Zakukala sinja kukavica
Usred zime, kad joj nije vrime.
To ne bila sinja kukavica,
Već to bila seka Smiljanića.
Ona kuka tri bijela dana; 5
Ona skače od grane do grane,
Pa najpotla na grob Smiljanića;
»Smiljaniću, moj brate rođeni!
Je li tebi sveta zemlja teška,
Il su tvrde pod glavom rustine?« 10
Mrtva glava iz zemlje govori:
»Nije meni sveta zemlja teška,
Nit su tvrde pod glavom rustine,
Već mi dod’ja Omer Šarkoviću.
Svako jutro, pa i svako veče 15
On nagoni mamena vrančića,
On nagoni na grob Smiljanića:
»»Ustaj, more, da pijemo vina,
I još više, da mejdan činimo!««
Mrtva glava ne čini mejdana, 20
A još manje, i ne pije vina.
Već te molim, moja sejo draga!
Bogom brati Stolu Jankovića,
Da osveti mrtvo t’jelo moje!«
To je sestra za Boga primala, 25
I za Boga i za brata svoga,
Bogom brati Stolu Jankovića.
To je Stole za Boga primao,
I za Boga i za posestrimstvo.
On oprema debela putalja, 30
Pa on ide na grob Smiljaniću.
Al eto ti Omer Šarkovića;
Na vrančiću noge prekrstio.
On nagoni na grob Smiljanića:
»Ustaj, more, da pijemo vina, 35
I još više, da mejdan činimo!«
Al govori Stole Jankoviću:
»Odbi s’ otle, tursko momče mlado!
Mrtva glava ne čini mejdana,
A još manje, i ne pije vina!« 40
Pak poteže sablju okovanu,
I udara Omer-Šarkovića.
Kako ga je lako udario,
Presjeko je i njega i konja,
Tri aršina zemlje zavatio. 45
