Jovo čobanin i car[1]
Ovce čuva čobanine Jovo,
Ovce čuva, u svirale svira
Da s’ ne boji cara ni ćesara
Niti proči carevi delija.
To se čudo čak do cara čulo, 5
Pa car šilje dva laka ulaka
Da pitaju čobanina Jovu
Je l' istina što mu ljudi kažu —
Peva l’ Jova uz svirale zlatne
Da s' ne boji cara ni ćesara 10
Niti proči carevi delija.
Digoše se dva laka ulaka,
Digoše se na planinu gore,
Oni traže čobanina Jovu;
Nađoše ga pod zelenom jelom, 15
Kod njega je šest iljad' ovaca
I med njima ovca razbudnica.
Kad dođoše dva laka ulaka,
Božju pomoć njemu nazivaju:
„Božja pomoć, čobanine Jovo! 20
Nas je care do tebe poslao,
Pa do tebe na ovu planinu
Da t’ pitamo, čobanine Jovo,
Je l’ istina što mu ljudi kažu —
Ovce čuvaš, u svirale sviraš 25
Da s' ne bojiš cara ni ćesara
Niti proči carevi delija?"
Al’ besedi čobanine Jovo:
„Oj, Boga vam, dva laka ulaka,
Vi idite caru čestitome, 30
Pa vi kaž’te' caru gospodinu
Jest istina što mu ljudi kažu —
Ovce čuvam na planini ovde,
Na planini, na Ugorevici,
Ovce čuvam, u svirale sviram, 35
Ta ne bojim se cara ni ćesara
Niti oni carevi delija!”
Zgledaju se dva laka ulaka,
Zgledaju se, pa se povratiše,
Pa odoše caru čestitome, 40
Pa kazuju šta im Jova kaže
Da j’ istina što mu ljudi kažu —
Ovce čuva, u svirale svira,
Ne boji se cara ni ćesara.
Ciči care kao ljuta guja, 45
Pa dozivlje sve vojvode redom,
Obećava nebrojeno blago
Da uvate čobanina Jovu.
Sve vojvode nikom ponikoše
I u crnu zemlju pogledaše; 50
Ne poniče Ćuprilić vezire,
Već on veli caru čestitome:
„Daj mi, care, tri stotin' Turaka
I za trošak sto oka dukata,
Ja ć’ dovesti čobanina Jovu!” 55
Dade care Ćuprilić-veziru,
Ta dade mu tri stotin’ Turaka
I još tomu sto oka dukata.
Ta diže se Ćuprilić-veziru
Sa tri stotin’ prokleti Turaka 60
Da dovedu čobanina Jovu.
Nađoše ga pod zelenom jelom —
Ta Jovu je sanak savladao,
Te je leg'o[2] pod jelu na travu.
Kad to vidi Ćuprilić vezire, 65
Taki posla janičare Turke
Da savežu na spavanju Jovu.
A kad Turci savezaše Jovu,
Tad povika Ćuprilić veziru:
„Ustaj, Jovo, caru da idemo!” 70
Kad se trže čobanine Jovo,
Pa on viđe savezane ruke,
Grunuše mu suze iz očiju.
Teraju ga janičari Turci,
Teraju ga posred druma carska, 75
Za njim ide šest hiljad' ovaca
I med njima ovca razbudgšca.
Kliče Jova iz grla b'jeloga:
„Bogom braćo, janičari Turci,
Odreš'te mi moje b’jele ruke 80
Da zasviram u svirale zlatne,
Da ustavim šest hiljad’ ovaca
I med njima ovcu razbudnicu!”
To su Turci za Boga primili,
Odrešiše Jovi bele ruke 85
Da zasvira u svirale zlatne,
Da ustavi šest hiljad’ ovaca
I med njima ovcu razbudnicu.
Kad zasvira čobanine Jovo,
Ne ustavl>a šest hiljad' ovaca, 90
Već on viče trideset čobana:
„Gdi ste sada, trideset čobana,
Gdi si sada, Malenica mali,
Gdi ste sada, nigde vas ne bilo,
Evo mene odvedoše Turci!” 95
Kad to čuše trideset čobana,
Podskočiše na noge lagane,
Dotrčaše drumu na obalu.
Onda veli Malenica mali:
„Braćo moja, trideset čobana, 100
Svak gledite, braćo, po Turčina,
Ja ću, braćo[3], Ćuprilić-vezira!
Šarke vaše puške ne palite
Dok ne pukne đeverdana moga,
A kad pukne moga đeverdana, 105
A i vaši trideset pušaka,
Složno, braćo, taki meću Turke
Da otmemo Jovu od Turaka!”
To rekoše, tako učiniše,
Triest pade na zemnju Turaka, 110
Zemnji pade i sam Ćupriliću.
Tad čobani juriš učiniše,
Druge Turke sabljom isekoše,
Odrešiše čobanina Jovu,
Dadoše mu sablju okovanu 115
I njegove zlaćane svirale,
Pa on ode caru u Stambola,
U Stambolu u svirale svira
Da s' ne boji cara ni ćesara
Niti drugi carevi delija. 120
(ASANU, br. 8552/257, XXV, 27).
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
