Јово чобанин и цар[1]
Овце чува чобанине Јово,
Овце чува, у свирале свира
Да с’ не боји цара ни ћесара
Нити прочи цареви делија.
То се чудо чак до цара чуло, 5
Па цар шиље два лака улака
Да питају чобанина Јову
Је л' истина што му људи кажу —
Пева л’ Јова уз свирале златне
Да с' не боји цара ни ћесара 10
Нити прочи цареви делија.
Дигоше се два лака улака,
Дигоше се на планину горе,
Они траже чобанина Јову;
Нађоше га под зеленом јелом, 15
Код њега је шест иљад' оваца
И мед њима овца разбудница.
Кад дођоше два лака улака,
Божју помоћ њему називају:
„Божја помоћ, чобанине Јово! 20
Нас је царе до тебе послао,
Па до тебе на ову планину
Да т’ питамо, чобанине Јово,
Је л’ истина што му људи кажу —
Овце чуваш, у свирале свираш 25
Да с' не бојиш цара ни ћесара
Нити прочи цареви делија?"
Ал’ беседи чобанине Јово:
„Ој, Бога вам, два лака улака,
Ви идите цару честитоме, 30
Па ви каж’те' цару господину
Јест истина што му људи кажу —
Овце чувам на планини овде,
На планини, на Угоревици,
Овце чувам, у свирале свирам, 35
Та не бојим се цара ни ћесара
Нити они цареви делија!”
Згледају се два лака улака,
Згледају се, па се повратише,
Па одоше цару честитоме, 40
Па казују шта им Јова каже
Да ј’ истина што му људи кажу —
Овце чува, у свирале свира,
Не боји се цара ни ћесара.
Цичи царе као љута гуја, 45
Па дозивље све војводе редом,
Обећава небројено благо
Да увате чобанина Јову.
Све војводе ником поникоше
И у црну земљу погледаше; 50
Не пониче Ћуприлић везире,
Већ он вели цару честитоме:
„Дај ми, царе, три стотин' Турака
И за трошак сто ока дуката,
Ја ћ’ довести чобанина Јову!” 55
Даде царе Ћуприлић-везиру,
Та даде му три стотин’ Турака
И још тому сто ока дуката.
Та диже се Ћуприлић-везиру
Са три стотин’ проклети Турака 60
Да доведу чобанина Јову.
Нађоше га под зеленом јелом —
Та Јову је санак савладао,
Те је лег'о[2] под јелу на траву.
Кад то види Ћуприлић везире, 65
Таки посла јаничаре Турке
Да савежу на спавању Јову.
А кад Турци савезаше Јову,
Тад повика Ћуприлић везиру:
„Устај, Јово, цару да идемо!” 70
Кад се трже чобанине Јово,
Па он виђе савезане руке,
Грунуше му сузе из очију.
Терају га јаничари Турци,
Терају га посред друма царска, 75
За њим иде шест хиљад' оваца
И мед њима овца разбудгшца.
Кличе Јова из грла б'јелога:
„Богом браћо, јаничари Турци,
Одреш'те ми моје б’јеле руке 80
Да засвирам у свирале златне,
Да уставим шест хиљад’ оваца
И мед њима овцу разбудницу!”
То су Турци за Бога примили,
Одрешише Јови беле руке 85
Да засвира у свирале златне,
Да устави шест хиљад’ оваца
И мед њима овцу разбудницу.
Кад засвира чобанине Јово,
Не уставл>а шест хиљад' оваца, 90
Већ он виче тридесет чобана:
„Гди сте сада, тридесет чобана,
Гди си сада, Маленица мали,
Гди сте сада, нигде вас не било,
Ево мене одведоше Турци!” 95
Кад то чуше тридесет чобана,
Подскочише на ноге лагане,
Дотрчаше друму на обалу.
Онда вели Маленица мали:
„Браћо моја, тридесет чобана, 100
Свак гледите, браћо, по Турчина,
Ја ћу, браћо[3], Ћуприлић-везира!
Шарке ваше пушке не палите
Док не пукне ђевердана мога,
А кад пукне мога ђевердана, 105
А и ваши тридесет пушака,
Сложно, браћо, таки мећу Турке
Да отмемо Јову од Турака!”
То рекоше, тако учинише,
Триест паде на земњу Турака, 110
Земњи паде и сам Ћуприлићу.
Тад чобани јуриш учинише,
Друге Турке сабљом исекоше,
Одрешише чобанина Јову,
Дадоше му сабљу оковану 115
И његове злаћане свирале,
Па он оде цару у Стамбола,
У Стамболу у свирале свира
Да с' не боји цара ни ћесара
Нити други цареви делија. 120
(АСАНУ, бр. 8552/257, XXV, 27).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
