Višnji gospod, gospodične,
čestitijem vas vencem kruni
i želinje vaše ispuni,
er ste suncu sve prilične.
Od ovih smo, gospo, strana,5
otkud žarko sunce ističe:
kletva hoće, svit protiče
da ne imamo vigdir stava.
Niti smijemo na 'ednom mjesti10
božjom kletvom da stanemo;
gdi noćimo, ne svanemo,
er nas pričnu crvi jesti.
Jur dva dela segaj svita
izvili smo od tej strane
radi naše brižne hrane15
jak cić medna pčela cvita,
i primili, gospo, u putih.
probijući strane i luge,
mnoge brige, jade i tuge
cića zviri tuj priljutih,20
i cić guse, od ke riti
ne dadu mi grozne suze,
misleć tužni što mi uze,
spomena me čini mriti.
Imah sinke do četiri, —25
svaki biše kako rusa!
Dančula mi odni gusa,
ka me u san jošte tiri;
prid kom biguć planin-hvojke
bile mi su brašno hode30
i poskupo hladne vode,
ja trim čedom dajuć dojke.
S kima k moru pripadosmo
za pribrodit sinje more,
pri ner gusa dojde s gore35
brodaru se svi dadosmo.
I brodeći Alivera
ištom ne bi vaj na broju!
iz korablje ljubi moju
zani vihar od sjevera.40
A Eleza moju diku
za brodidbu podah tužna:
lele! lele! veomi ružna,
da ne osušu ličca viku.
Samo meni moj Danio45
od četiri jes ostao;
kako vidiš ubah mao
ali majci veomi mio.
Koga sa mnom, gospo, obdari
i ljubavi tve nadili, —50
tako te bog ne uhili
od najdraže tvoje hari! —
ve čim stanje me dostoja,
da velikos tvoje slave,
er dostojiš vrhu glave55
krunu nosit svih gospoja.
A hoću ti bez varčice
čes i sriću kazivati,
tako mi se majkom zvati,
moja gospo i carice!60
Prvoj gospođi
Ali hvala gospod bogu,
moja kito od ružice,
jur ćeš parjat sve tužice
i ščekati sriću mnogu,
koju veomi veće žudiš65
nego da si caru lada,
i kojoj si veće rada
nego svitom svim da sudiš.
Er bez toga carstvo svita
ni nijedna ina rados, 70
ne veseli tvoju mlados,
moja kruno zlatom svita.
Dim ti od plodi, moja slavo,
koje niesi vik imila:
skori ć' imit, gospo mila, 75
tako meni Danio zdravo!
Dvi ćeš rodit muške glave
mnoge sriće, mnoge česti,
od kojih će ime resti
po svem sviti vječne slave. 80
Prvi će imit tuj besidu
prid gospodom i to ime,
da će biti blago š njime
kumu, drugu i susidu.
Drugoga ćeš vidit banom
od jezika od svih naju, 85
gdi stoluje na Dunaju
po milosti zgoru danom.
Od blaga ti neću riti,
er ćeš imit dosti blaga, 90
ni od zdravja, gospo draga,
er ć' grbava stara umriti.
Da ovo t' svjeta službenoga,
ki ću t' dati na rastanci:
ne čin' da ti prođu danci 95
bez trajanja ljuvenoga.
Er gospoja bez ljubavi
što je ino, boga cića,
ner ugasla jedna svića,
ili t' suh panj u dubravi? 100
Drugoj gospođi
Imaš vojna uzorita,
kaže s tobom liepo i dvorno -
misli rotno i rogoborno
srdačca je, znaj, skrovita.
Vuhovite ima oči 105
i prihvata tuđe lade;
od tebe se noćno krade,
kad se s kojom drugom roči.
Ter nu t' gledaj njega ćudi:
neće dvi, tri ni četiri, 110
ner ako ih sto zamiri,
on sve hoće, on sve žudi.
Koliko pak na toj trati,
ne trebuje, da t' spovime,
er cić toga dobro vime 115
da se svak dan s tobom rati.
Ni mu dosti da te neće
ljubit verno, kako ima,
neg još ruha tva vazima
ter po bludih svud razmeće. 120
Jeda brže kôj gospoji
kâ polipša jes od tebe,
il' kâ može bit uz tebe,
il' ku ruho tvê dostoji?
Ne, ne, ne, ne, na mou vjeru, 125
nego jednim zlicam, koje
bez pristanka sve nastoje
da ga gule, da ga deru.
S kima, gospo, o kolike
noći traje! a kad leći 130
uz te dođe, dav ti pleći
neće vidit tvê prilike.
Dostoji li tvoja mlados,
tvoja vera, tva lipota
tuj gorčinu od života? 135
nu procini tvoja rados!
ter viđ er se ne povraća
naša mlados ni nje slave,
a huda je žena, prave,
s vrhom zajma ka ne vraća. 140
Tretjoj gospođi
Ti razliko travje i cvitje
hoću, da znaš kê je moći
i kijem možeš što pomoći,
moje drago primalitje.
Ako želiš, moja kruno, 145
vojnu biti draga ljuba,
nosi cvitja dragoljuba
zanjedarje vazda puno;
ter do vika neće inu
gospodičnu veseliti, 150
ni dragovat ni želiti,
razmi lipos tvu jedinu.
To li te je vratit želja
ljubovnika s duga puta,
nosi bilja oko skuta, 155
koe se zove vratiželja:
priletiće strilovito
da bi bio na kraj svita
svim brodarom dajuć mita,
moje, gospo, tiho lito. 160
Jeda li si još pomrla
biti, dušo, zlatih vlasa,
pomivaj se zlatovlasa
ter tom željom bud' neumrla;
ako pomnju staviš na to 165
i pomanju neg se prosi,
veruj mi će tvoje kosi
prisivati čisto zlato.
Nu ako li, ruso, u belu
kopniš, ličce da t' se lašti 170
i tom željom vik ne istašti,
zavija' ga u rusu belu;
ter tako mi dobre staje,
ako budeš toj tvoriti,
neće ti se vik skoriti 175
ni ćeš znati, staros ča je.
Od inoga što ću t' riti,
moja tiha pitomino,
ner da na svit sve znam ino
razmi samo kad ću umriti. 180
Četvrtoj gospođi
Truhava si iz srdačca
i jeziva i male moći:
kad zamrkneš koje noći
ne mniš svanut do sunačca;
er ti napre boles nika 185
i utrobu t' svu opsine,
tim ti snaga i moć gine, -
da možem ti dati lika!
koga ako primit budeš
u ljubavi, mâ ljuvezni, 190
činiti ću sve boliezni
tej srčane da zabudeš.
Vazmi poni devesinja
bilja, gospo, i kalopera,
rute i maka do dva pera 195
i još k tomu rubazinja;
vazmi ruže i ljubice
i s jasenkom čičindari
ter toj skupa sve obari
a u krvi golubice; 200
kâ, tako mi tvoga lica,
ako k srcu daš priviti,
taj čas hoćeš zdrava biti
kako jedna pastrvica.
Ja ti velju, ako obslužiš 205
kako t' rekoh tvoja sužna, -
ne budijem viku ružna! -
veće nigda ne potužiš.
Pače, gdi s' sad mrtva, brižna
i svenula u toj boli 210
voziti te neće koli,
toli ć' doći veomi nižna.
Ištom, gospo, da oporučiš
najljubčemu sve tej stvari,
za kê ako on ne uzmari, 215
čin' po mene da poručiš.
Ja ću najti sve tej riči,
ja te tovit i bluditi,
ja dragovat i ljubiti
već' neg trzan drobne niči. 220
Petoj gospođi
Čuj me, gospo mila i ljupka,
tako t' sriću višnji uzviši,
ter u srce zlatom piši
što ću t' riti sad Jeđupka.
Ako želiš koga i žudiš 225
priko srca prihvatati,
nauk ti ću, dušo, dati
da dil toga već ne trudiš.
Počiniti hoću tebi, -
er ste, gospo, bez počini, 230
kako zelje bez začini,
a to svaka zna po sebi, -
da tko godi tebe vidi,
svud tvê ličce da prizira
i za njime da umira 235
i jak osin da te slidi.
Tim Jeđupci davši viru
rec' ovako, komu s' rada
biti ljubi ali lada,
da t' sâm dosad reče: "umiru!": 240
"kako zoru sunca svitlos
a sve živo osin druži,
tako dvori vik i služi
tvoje srce moju lipos;
kako lipir uz plam sviće 245
veseli se, vrti i vije,
tako ti vik uz ćelije
vij se moje mene ciće;
kako uspuca kris ob liti
a na ognju javor stoje, 250
tako puca' srce tvoje
sve želeći mene imiti."
Ter ako mu ni ovime
ledno srce ne raždežeš,
trikrat ovo, kada ležeš, 255
rec' ter veće ne brin' time:
"kako iznutra kremen kami
vazda gori a izvan stine,
tako srce tve od stine
bud' cić mene led i plami. 260
Šestoj gospođi
Blagodari, gospo, Boga,
i raduj se, ma radosti,
er pod suncem ni mladosti,
ku čes gledi toli mnoga,
koli tebe, moja slavo 265
duga zdravja i duge moći,
neć' bo viku znat nemoći,
tako meni Dančuo zdravo!
Da vazda ćeš kako riba
sve dni zdravo pribivati; 270
ti ćeš, gospo, uživati
veće, neg je ženam triba.
Srebro, zlato, blago svako,
koje uzmož' poželiti,
istom ti će u stan pliti, 275
a neć' znat od kud, ni kako;
tako da će mnozi puci
skupno i skladno govoriti:
"Prvo joj je svim dvoriti,
er je srića njoj u ruci." 280
Od razuma što ću t' reći
na taj lita, koja imaš,
ner da druge ovdi nimaš,
i da želit ni moć veći?
Da samo ga, gospo, grubiš 285
jednom vele malom stvari,
reću t', - bij me, ali kari! -
tko te ljubi, er ne ljubiš.
Da se u to ne upada
tvoja pamet samodilo 290
ne bi umnije od tebe bilo
od istoči do zapada.
Kroz toj neka s' u svem svrsna
i mudrija, neg sve ostale,
i tve da su u sve hvale, 295
ne bud ljubit veće srčna.
Kušaj, kušaj, er tko kuša
samo jednom, ljubav ča je,
reće meda slađa da je
i dražija nego duša. 300
Jošte ti bjeh, moja kruno,
potajnula ja od tebe
stvar od koje sama u sebe
ne uzdah se, znaj, napuno;
da vjera me tva primaga, 305
kom se gospoj svaka diči,
da neć' pronit ovej riči
ke ću t' riti, gospo draga;
još ako me koja sreća
čini u što zabluditi, 310
da me nećeš osuditi,
er je milos griha veća.
Tim od sužnja tebi tvoga
s voljom tvojom hoću reći,
da prid tobom znam smrt steći, 315
cesarice srca moga.
Jes u misti u ovomu
jedan, za te ki umire
cić gorušte ljubi i vire,
ku t' u srcu nosi svomu, 320
a ne smije bez prigodi
objaviti tej ljubezni,
gorke trpeć vik boljezni
smrtju život, znaj, provodi.
Vene, čezne, gasne, blidi, 325
sahne, gine, kopni, taje
i trudeći vik ne staje,
da svudi te slidom slidi;
ter ukradom svodi oči
na te, moja rajska vilo, 330
da ga vidit nije milo,
gdi ti ličcem smrt svidoči.
Il' mu bi rek tvoja milos
ne vjeruje er ne tuži,
dugo vrijeme ko ti služi, 335
ku ljuvenu trpi silos;
ter tač rotno i goruće
na nj se tvoje ličce gnjivi,
kako ne kteć već da živi
ki te ljubi toli vruće. 340
Ne umi, gospo, iz daleče
tugovati svoje boli,
er umriti prije voli
ner da se uzna, što ti reče.
Tisuć krat je ktil da izusti 345
putem tebi svoje rane,
a netom te s družbom stane,
rič mu umre u sred usti;
ter se stvori vas od mraza
i zamukne mramorkome, 350
kad je tužit mukom kome
prid svitlosti tvoga obraza,
a to neka ne objavi,
tebi hoteć, svim poreda
ljubav, s ke' smrt sve pogleda 355
koliko ga ljuto davi.
Zato daj red, moja diko,
kako bi mu biti moći
otaj s tobom dne al' noći
za tve rajne majke mliko. 360
Neka t' smino tuj odkrije
bez predanja na svu volju
tuge ke mu srce kolju
i jad ki mu dušu rije;
i pak neka ljubav vaša 365
skrovna bude der do vika
a ne da ju zlob jezika
po ulicah svud razglaša.
Meuto vidit li ne brani
tve mu ličce na prozoru, 370
er o slatkom tvom pozoru
srdačce se njega hrani.
Pače bahtom vazda usteci,
kad god možeš, da ga vidiš,
ili ležiš ili sidiš, 375
ter mu sunce gora isteci;
a ne tako kako činiš
bigajući svud pred njime
er će skori odkrit vrime
koliko se u tom hiniš. 380
Nu mi reci tvoja rados:
u čemu ti vik zagrubi,
ali er te veće ljubi
nego tužan svoju mlados,
da si tako ti pripravna, 385
u neharstvo sve da obratiš
tere gorkom smrtju platiš
tvoga slugu toli slavna?
Ako služba smrt dostoja,
života ga, gospo, izbavi; 390
to l' podoba ke ljubavi,
skaži mu ju milos tvoja.
On je od vika dan odzgara
da tvoj bude, moje zlato,
i rođen je - nu viđ! - na to, 395
da ljubavi tvom izgara.
Protiviti rič je luda,
što godi se goru odluči
er komu se što zaruči,
vik ne ubigne togaj suda. 400
Zato jur prim' ljuven plami,
moje sunce, ma gospoje,
i omekšaj srce tvoje
tvrđe, neg je gvozdje i kami.
Er od koli tebe gleda 405
jur bi užgal sinje more,
a srdačce tve ne more
studenije mraza i leda;
jur bi ganul tisuć krati
jednu stinu stanovitu, 410
a ne može jadovitu
volju tvoju da privrati;
jur bi sunce, misec, zvizde
mogal s visin priseć dolu,
a ne može vaj oholu 415
nemiloscu tvoje gizde.
Što ću ino jur već riti,
ner ako mu u kratko reda
ne daš, da ga ć' vele ureda
čut pričudnom smrti umriti! 420
Med mu sladak ni bez tebe,
cvitice mu ne miriše,
svaka rados njega uzdiše,
er mni biti sam bez sebe,
tašća kako magla idući 425
prid obrazom svitle zore,
al' kako snig vrhu gore,
kad ga žarko sunce svrući.
San je zgubil tebe cića,
ni pije, ni ije, ni miruje, 430
neg vik suze utiruje
tere gasne, kako svića.
Njegda stane u zabiti
podnamši se nim, uhiljen;
njegda pače grozno ucviljen 435
prične glasit i vapiti:
„Što je vidit zrak Danice
sjajuć goru sa prozora
pri svitlosti nje pozora
prid kim since grede nice? 440
što l' rumeno i belo cvitje,
kim veselo trzan cvita,
pri nje ličcu, gdi osvita
sve veselo primalitje?
što l' su pjesni morske vile, 445
ke toliko vas svit liči,
pri nje slatkih mednih riči
ke mi dušu srcem dile?"
Toj izrekši već zamukne
i vid zgubiv dolu pade 450
bez života svake nade,
kako da mu srce pukne.
Pak do nigdi jur zatime
opet mramor progovori,
i dvigši se naglo gori 455
prične glasit tvoje ime;
koje glaseć kako bisan
od ljuvena od poraza
trgnuv mača sa pojasa
zapovrne ovu pisan: 460
„Oh ma srićo slanom pala,
pače s rđom, pače s gradom,
da li mi bi ovim nadom
poginuti tač domala?
Oh pritvrdi i žestoki, 465
kletvom kleti oštri meču,
da l' na ovo der u Leču
podah za te pinez toki,
da se u mojoj krvi umiješ,
da proletiš moje prsi,
da se ime me zamrsi, 470
da mi britku smrt zadiješ.
A pak njega vrh bodezni
napravivši k srcu, kliče:
"Ovo plata, koju stiče 475
svak pod stigom od ljuvezni!"
I hotiv se na nj napriti
hoti svi se i pripuče,
a on kunuć ne umuče,
er mu ne bi moć umriti. 480
Ne vim, il' je vilovito
niko bilje ko ga travi,
il' je birek tej naravi
tve gledanje strilovito.
Što god, moje zlato, bude, 485
li ne čini da se reče,
da on gorku smrcu steče
toli slatko tebe žude;
da dopus' mu za svu službu
istom toko izdvoriti, 490
da se može zgovoriti
s tobom jedan hip u družbu.
Tuj mu platu budi hrla
za sve verno dat služenje -
tvoje ljubko sadruženje, 495
ma liposti neumrla!
Er ku ć' dobit na svu diku
da njegove grozne suze
rad ljuvene tvoje uze
obrate se š njim u riku? 500
ki li ć' steći život divi'
da on tebe vik sloveći
i ljubavi tvom goreći
vas otađe u plam živi?
ka li ć' kruna da t' se svije 505
kad uzvidiš gdi puk vrvi
nada nj mrtva rana u krvi
a prid pragom tve ćelije?
neće li ti svit zazriti,
neće li ti spasti lica, 510
neć' li srtat viku nica
gdi te putem ko susriti?
Čini mi se jur da viju
gdi t' govore sve tve druge:
„Ovo, cić ke verne sluge 515
sami sebi smrt zadiju!"
Nemoj, gospo, Boga rade,
takom zledju da se obličiš,
ži ti ličce kim se dičiš
već ner cvitkom sve livade; 520
da prilomi srca volju
i primi ga da je s tobom
ili t' sužnjem ili t' robom,
od strane te višnje molju.
Tuj mu platu, toj smiljenje 525
za svu na svit ljubav skaži
i samo mu tim utaži
ono jadno sve cviljenje;
er neć' njemu u ljubavi
pod nebesi nać prilike 530
ni vernosti, znaj, tolike,
ni ki veće tebe slavi.
Odkli bo je tve liposti,
mila gospo, zamirio,
tebi se je zavirio 535
za sve moći i kriposti;
i odtli je skupno u družbu
velikosti tvoj zapisal
jezik, pamet, pisni, misal,
srce, ljubav, viru i službu. 540
Ja ti, gospo, rekoh sreću,
ku ti Višnji ne poreci,
nego ti se sve toj steci
i još ti da' svitlju i veću.
A ti sada da obdariš 545
ovu tvoju, rih, Jeđupku,
ku ćeš naći harnu i ljupku,
ako za nju što pomariš.
Daj mi zlaca, gospo mila,
koliko je tebi milo, 550
tako skori platno bilo
na tom sinju prominila!
il' srebarca, ma ružice;
u što skuju ušerezi,
tako srebro zlatom vezi 555
po sve danke, ma dušice!
il' vezenu, moja vilo,
tvojom rukom koprenicu,
čim utiram znoja licu,
ži ti ličce tve pribilo! 560
il' kigodi broj pineza,
ki proseći svudi kupim,
jeda brižna jur odkupim
il' Dančula il' Eleza,
pri neg mi ih zaprodadu 565
tamo goru u Zamore,
il' ne odvedu priko gore
moju, gospo, velju nadu.
Ako li ti nije godi
ništa toga meni dati, 570
nu mi daj to ne zakrati
što t' za pinez ne dohodi:
daj mi na ov česmen danak
sladak pogled, slatku ričcu,
il' što 'e slaje u tvom ličcu 575
neg li trudnu zorni sanak.
Toj ti srce moje pita
već ner biser, srebro i zlato
i već duša hlepi na to
neg na carstvo svega svita. 580
Već neg zvizda nebo zdrži
i pržine sinje more
i sve listja na svit gore,
veće te se dobra drži;
pače ner bi um i misal 585
mogli izmislit do vik vika
i svih izreć moć jezika
i nego bi svit upisal;
i već neg bi sve želinje
moglo željom dosegnuti, 590
i spomenom spomenuti
i zavelit sve velinje.
Sve što godi srića u sreći
il' je bilo il' će biti,
sve ti budi rikom pliti 595
u sred hiže i s vrhom teći.
I sva dobra, ka su u kipu
u človičkom igda bila,
sva ti budi svrsno cila
u tvojemu slavno lipu; 600
i svi dari ki se prave
u svih naju duš na sviti,
svima duša tvoja sviti
već ner sviti svitlos slave.
Caft'lo t', reslo i rodilo, 605
i delila i imila,
i gradila, i novila,
i naprid ti sve hodilo!
Uzmnožaj ti moć i zdravje
sve to veće dugo lita, 610
moja kruno zlatom svita
i me glave meko uzglavje!
Razum, pravda, ljubav, vira
vazda u tebi stanom stale
i kriposti sve ostale 615
kojim nije broj ni mira!
Svaku t' molbu Višnji usliši,
svića t' svit'la koju žežeš,
zemlja t' laka u ku ležeš,
a duh ti se goru utiši 620
s Bogom ki je od svih viši.
