Љубомора/2

II ПОЈАВА

II ПОЈАВА

Бранко (весело): Диобар дан, чедо моје, клањам се...
Милка (хладно): Добар дан.
Бранко (шаљиво): А шта је теби, чедо моје? Као да ти нијесу све козе на броју, чини ми се, да ти нешто фали, а?
Милка: Боли ме глава.
Бранко (задиркујући): О, то је врло лако казати... Та ти и за најмању ситницу зовеш доктора, па зашто га нијеси и сада зовнула? Ајак, ја ти не вјерујем. (Поче да је пипа по челу.)
Милка (одбија руком): Теби је увек до шале.
Бранко: Жив човјек треба да се шали, а још код овакве женице. .. Хе, хе, мора, свакако, да је весео.
Милка: Да, код женице коју остављаш код куће да чами, а ходаш ма куда. Кажи, ђе си био до сада?
Бранко (за себе): Охо, зато дакле боли глава, то сам већ и прије знао. (Гласно.) Е, па добро, кад хоћеш баш да знаш, нећу ти ни крити. Најприје сам био у школи, па код Лене, и онда управо теби. (Сједа.)
Милка (жешће): И ти увијеик код Лене, као да немаш своје куће.
Бранко: О боже, шта ту још има сумњиво, зар њен муж није мој колега и најбољи пријатељ?
Милка (првашњијем тоном): Али ако је муж није она.
Бранко: Па немој зато' да се љутиш, чедо моје, то су маленкости, а тебе боли глава, па ти може наудити.
Милка (скочи љутито): Не боли ме ништа.
Бранко (весело): Ха, ха, ха, вјеруј ми, то сам и знао... Видиш ти како сам ја добар љекар да те могу тако брзио излијечити. Ово ми средство и други пут може помоћи. (Све више задиркујући пјева):
                             Зелени се трава,
                             Милку бо'ли глава,
                             А чим мумжић дође,
                             Глава одмах прође — ој...
Милка: Ти задовољство налазиш самио у томе да ме жестиш.
Бранко (приђе јој ближе): А ти се немој љутити, Милче моје, буди ми весела, к'о и досад. (Пољуби је.) Тако. — И сад смо се помирили... (Пружи јој руку.)
Милка (блажије): Али само да се прођеш Лене.
Бранко: За на вјеки, чедо моје... (Оду тако.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.