Ljubomora/2

II POJAVA

II POJAVA

Branko (veselo): Diobar dan, čedo moje, klanjam se...
Milka (hladno): Dobar dan.
Branko (šaljivo): A šta je tebi, čedo moje? Kao da ti nijesu sve koze na broju, čini mi se, da ti nešto fali, a?
Milka: Boli me glava.
Branko (zadirkujući): O, to je vrlo lako kazati... Ta ti i za najmanju sitnicu zoveš doktora, pa zašto ga nijesi i sada zovnula? Ajak, ja ti ne vjerujem. (Poče da je pipa po čelu.)
Milka (odbija rukom): Tebi je uvek do šale.
Branko: Živ čovjek treba da se šali, a još kod ovakve ženice. .. He, he, mora, svakako, da je veseo.
Milka: Da, kod ženice koju ostavljaš kod kuće da čami, a hodaš ma kuda. Kaži, đe si bio do sada?
Branko (za sebe): Oho, zato dakle boli glava, to sam već i prije znao. (Glasno.) E, pa dobro, kad hoćeš baš da znaš, neću ti ni kriti. Najprije sam bio u školi, pa kod Lene, i onda upravo tebi. (Sjeda.)
Milka (žešće): I ti uvijeik kod Lene, kao da nemaš svoje kuće.
Branko: O bože, šta tu još ima sumnjivo, zar njen muž nije moj kolega i najbolji prijatelj?
Milka (prvašnjijem tonom): Ali ako je muž nije ona.
Branko: Pa nemoj zato' da se ljutiš, čedo moje, to su malenkosti, a tebe boli glava, pa ti može nauditi.
Milka (skoči ljutito): Ne boli me ništa.
Branko (veselo): Ha, ha, ha, vjeruj mi, to sam i znao... Vidiš ti kako sam ja dobar ljekar da te mogu tako brzio izliječiti. Ovo mi sredstvo i drugi put može pomoći. (Sve više zadirkujući pjeva):
                             Zeleni se trava,
                             Milku bo'li glava,
                             A čim mumžić dođe,
                             Glava odmah prođe — oj...
Milka: Ti zadovoljstvo nalaziš samio u tome da me žestiš.
Branko (priđe joj bliže): A ti se nemoj ljutiti, Milče moje, budi mi vesela, k'o i dosad. (Poljubi je.) Tako. — I sad smo se pomirili... (Pruži joj ruku.)
Milka (blažije): Ali samo da se prođeš Lene.
Branko: Za na vjeki, čedo moje... (Odu tako.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.