Ljubav (Đura Jakšić)
| Ljubav Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1862. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Ljubav
1.
Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.
On će sa mačem doći,
Kad kucne jedan čas,
Otet' će staru slavu,
Dobit' će novi glas.
A ti ćeš, moje sunce,
Svo blago moje — svo,
Ti ćeš mi rodit' sina,
Da čuva blago to.
2.
Ako mi rodiš sina,
Rodi mi Miloša;
A bude l' mila ćerka,
Nek bude Milica:
Krvavo ide vreme
Srpske osvete,
Trebaće zemlja srpska
Hrabre Miloše.
Al' bio Miloš ili
Lepa Milica —
Samo da Srpstvo ljubi,
Ljubi Srbina...
3.
Kaži mu, kaži, da je
Ljubavi naše cvet,
Da je u Srpstvu nik'o,
Video dan i svet.
Pevaj mu srpsku pesmu,
Njome ga tišaj ti,
Sa njome búdi čedo
Beskrajne ljubavi.
Opominji ga, dušo,
Slavnih starina;
A svakad — svakad žarko
Da ljubi Srbina!
4.
Ne treba njemu zemlje
Međa dedovi' —
Sa zemljom neka sude
Srpski knezovi.
a njemu bojno koplje,
Paloš ubojan,
U levu ruku barjak,
Bojan — trobojan.
P' onda mu podaj hata
Mamna — pomamna,
Pa reci: »Sine, idi,
Goni dušmana!«...
5.
Na nebu nema zvezde
Da sija kao ti;
Pa baš ni sunce nema
Take svetlosti.
A gde je srca, srce,
Da tako ljubit' zna?
A gde je duše, dušo,
Lepog anđela?
na našoj zemlji nema,
Ni nebo nema tog —
Ta što je lepo bilo,
Meni je dao Bog.
6.
Često te u snu snivam,
Moja ljubavi!
Često te tako viđam,
Cvete ubavi!
Pa grlim nebo plavo,
grlim, uzdišem;
A ljubim sunce jarko,
Ljubim, izdišem.
Al', evo, zora sviće,
I, evo, prođe san,
Al' tebe nema, nema —
Nema da svane dan!
7.
Pa gde si, gde si, dušo,
Gde si, anđelu?
Zašto mi kriješ lice,
Ružu rumenu?
Ta da je jedno carstvo,
Da ga pregazim,
Pa da na onom kraju
Sunce opazim;
Il' da je jedan Dunav,
Da ga preplivam,
Pa da na tvojim grudma
Nebo uživam!
8.
Ali te krije tamna,
Pusta daljina —
Daleko mi je Banat,
Crna haljina.
Pa ko će znati, dušo,
Da l' tebi nije zlo?
Možda i tužiš tamo,
Moja divoto?
Il' još i ne znam, sunce,
Za tvoje jade sve?
Al' ti da znadeš da mi
Srce umire!
9.
ah, zaludu me doma
Lepo tešiše —
U srcu mi je teško,
K'o da izdiše.
Čujem mu tuge neme
Lagani tužan poj —
Za tobom plače, dušo,
Za tobom, raju moj!
Al' tebe nema — nema,
Da ga utešiš,
Il' da mi srce plačno
Srcu prigrliš.
10.
I rekla si mi pisat'
Mnoge promene,
Na svakom belom listu
Zlatne spomene.
Al', evo, evo, prođe
I ovaj crni dan,
K'o jedna tamna senka,
K'o jedan gorki san,
A pisma jošte nema —
Nema, anđelu,
Da rosom živne dušu,
Ružu uvelu!
11.
Il', možda, dršće ruka?
Da nesi bolna ti?
Oh, samo to da nije,
Moja ljubavi!
Po duši, možda, lebdi
Gorak uzdisaj?
A možda mi se ledom
Umiva duše raj?
Oh, ćuti, ćuti, srce!
Ne kobi tako ti!
Ta Bog je Bog i tebi —
Bog je milosti!...
12.
I došao je listak
Knjige prebele,
I pisala si meni,
Mili anđele!
A listak lebdi, diše
Kao dušica,
A duša sija, trepti
Kao rosica.
Il' možda ga je suza
Gorka kapala?
Il' ga je, možda, tuga
Tvoja pisala?
13.
Jesi li čula, dušo,
Da ponoć uzdiše,
Kad joj na crnim grudma
Zvezdu raniše?
Jesi li vid'la, sunce,
Gde slavuj umire,
Kada mu vihor belu
Ružu razdire?
Onda ćeš znati, čedo,
Verovat', raju moj,
Kako je srcu mome,
Duši ranjenoj!...
14.
Žubor voda šljunkom teče,
Huji šumica,
A na nebu zvezda trepti,
Zvezda danica.
Srce moje igra, bije,
Sve se previja —
Čini mi se, moja dušo,
Da je Srbija!
A od one zvezde sjajne
Činiš mi se ti,
Pak bih iš'o — išao bih
Zvezde ljubiti!...
15.
Pa baš da umrem, dušo,
Da me sahrane;
Pa baš i pep'o groba
Da mi nestane —
Ostaće ljubav moja,
Veruj, ostati,
I dok je sveta, veka,
Da će trajati!
Pa ako t' srce ljubav
Samo veruje,
Čućeš u nemoj noći
Kako tuguje...
16.
U lepom vrtu rošen,
Cvet je iznik'o,
Na tvojim grudma nošen,
Svetu s' privik'o.
U ljubavi je našoj
Miris izveo,
Pri rastanku je našem
Pao, uveo.
Pa kada umrem, dušo,
On će ostati,
Pa će na grobu, možda,
Opet cvetati...
17.
Još nikako glasa nema
Mani Srbinu,
Da mi javlja sreću moju,
Tvoju sudbinu.
Da mi kaže: »Dragi brate,
Rodio se sin!«
Da mi kaže: da je junak,
Da je Srbljanin.
Da nacrta muško čedo,
Da opiše soj —
Da je Srbin, da je junak,
Da je porod moj!
18.
Crne veđe, crne oči,
A ne čuješ plač;
A kada bi zaplakalo,
Za šaren bi mač,
Da se njime igra čedo,
Da se našali,
Il', srčano, od kolevke
Parče odvali.
E, tako je srpsko dete,
Bre, Turčine, bre!
S golim mačem u svet juri,
S mačem umire...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|