер зарађујем својим рукама.
– Желим најискреније да имате много среће.
– Да сам живела у неком другом месту где бих видела још других људи, можда би неки од њих учинио да на њега заборавим. Али ја сам од детињства само њега видела a од оно мало што је било других, неки су изгинули, неки се поженили, a неки отишли. Сигурно да у другим градовима живе људи који би ми, још и пре, изгледали савршенији од њега. Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког чија деца остану сирочад.
– Свакако да је страшно то што вам је тако покварило живот. Али ви сте толико млади. Ви сте необично паметни и можете да отресете то са себе. Изгледа да се ни иначе, никад и ни код кога, ствари не поделе како треба. Каква несрећа наш живот, ако га гледамо с једне стране. Жалим вас уистину...
Помиловао сам је по коси. Њен лик сасвим бео на месечини изгледао је непомичан, ћутао. Затим се насмешила недовршеним осмехом, осврнула главу на другу страну.
– Не чудите се што сам дошла?
– Не!
– Дошла сам да вам ово испричам. Хтела сам баш вама, пошто... када сам чула да сте...
– Немојте завршити. Сетио сам се; и није потребно да кажете и то.
– Кад већ нисте одавде.
Приближио сам је још више себи; желео сам уистину да је утешим. И одједном апсолутна чаробност и срећа овога тренутка уђоше у мене. Учини ми се да један део те среће, као ноћне тишине, мора прећи и на њу. Волео сам са усхићењем ту девојку која је трпела у животу, која још трпи и која је дошла да то каже. Заборавио сам зашто сам је звао да дође. Да је то било ради мене a не ради ње. Ја сам егоистички желео да ради даљег „мога” живота она унесе у ову ноћ једно осећање среће; и она ми је унела у ову ноћ осећање среће, али због среће што знам да је то добро ради „њенога” даљег живота. Био сам срећан што има неко ко, обраћајући ми се у својој патњи, не наилази на чисту себичност. Пустила је, једва, усплахирена, да је милујем по коси и раменима. Желео сам ипак да јој метнем главу у крило и да тако останем до зоре. Волео сам је толико ради „њене” среће да је и „моја” почела несвесно да се тиме користи. Она начини покрет да се дигне.
– Останите још мало. Не дижите се.
– Треба да пођем.
– Јесам ли вас наљутио?
– Не. Зашто?
– Не можете да останете још који тренутак?
– Морам свакако да идем.
Били смо усправни. Осећао сам скоро чврсте сузе у очима толико сам се морао силити да не пружим руке и загрлим је уз грдно много пољубаца и речи. Рекох јој:
– Мислите ли да је опасно од ваших ако дуже останете?
– Можда.
– До виђења!
Пустио сам је да сиђе не додирнувши јој ни руку. Гледао сам како лагано силази. Могао сам још потрчати за њом. Она се није освртала. Да се осврнула само једанпут потрчао бих, и после бих све заборавио; цела њена прича била би као предигра. Овако сам мислио: „Док сам жив, остаће ми урезано до најмањих ситница ово њено силажење!”
Ја такође сиђох одмах ка језеру. Било ми је чак пријатно што сам гладан. Остављао сам да вечерам ујутру. Прошао сам поред куће у којој станује Пипо; ова је била сасвим мрачна. Три жене које су седеле на улици, под затвореним прозором, дизале су се баш да уђу.
– Добро вече, господине.
– Добро вече. Ви сте, Лоња?
– Да, господине. Једва смо успеле да смиримо мале и сад смо биле мало да се освежимо. Ви сте их сувише мазили. Ево, ово је мати Пипова.
Руковах се са старицом.
– Задовољан сам што сам вас видео. Пипо спава? Рекли су ми да сте га ви спасли.
– Мајке су за то, господине. И то није први пут. Кад се сетим док су још били мали! Питајте Лоњу шта би све она учинила за своје девојчице.
– Поздравите Пипа сутра.
– Били су се забринули где сте. Његов је отац долазио малочас и причао му да су вас дуго чекали у крчми. Мислили су да сте се можда загубили на брду.
– Мало сам се заиста и загубио. Начинио сам био дивну шетњу.
– Ми вас задржавамо a ваљда сте уморни.
– О, одморићу се већ. Добру ноћ!
– Добру ноћ, господине.
Жене уђоше и онда цела улица би савршено пуста. Тек на крају, један старац поздравља из мрака неке капије:
– Добру ноћ, господине!
– Добру ноћ. Изгледа ми шумно на води!
– Трамонтана мало, господине.
– Значи ништа од риболова?
– Ноћас ништа од риболова, господине.
– Добру ноћ, пријатељу.
– О, добру ноћ! Остајете ли дуже код нас, господине?
– Одлазим рано ујутру.
– Пријатан пут онда, господине!
– Хвала, стари пријатељу.
И упутих се лагано низ обалу. Иза себе чујем како старац затвара капију. Све што је било људско на језеру, спавало је.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|