Љубав (Ђура Јакшић)
| Љубав Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1862. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Љубав
1.
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.
Он ће са мачем доћи,
Кад куцне један час,
Отет' ће стару славу,
Добит' ће нови глас.
А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит' сина,
Да чува благо то.
2.
Ако ми родиш сина,
Роди ми Милоша;
А буде л' мила ћерка,
Нек буде Милица:
Крваво иде време
Српске освете,
Требаће земља српска
Храбре Милоше.
Ал' био Милош или
Лепа Милица —
Само да Српство љуби,
Љуби Србина...
3.
Кажи му, кажи, да је
Љубави наше цвет,
Да је у Српству ник'о,
Видео дан и свет.
Певај му српску песму,
Њоме га тишај ти,
Са њоме бу́ди чедо
Бескрајне љубави.
Опомињи га, душо,
Славних старина;
А свакад — свакад жарко
Да љуби Србина!
4.
Не треба њему земље
Међа дедови' —
Са земљом нека суде
Српски кнезови.
а њему бојно копље,
Палош убојан,
У леву руку барјак,
Бојан — тробојан.
П' онда му подај хата
Мамна — помамна,
Па реци: »Сине, иди,
Гони душмана!«...
5.
На небу нема звезде
Да сија као ти;
Па баш ни сунце нема
Таке светлости.
А где је срца, срце,
Да тако љубит' зна?
А где је душе, душо,
Лепог анђела?
на нашој земљи нема,
Ни небо нема тог —
Та што је лепо било,
Мени је дао Бог.
6.
Често те у сну снивам,
Моја љубави!
Често те тако виђам,
Цвете убави!
Па грлим небо плаво,
грлим, уздишем;
А љубим сунце јарко,
Љубим, издишем.
Ал', ево, зора свиће,
И, ево, прође сан,
Ал' тебе нема, нема —
Нема да сване дан!
7.
Па где си, где си, душо,
Где си, анђелу?
Зашто ми кријеш лице,
Ружу румену?
Та да је једно царство,
Да га прегазим,
Па да на оном крају
Сунце опазим;
Ил' да је један Дунав,
Да га препливам,
Па да на твојим грудма
Небо уживам!
8.
Али те крије тамна,
Пуста даљина —
Далеко ми је Банат,
Црна хаљина.
Па ко ће знати, душо,
Да л' теби није зло?
Можда и тужиш тамо,
Моја дивото?
Ил' још и не знам, сунце,
За твоје јаде све?
Ал' ти да знадеш да ми
Срце умире!
9.
ах, залуду ме дома
Лепо тешише —
У срцу ми је тешко,
К'о да издише.
Чујем му туге неме
Лагани тужан пој —
За тобом плаче, душо,
За тобом, рају мој!
Ал' тебе нема — нема,
Да га утешиш,
Ил' да ми срце плачно
Срцу пригрлиш.
10.
И рекла си ми писат'
Многе промене,
На сваком белом листу
Златне спомене.
Ал', ево, ево, прође
И овај црни дан,
К'о једна тамна сенка,
К'о један горки сан,
А писма јоште нема —
Нема, анђелу,
Да росом живне душу,
Ружу увелу!
11.
Ил', можда, дршће рука?
Да неси болна ти?
Ох, само то да није,
Моја љубави!
По души, можда, лебди
Горак уздисај?
А можда ми се ледом
Умива душе рај?
Ох, ћути, ћути, срце!
Не коби тако ти!
Та Бог је Бог и теби —
Бог је милости!...
12.
И дошао је листак
Књиге пребеле,
И писала си мени,
Мили анђеле!
А листак лебди, дише
Као душица,
А душа сија, трепти
Као росица.
Ил' можда га је суза
Горка капала?
Ил' га је, можда, туга
Твоја писала?
13.
Јеси ли чула, душо,
Да поноћ уздише,
Кад јој на црним грудма
Звезду ранише?
Јеси ли вид'ла, сунце,
Где славуј умире,
Када му вихор белу
Ружу раздире?
Онда ћеш знати, чедо,
Вероват', рају мој,
Како је срцу моме,
Души рањеној!...
14.
Жубор вода шљунком тече,
Хуји шумица,
А на небу звезда трепти,
Звезда даница.
Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, моја душо,
Да је Србија!
А од оне звезде сјајне
Чиниш ми се ти,
Пак бих иш'о — ишао бих
Звезде љубити!...
15.
Па баш да умрем, душо,
Да ме сахране;
Па баш и пеп'о гроба
Да ми нестане —
Остаће љубав моја,
Веруј, остати,
И док је света, века,
Да ће трајати!
Па ако т' срце љубав
Само верује,
Чућеш у немој ноћи
Како тугује...
16.
У лепом врту рошен,
Цвет је изник'о,
На твојим грудма ношен,
Свету с' привик'о.
У љубави је нашој
Мирис извео,
При растанку је нашем
Пао, увео.
Па када умрем, душо,
Он ће остати,
Па ће на гробу, можда,
Опет цветати...
17.
Још никако гласа нема
Мани Србину,
Да ми јавља срећу моју,
Твоју судбину.
Да ми каже: »Драги брате,
Родио се син!«
Да ми каже: да је јунак,
Да је Србљанин.
Да нацрта мушко чедо,
Да опише сој —
Да је Србин, да је јунак,
Да је пород мој!
18.
Црне веђе, црне очи,
А не чујеш плач;
А када би заплакало,
За шарен би мач,
Да се њиме игра чедо,
Да се нашали,
Ил', срчано, од колевке
Парче одвали.
Е, тако је српско дете,
Бре, Турчине, бре!
С голим мачем у свет јури,
С мачем умире...
|